"Зовите ме кад год затреба"

Наши "независни" и "слободни" медији свакодневно нас обасипају вестима о великим спољнополитичким успесима премијера Александра Вучића и председника Републике Томислава Николића. Не зна се ко је успешнији, ко има више проверених и оданих пријатеља и поштовалаца у белом свету и ко је, најзад, више учинио на измени неповољне слике Србије која још увек постоји у међународној јавности. Ту не заостаје ни министар спољних послова Ивица Дачић, који је успео да на побољшаном енглеском језику (верзија веома блиска начину како се говорио енглески у шпагети-вестернима) пласира своје обраћање у Уједињеним нацијама.

У набрајању успеха на спољнополитичком плану посебно се инсистира на доприносу наших „државника“ у изградњи све бољих и кооперативнијих односа са америчком администрацијом, што се може видети и у честим хвалоспевима америчког амбасадора Мајкла Кирбија упућеним епохалним напорима Александра Вучића да спроведе затуцану и незахвалну српску већину кроз тешке транзиционе реформе. Али у политичкој анализи можемо се послужити и неком врстом монтаже атракција коју смо имали прилике да видимо у нашим медијима приликом боравка председника Републике Србије на овогодишњем заседању Генералне скупштине Уједињених нација.

Пратећи медијске извештаје, могли смо стећи утисак да је Србија својим спољнополитичким иницијативама успела да себи избори улогу главног фактора у одржавању регионалне стабилности, што је од посебног значаја за САД и ЕУ. Али јасно је да овакве оцене служе само за наше унутрашње дневнополитичке интересе и стварање привида да је наша спољна политика успела да заустави остваривање главног циља најважнијих међународних актера - а посебно наших великих пријатеља САД и Немачке – а то је признање независности Косова од стране српске државе и стварање услова за обезбеђивање пријема Косова у Уједињене Нације.

Зато и можемо да читамо тријумфалистичке оцене о разговору Барака Обаме и Томислава Николића, у којем је амерички председник рекао: „Ви сте најзаслужнији за успостављање стабилности у региону југоисточне Европе и, ако Србији буде потребна било каква помоћ, позовите.“

У исто време на састанку посвећеном борби против екстремизма, који је Барак Обама приредио поводом заседања Генералне скупштине УН, Косово је третирано као суверена држава и поред тога што није члан УН. Наша мисија у УН је упутила протесну ноту због присуства представника Косова на скупу о борби против тероризма. У УН истичу да је то био приватни састанак у организацији САД, а који су обезбеђивали представници америчке службе обезбеђења. Изасланик Русије у УН Виталиј Чуркин је са пуно права изјавио да Америка на овај начин увредила и саме Уједињене нације.

То је био један у низу пријатељских гестова америчке администрације која толико високо цени напоре наше владе на стабилизацији региона да све чини да Хашима Тачија представи као борца против тероризма и великог поклоника људских права и западне демократије. Такође се и даље несметано одвија лобирање албанских функционера за пријем Косова у Унеско, а шансе да се то и деси су све веће јер имају подршку најмоћнијих земаља квинте – Немачке, Француске, САД Француске и Италије, иначе осведочених пријатеља, политичких саветника и покровитеља нашег премијера и председника Републике. Зашто они не искористе то велико пријатељство и позову председника Барака Обаму да помогне верној савезници Србији да спречи пријем Косова у Унеско као веома важној етапи на путу за пријем у Уједињене нације.

Уместо тога, Томислав Николић је изјавио да ће у УН указати на то да је српска баштина на Косову годинама била уништавана и да је крајње време да албанске институције почну да воде бригу о њима. Озбиљно се рачуна на Србију. Осећао сам понос јер се лепо говори о Србији, а цене напори на унутрашњем плану“.

Шта би тек било да се на Србију озбиљно не рачуна и да немамо тако јасно изражено пријатељство америчког предеседника. То су они пријатељски загрљаји од којих пуцају кости. А зашто би се председник САД трудио да спречи пријем Косова у Унеско када председник Републике Србије изражава своју неверицу да можемо успети да зауставимо пријем у Унеско. Постоји још много питања и проблема који су од изузетне важности за положај српског народа, а у чијем решавању би драгоцену помоћ могао да пружи, на позив Томислава Николића, председник САД Барак Обама.

Поменимо само мноштво нерешених питања везаних за статус Срба у Хрватској, стабилизацију и очување Републике Српске, синхронизацију наше спољне политике са политиком ЕУ, однос Србије и Русије, укупни положај српског народа на Балкану и обезбеђивање заштите његових људских и мањинских права, противљење српске јавности уласку у НАТО.

Заиста, може се поставити оправдано питање какав би био спољнополитички положај Србије да немамо овако добре односе са САД и да наш председник Републике може да се директно обрати америчком председнику за помоћ кад год то затреба. Бојим се да је то фарсична игра глувих телефона јер одавно је познато да се не зна шта је горе - бити пријатељ и савезник САД или њихов противник. У то се можемо уверити посматрајући и турбулентне процесе на савременој међународној сцени.