Zamena teza oko predloženog Statuta Vojvodine

Veoma je dobro što je o predloženom Statutu Vojvodine pokrenuta šira javna rasprava. Već mesecima se na njegovu temu oglašavaju političari, stručnjaci, komentatori i drugi zainteresovani pojedinci. Sada se o predloženom Statutu olgasila i Srpska Pravoslavna Crkva – a zatim i oni koji su smatrali da na to saopštenje treba da reaguju. Sve je to veoma dobro.

Ono što, međutim, nije dobro je to što se rasprava razvila ne izvorno – kao deo istinske, formalizovane javne rasprave koja treba da prethodi donošenju svakog dokumenta od opšte-državne važnosti – već kao reakcija na pokušaj nametanja svršenog čina od strane sadašnje vladajuće koalicije u Srbiji. Ta reakcija je toliko jaka, i toliko dobro argumentovana, da je izazvala kolebanje u vladajućoj većini. To govori ne samo o tome da je javnost u Srbiji još uvek živa i delotvorna – uprkos pokušajima njene kontrole i kanalisanja – već i da je vladajuća koalicija slaba, što zbog samih njenih unutrašnjih programsko-interesnih protivrečnosti, što zbog rastuće ekonomske krize koja celu državu ljulja u samim njenim temeljima.

Dakle, kako se rasprava na temu Statuta bude dalje razbuktavala – a nema nikakve sumnje da hoće – važno je staviti naglasak upravo na činjenicu da nam je pitanje novog Statuta nametnuto na jedan politički nelegitiman način, i da je, uprkos snazi argumenata koji se tiču njegove validnosti, glavno pitanje njegove legitimnosti, tj. da li je vladajuća koalicija uopšte imala pravo da Statut na ovakav način predloži, tj. pokuša da nametne?

Problem je u tome što je novi Statut izvučen iz ormara tek nakon poslednjih parlamentarnih izbora. O njemu, tj. njegovom sadržaju nije bilo ni reči tokom predizborne kampanje. Glavne teme te kampanje su bile „evro-integracije“ i sprečavanje povratka na vlast „mračnih snaga iz 1990-ih“. Kada su izbori prošli, sklopljena je vladajuća većina koja je, opet, protumačila „većinsku volju birača“ na svoj način, tj. obavestila birače u Srbiji o tome šta je njihova „istinska“ većinska volja, bar kad je reč o „evro-integracijama“ i „mračnim snagama iz 1990-ih“. Ne i o novom Statutu Vojvodine, koji uopšte nije bio tema izbora. A onda je nova vladajuća većina odjednom krenula na posao pravljenja novog Statuta, njegovog izglasavanja u Pokrajinskoj skupštini i njegovog predlaganja Narodnoj skupštini Republike Srbije. Za šta, treba ponoviti, nija imala baš nikakav mandat. (Može se reći i da nije imala većinski mandat za politiku „jednostranog približavanja“ EU, s obzirom na predizborne stavove SPS-a na tu temu, ali to je, opet, tema za neki drugi osvrt.)

Stoga se može reći da je samo „ubacivanje“ novog Statuta Vojvodine u političku arenu klasična zamena teza. Vladajuća koalicija je izabrana na jednu temu (ako je uopšte i izabrana na tu temu), a onda je, jednom kada je osvojila vlast, otvorila jednu sasvim novu temu, Statut Vojvodine – i to ne bilo kakvu temu, već temu od najvećeg državnog značaja. I, mada tehnički čak i legalno, to je politički potpuno nelegitimno.

Tako da je zamka upustiti se u raspravu o Statutu Vojvodine samo na osnovu njegovih meritornosti. To, naravno, nipošto ne znači da ne treba izlagati sve negativne/pozitivne strane predloženog Statuta. Naprotiv. Jer, upravo je i ubedljivost argumenata na temu ustavnosti predloženog Statuta ključni faktor koji je proizveo pukotine u vladajućoj koaliciji na ovu temu i oživeo javnu debatu na svim nivoima društva. Međutim, načelno gledano, ono na čemu treba na prvom mestu insistirati je na tome da vladajuća koalicija uopšte nema mandat da Statut u bilo kom obliku predloži Narodnoj skupštini na glasanje. Ona čak nema mandat ni da pokrene javnu raspravu na temu Statuta.

Vojvodina je jednako važno pitanje za celu državu kao i pitanje Kosova i Metohije, i ne može se tretirati ad hok. To je pitanje koje mora da bude deo platforme svake stranke koja se kandiduje za izbore, tj. svake stranke koja želi da tu temu pokrene u slučaju da osvoji vlast. Pa ako osvoji vlast, onda ima pravo i da se tom temom bavi, u skladu sa svojim jasno iznetim izbornim programom.

Da li ovo znači da su, uopšte gledano, stranke dužne da se drže svojih predizbornih programa/obećanja, bar kada je reč o pitanjima od državno-pravnog značaja? Parafrazirajući Orvela, evo jednog revolucionarnog odgovora u doba opšte smutnje i obmane – DA! Imamo li dovoljno samopoštovanja da takav standard zahtevamo u našem političkom životu? Ako je odgovor negativan, to nam ujedno daje i odgovor na pitanje zašto nam je politička scena ovakva kakva je, i zašto će postati još gora.

Dakle, uz sve uvažavanje argumenata Za i Protiv, ključna stvar vezana za predloženi Statut Vojvodine je to da on sada uopšte ne može da bude tema skupštinske rasprave, još manje usvajanja i ozakonjivanja. Ako bi, kojim slučajem, Statut bio usvojen u Narodnoj skupštini, on ne bi imao nikakav politički legitimitet. Što znači da bi država u temelju bila destabilizovana. Oni koji se zalažu za donošenje novog Statuta Vojvodine treba da ili sačekaju nove izbore i ponude sadašnji (ili neki drugi) Statut, ili suštinska načela nekog novog Statuta (možda čak i Ustava?), kao deo svoje izborne platforme, ili da traže raspisivanje izbora već sada i mogućnost formiranja nove vladajuće koalicije sa jasnim mandatom za predlaganje novog Statuta Vojvodine. U svakom slučaju, dužni su da sadašnji predlog Statuta povuku iz sadašnje skupštinske procedure.