Зашто у Београду није обележен Видовдан?

Ове године обележавање Видовдана као једног од најважнијих празника, који је у основи нашег националног идентитета и неразлучиви део наше историје и традиције, имало је посебан значај.

Тај значај везује се за стоту годишњицу почетка Првог светског рата и атентата који је на Видовдан 1914. године извршио припадник "Младе Босне" Гаврило Принцип, а уклапа се и у низ догађаја и манифестација који прате ову годишњицу. И елементарно познавање српске историје препознаје значај и важност Видовдана. Он је прихваћен у православној и српској традицији као наставак култа старог свесловенског божанства Вида, Свевида, Свебора, који је у њиховом Пантеону божанстава заизимао место Хрона, Зевсовог оца. У словенској митологији био је бог светлости, плодности, знања и ратне победе. Видовдан има посебно значење и смисао као израз косовског завета који је био снажно и дубоко уграђен и у идеале припадника "Младе Босне".

Историчар Милош Ковић је јасно одредио историјско место косовског мита не само у нашој традицији и предању, већ и у настојањима и тежњама младобосанаца. „Принцип јесте део главног заветног, ослободилачког, европског тока српске историје. Био је и остао наш видовдански јунак и мученик, прави изданак српске историје".

Зато је и било очекивано да ће посебно овај Видовдан и годишњица атентата у Сарајеву бити пропраћени централном манифестацијом и пригодним обележавањем у Београду. Међутим, то се није десило.

Да није било низа свечаности у Андрићграду, Републици Српској, у нашој дијаспори и у неколико градова у нашој земљи, у Србији готово да се не би ни осетило да се обележава Видовдан који има посебан историјски значај и смисао за нашу традицију и наш национални идентитет. Зато с пуно права морамо поставити једноставно питање - зашто наша држава није организовала централну прославу у Београду, већ су се њени представници појавили на прослави у Андрићграду не би ли на тај начин показали своју „велику бригу за српске националне интересе". Њима је место било у престоном Београду, у њему су они морали да покажу своју приврженост главним токовима наше традиције и пре свега приврженост видовданској етици и косовском завету. Али то је за њих сада немогућа мисија и зато су покушали да своју немоћ и немање храбрости и одлучности компензују учешћем на прослави у Републици Српској.

Можда би организовање централне прославе у Београду пореметило њихово доследно спровођење бриселског споразума и витално важну сарадњу са Приштином, угрозило успостављање и развијање добросуседских односа са бившим југословенским републикама, чиме се ова власт непрестано хвали, нарушило процес европских интеграција или довело у питање изванредне односе са сада нашим највећим савезником и узданицом Немачком?

Није ово први пут да ова власт испољава свој поданички и послушнички однос, али ипак јесте преседан неодржавање централне прославе Видовдана у време стогодишњице атентата у Сарајеву, који је био дело младобосанаца, који су следили узвишене националне, ослободилачке и идеале косовског видовданског завета.

Можда се управо у томе и крије одговор на питање зашто није одржана централна видовданска свечаност у Београду. Све то довољно говори и о самом карактеру садашње власти која је спремна да се у свом „реформаторском и модернизаторском“ подухвату заложи и за фундаменталну промену историјске свести српског народа, не би ли добила још једну похвалу како ревносно испуњава услове који су пред њу постављени на путу европских интеграција.