Početna strana > Rubrike > Politički život > Žabogutači i "pravi povratak u devedesete"
Politički život

Žabogutači i "pravi povratak u devedesete"

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
četvrtak, 09. maj 2013.

Srbija nikada neće priznati da je priznala Kosovo.

Zoran Rankić

Način na koji su naši mediji propratili istorijsko parafiranje i kasnije usvajanje briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine jasno nam je pokazao kako izgleda pravi povratak u devedesete godine kada je funkcionisala veoma dobro organizovana i efikasna kontrola državnih sredstava informisanja. Ona je drastično ispoljena i demonstrirana ovih dana i samo je sledila već poznatu medijsku matricu koju smo imali prilike da vidimo u vreme kada je padala Zapadna Slavonija i Republika Srpska Krajina.

Osim nekoliko časnih, ali retkih izuzetaka uspostavljena je i ispoljena čvrsta kontrola koja se ogleda u održavanju političke jednoglasnosti i stvaranju atmosfere da ovaj “istorijski“ potpis ima nepodeljenu podršku u našoj javnosti. Glavni akcenat u medijskom izveštavanju može se sažeti u jednom od naslova da će petak 19. april biti zabeležen kao presudan istorijski korak ka budućnosti Srbije. Ovakve ocene se potkrepljuju stavom da je ovaj istorijski potez povukla vlada koja ima neokrnjen patriotski ”legitimitet” za teške odluke. Na ovaj način Srbija redefinisanjem odnosa Beograda i Prištine prolazi kroz iglene uši i okreće se životu. "Ako ne gori Hilandar, snage se mogu usmeriti na životna pitanja”, izjavljuje Milica Delević, koja je jedan od glavnih ideologa evropskog puta Srbije, a sada je ovim sporazumom konačno otklonjena glavna prepreka u modernizaciji i evropezaciji.

Ređali su se i ređaju i dalje kao na pokretnoj traci u televizijskim emisijama državni i funkcioneri vladajućih stranaka, ali i politički analitičari opšte prakse i sada politički pogodni i korektni komentatori koji su ushićeno i sa velikim entuzijazmom obrazlagali nužnost ostvarivanja i održavanja političkog jedinstva i prihvatanja ove istorijske ulaznice za budućnost. Glavni argument se sastojao u tvrdnji da je sporazum najviše što se u ovom trenutku moglo dobiti na pregovorima koji su bili više u sferi pripreme naše javnosti da prihvati ovo jedino moguće i prihvatljivo rešenje. Nije izostao ni glas osvešćenih građana koji su u anketama iskazali olakšanje i podršku mudrom i istrajnom rukovodstvu koje nam je omogućilo da počnemo najzad da se bavimo važnim socijalnim i ekonomskim pitanjima jer je Kosovo bilo stalna prepreka da se okrenemo najvažnijem poslu, uređivanju naše države i konsolidaciji izuzetno teške ekonomske situacije.

 

Ipak u komentatorskom dodvoravanju najdalje je otišao glavni urednik magazina Akter Tihomir Trišić koji je izrekao pravu odu našim najhrabrijim žabogutačima, a posebno najistaknutijem među njima, prvom potpredsedniku (ne sovjetskog Predzidijuma) vlade Aleksandru Vučiću. Ovaj uvodnik je zaista pravi primer neskrivenog udvorištva i novouspostavljenog medijskog i političkog jedinstva i jednoumnosti. ”Aleksandar Vučić je, za razliku od zadrtih i anahronih nacionalista, shvatio da izgubljene istorijske utakmice ne mogu da se dobiju, ali zato može da se počne sa nizanjem novih srpskih pobeda. Deficitarni su u nas žabogutači. Da ih ima samo malo više, mi bismo bili Švajcarska. Otuda potreba da rulja svakog ko pokaže karakteristike žabogutača utamani, jer posledica delovanja žabogutača je progres, a to ne vole ovi što se ne kupaju. Sporazum sa Albancima je velika žaba, najveća u Srba”. Svako ko dovodi u pitanje opravdanost i pravnu i ustavnu zasnovanost ovog sporazuma ne pripada plemenitom soju žabogutača već je pripadnik rulje koja ne voli da se kupa i protivnik je žabogutačkog progresa.

Pri tome nije se mogao u našoj kontrolisanoj i svakodnevno istrajno spinovanoj javnosti čuti gotovo nijedan disonantan glas koji bi doveo u pitanje stalno ponavljanu ideološku mantru kako Srbija ni ovog puta nije priznala Kosovo, niti će to ikada uraditi iako je jasno da se ovim sporazumom srpska država definitivno povlači sa prostora Kosova i na taj način priznaje nezavisnost ove paradržavne tvorevine, bez obzira na to što se naši državni funkcioneri pozivaju na tvrdnju da Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Interesantno je da predstavnicima tzv. boraca za poštovanje ljudskih prava i slobodu mišljenja nije zasmetala ovako uspostavljena medijska blokada. Vrhunac političke hipokrizije i licemerstva sadržan je u izjavi savetnika predsednika Republike Marka Đurića. ”To nije korak ka priznavanju Kosova, već u normalizaciji odnosa između Srbije i dela njene teritorije koji će biti krunisan donošenjem ustavnog zakona kojim se utvrđuje autonomija KiM. Taj stav ćemo u narednim danima argumentovano da obrazložimo zemljama koje nisu priznale Kosovo”. Zar nije mnogo važnije i značajnije kako će građanima Srbije i Srbima na Kosovu i Metohiji biti “objašnjavan” ovaj sporazum. Za njih se neprestano istrajava na argumentaciji da se radi o suštinskoj autonomiji pokrajine Kosovo na kojoj već važe evropski zakoni te pokrajine koja je u međuvremenu proglasila nezavisnost, ali neće biti nikada priznata od strane Srbije. Ali svi znamo da je stolica u Ujedinjenim nacijama već nuđena kao mogućnost da se pokrene ovaj uslovljeni proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine.

I dalje se kao glavni i presudni argument uzima insistiranje na poštovanju realnog stanja na terenu i tvrdnja da je naš pregovarački tim postigao u ovom trenutku najviše što se moglo dobiti u postojećim okolnostimaa. Pri tome je u samo nekoliko dana pređen put od odbijanja predloga koji nije bio ništa jer je bio apsolutno neprihvatljiv za naše pregovarače i koji niko nije ni imao priliku da vidi u pisanom obliku, do parafiranja i potpisivanja dogovora koji je omogućio trijumfalni politički uspeh naše delegacije jer je prvi put posle toliko vremena međunarodna zajednica kao posrednik u pregovorima prihvatila i neke srpske predloge. U toku vođenja pregovora stvarana je atmosfera da prihvatanje sporazuma o normalizaciji odnosa i ukidanju paralelnih institucija koje sada postaju kosovske nema nikavu alternativu jer jedino će nam to omogućiti da nastavimo proces evropskih integracija. Ali radi se samo o ispunjavanju uslova koji nam je predočila još Angela Merkel, zato i ne može da nas čudi da nam nemački predstavnici i dalje serviraju nove uslove za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora, što uslovljavaju doslednom i brzom implementacijom dogovorenog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine kao dve nezavisne države.

Nakon što je premijer srpske vlade nedavno napisao da je naše zalaganje za očuvanje Kosova u sastavu srpske države, što je predviđeno i preambuli još uvek važećeg našeg ustava, najobičnija laž koja je ugrađena i u sam tekst Ustava, bilo je jasno da će pregovori dovesti upravo do faktičkog priznanja nezavisnosti Kosova. U svakoj ozbiljno utemeljenoj demokratskoj državi bi nakon ovakvog negiranja ustava, teritorijalnog integriteta zemlje i poništavanja ustavnog položaja jedne pokrajine premijer morao da podnese ostavku, a njegova politička karijera bi bila definitivno završena. Ali u Srbiji ne postoji ni senka funkcionisanja političke odgovornosti, zato se i može na ovako neprihvatljiv i za elementarni zdrav razum uvredljiv način u našim medijima tumačiti i protežirati istorijski sporazum iz Brisela, a da se pri tome ne može otvoriti ozbiljna i argumentovana rasprava o pravnom i političkom utemeljenju ovog sporazuma. Ustavni sud je već poslovično stavljen u potpunosti u funkciju vladajuće političke oligarhije, a upravo je ocena ustavnosti od posebne važnosti za funkcionisanje našeg pravnog i ustavnog poretka. Ne možemo se držati biblijskog tumačenja ustava, kako je nedavno izjavio spoljnopolitički komentator Politike Boško Jakšić kao glavni zagovornik prihvatanja realnosti koja je uvek na štetu našeg naroda. Od izuzetne važnosti je da se naglasi postojanje veoma jasne nesaglasnosti usvojenog briselskog sporazuma sa pre nekoliko meseci donetom rezolucijom o Kosovu i Metohiji u kojoj je sadržan jedan od suštinskih ustavnih načela da vlada Srbije mora pre svega da ispuni obavezu o očuvanju suvereniteta i teritorijalnog suvereniteta naše zemlje. Ovim sporazumom Skupština je dezavuisala rezoluciju koju je sama donela.

U isto vreme se neprestano plasira tvrdnja da je sporazum morao biti prihvaćen jer bi inače usledila kosovska "Oluja" i konačno etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije. Na ovaj način se u potpunosti dovodi u pitanje postojanje međunarodnog prava i uloge međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji koje imaju jedan od osnovnih zadataka da štite ugrožena ljudska prava Srba i nealbanskog stanovništva i očuvaju multikulturalnost na ovim prostorima. Međutim, očigledno je da kada su Srbi u pitanju ovakva uloga međunarodnih snaga je veoma upitna jer im se otvoreno preti da je moguće etničko čišćenje bez obzira na to što imaju garancije utvrđene Rezolicijom Saveta bezbednosti. Pogrom koji se desio 2004. godine više je nego jasno upozorenje da se on odvijao uz saglasnost i dogovor onih koji su morali da spreče promenu realnosti na terenu, a to znači proterivanje Srba. Kasnije se isti međunarodni faktori, ali ne samo oni, pozivaju na silom promenjenu realnost na terenu kao glavnu osnovu za vođenje pregovora. Tako je očigledno bilo i ovog puta na pregovorima u Briselu koji su vođeni u senci pretnje podržavanja i organizovanja nove Oluje. Premijer Ivica Dačić je u Skupštini izneo svoju argumentaciju zašto treba prihvatiti sporazum pozivajući se na mogućnost kosovske verzije Oluje. ”Nećemo da pričamo bajke i da se probudimo sa kosovskom Olujom. Tačno je da nam je učinjena nepravda, velika nepravda, ali joj je prethodilo busanje u prsa, odbacivanje međunarodnih planova, medijsko junaštvo koje se ogleda u tome što su kada je zapucalo pobegli glavom bez obzira, ostavivši narod na milost i nemilost. Zato nema više skrivanja iza Kosova. Sami smo na ovoj našoj goloj ledini, i samo od nas zavisi šta će na njoj da bude, fabrike, škole, stanovi ili samo nepregledna groblja i suze. Biramo kakvu ćemo Srbiju imati sutra, poniženu u narodnim kuhinjama, ugušenu u suzama ili jaku, ekonomski razvijenu u kojoj će biti lekova za sve i u kojoj će Srbija biti lek za sve”.

Očigledno je da pisci ovih pseudoliterarnih sastava iz njegovog kabineta nisu obavestili srpskog premijera da Kosovo i Metohija nije gola ledina, ali da na njemu, ali i celoj osiromašenoj Srbiji danas ima previše narodnih kuhinja koje jedva opstaju i zavise gotovo isključivo od humanitarne pomoći i delovanja Crvenog krsta. Premijer Ivica Dačić je dužan da nam otkrije koji su to ljudi kukavički pobegli sa Kosova, da li su to oni koji su i danas u vladajućim strukturama socijalističke partije i našim državnim instirucijama.

Ne treba prenebregnuti i činjenicu da će ovaj sporazum snažnije otvoriti i pitanje pristupanja Srbije NATO paktu jer se već može čuti argumentacija da se teško mogu razvijati odnosi sa EU ako se zemlja koja teži EU nalazi van natovskih struktura. A kao glavni argument koristiće se tvrdnja da NATO jedini garantuje teritorijalni integritet i bezbednost svojih članica. Problem je i sama priroda ovog sporazuma koji Vesna Rakić Vodinelić ocenjuje kao međunarodni ugovor jer je razgovor vođen pod okriljem EU, što je u njenom tumačenju ličilo na pregovore dve države, a dogovor o severu Kosova je samouprava u okviru Kosova, a ne u okviru Srbije. Međutim, jasno je da je ovaj sporazum ne može braniti pravničkom ekvilibristikom jer on je pre svega iznuđen politički dogovor koji ne može imati ustavno, a samim tim ni pravno utemeljenje. On može funkcionisati u okviru pravnog tumačenja jedino ako se prihvati politička argumentacija Marka Đurića i Vesne Rakić Vodinelić koja poteže tumačenje da joj pregovori održani u Briselu liče na pregovore dve države. Ali kakvi su to održivi i smisleni pravni argumenti koji ovaj sporazum svrstavaju u kategoriju međunarodnih ugovora. Ovde se radi samo o političkoj argumentaciji stava da je Kosovo nezavisna država u kojoj Srbi treba da velikodušno dobiju određeni stepen samouprave i autonomije u okviru pravnog sistema međunarodnio nepriznate države Kosovo čiji zakoni imaju evropsku suštinu.

Nevolja je u tome što je ovo i magistralna argumentacija koju podržavaju u svojoj ogoljenoj hipokriziji i licemerstvu funkcioneri srpske države pozivajući se papagajski na stav da nikada neće priznati nezavisnost Kosova koje niko od njih u ovom trenutku i ne traži. O ustavnosti ovog sporazuma svoj sud je dao i nekadašnji sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević. ”Predlog Sporazuma uvodi pojam zajednice srpskih opština koju naš Ustav ne prepoznaje. Korak dalje, predviđa da će SZO biti u sastavu kvazi Republike Kosovo, što je protivno Ustavu. Takođe propisano je da SZO funkcioniše u okviru zakona takozvane Republike Kosovo, što i faktički znači da više nije deo našeg sistema, već druge države. Mi smo na taj način znatno više od faktičkog, a nešto manje od formalnog priznali nezavisnost Kosova”.

A Smilja Avramov je u svojoj izjavi pružila najjasniju poentu kada je u pitanju pravna i ustavna zasnovanost ovako usvojenog sporazuma. ”Ne gledam blagonaklono na izjave državnog vrha koje su sledile nakon potpisivanja sporazuma u Briselu. Sporazumom je pogažena rezolucija, ali i Ustav Srbije. Kako Vlada može da zaključi sporazum sa delom svoje sopstvene teritorije. Ni sa pravnčke tačke gledišta potpisivanje sporazuma nije logično jer Rezolucija 1244 Srbiji garantuje teritorijalni integitet”. Međutim, ovakve stavove nećete moći da čujete u našim državnim medijima koji nam garantuju pravo da čujemo i znamo sve. Nakon parlamentarne rsaprave usvojen je izveštaj vlade o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a sporazum iz Brisela bio je samo njegov sastavni deo. Ako se radilo o međunarodnom ugovoru, postavlja se sasvim logično pitanje zašto ga Skupština nije onda ratifikovala što je njena izvorna i ustavna nadležnost. To se posebno može videti na koji način se plasira ideja o održavanju referenduma o sporazumu u Briselu.

Međutim svako zalaganje za referendum je kucanje na otvorena vrata, jer je refendumsko izjašnjavanje ova vlast već uveliko obavila, što se može videti i po podacima koji se neprestano objavljuju o aklamatornoj podršci koja je već stvorena u našem narodu. To je isti metod koji je koristio Milošević kada je svoje političke odluke potvrđivao na referendumima koji su pre svega bili politički i medijski dobro organizovani preparirani plebisciti. A tako bi bilo i ovoga puta jer se radi o istom političkom obrascu. Ostaje samo veliko i ozbiljno upozorenje da su ovakvi plebisciti koji se održavaju pod okriljem referenduma istinsko predvorje svake populističke diktature.

Očigledno je da se uz priču o referendumu u naš politički život uvodi i tema neophodnosti promene Ustava i to posebno Preambule koja garantuje ostanak Kosova i Metohije u sastavu države Srbije. Promenom Preambule našeg važećeg ustava bio bi otvoren put za otklanjanje glavne ustavne prepreke za konačno rešavanje kosovskog problema jer bi Srbija izgubila i svoje poslednje ustavno-pravno uporište u odbrani teritorijalnog suvereniteta i integriteta. Tako se sve češće može čuti da eventualno održavanje referenduma o sporazumu iz Brisela treba vezati i promene Ustava jer bi se na taj način ispunio i jedan od najvažnijih uslova za nesmetanu implementaciju dogovora o normalizaciji odnosa Prištine i Beograda, što se sigurno nalazi na agendi uslova koji slede nakon potvrđivanja ovog sporazuma i de fakto priznavanja državnosti Kosova. ”Demokratsko jednoumlje je surovije od totalitarnog nasilništva. Totalitarci su gušili istinu tako što su je prećutkivali. U liberalnoj demokratiji ona se oglašava iz zapećka, čime zvanična laž dobija legitimitet preovlađujućeg činioca. Propaganda naših nekadašnjih upravljača bila je providna i na mahove smešna, podvale liberalnih medija uživaju prednost slobode izražavanja. Laž i istina su izjednačene i razmenljive. Vek provodimo robujući vešto izvedenim obmanama.” U našim političkim okolnostima već je zacementirano demokratsko jednoumlje o kome govori naš veliki pisac Mića Danojlić, i to su naše političke prilike u kojima je nemoguće sprovesti na fer i principijelan način referendum koji će imati neophodan demokratski legitimitet, bez toga dobićemo samo još jedno farsično ponavljanje istorije.

U medijskoj kampanji koja je orkestrirano i organizovano vođena (a i dalje se vodi nesmanjenom žestinom) nakon ove “istorijske“ odluke o prihvatanju sporazuma moglo se čuti da na ovaj način konačno posle toliko godina dolazimo u situaciju da prevaziđemo problem Kosova koji traje decenijama i da se srpska Vlada sada okreće implementaciji sporazuma koji će omogućiti bezbednost i poštovanje ljudskih prava Srba i to ne samo na severu Kosova i Metohije, a samim tim i njihov masovniji povratak.O kavom stepenu bezbednosti može se videti i iz napada u Bošnjačkoj mahali u severnoj Mitrovici na dvojicu mladića Srbina i Goranca koji se desio pre nekoliko dana.Dvojica Albanaca koji su nožem u leđa pokušali da ubiju dva dečaka pušteni su već sledećeg dana da se brane sa slobode, uz obrazloženje da nisu opasni po okolinu. Ovakvih primera o garantovanoj bezbednosti ima napretek, a pri tome nikada krivci za napade ne budu privedeni pravdi koja je zasnovana na evropskim zakonima.

Jasno je svakom ko poznaje našu političku istoriju da se na ovakav način ne može prevazilaziti problem Kosova tako što će on biti politički marginalizovan i skrajnut, jer radi se o istorijskom i političkom procesu dugog i složenog trajanja i on se ne može rešavati i prevazilaziti stalnim tvrdnjama da je ono odavno izgubljeno i razgradnjom srpske države i njenog ustava. U našoj političkoj istoriji je problem Kosova često bio politički zloupotrebljavan i instrumentalizovan u najogoljenije partijske i lične interese, što se i danas čini. Sigurno je da je Kosovo poslužilo za politički uspon, ali i sunovrat ne samo Slobodana Miloševića već i drugih političkih lidera. Ali je ono uvek bilo i najveći i najdramatičniji izazov za političke aktere u Srbiji. Zato i očigledni pokušaj da se na “konačnom“ rešavanju kosovskog pitanja gradi kult ličnosti Aleksandra Vučića deluje farsično i groteskno. Ali očigledno je da je u njegovoj partiji procenjeno da je došlo vreme da Srbija dobije novog vođu, zato se funkcioneri naprednjaka u svakoj izjavi pozivaju na presudnu i odlučujuću ulogu prvog potpredsednika srpske vlade i glavnog borca protiv korupcije u Srbiji.

Lični oblik vladavine je konstanta srpske politike zato i ne čudi što naprednjaci nastoje da ustoliče upravo na istorijskom dogovoru o Kosovu novog političkog vođu koji već sada ima gotovo apsolutnu vlast. Njemu se pripisuje mesijanska uloga, a on se prikazuje kao novi politički prorok koji se kao novorođeni zastupnik normalne, građanske Srbije javlja kao onaj presudni i neizbežni politički faktor koji svoju već uspostavljenu apsolutnu moć zalaže za spas Srbije.

Poznato je veoma dobro da politički konvertiti uvek moraju da iskazuju višak strasti, odanosti i političke “doslednosti” u zastupanju ideja protiv kojih su bili dugi niz godina jer moraju da se dokažu u svojoj novoj ulozi i ispovedanju novoprihvaćene političke vere. Aleksandar Vučić je očigledan primer ovakve konvertitske političke prakse koja se sada groteskno ogleda u njegovom gorljivom zalaganju za evropejstvo i normalnu Srbiju. Ovaj politički Savle je u potpunosti prihvatio retoriku Druge, građanske, normalne Srbije i zato ne iznenađuje i podrška koju dobija upravo od njegovih nekadašnjih političkih protivnika za koje je on bio oličenje najgoreg srpskog nacionalizma i populizma.Odavno je već rečeno da je Srbija umorna od lidera, ali danas se sa velikom sigurnošću može reći da je Srbija umorna od političkog konvertitstva, demagogije gaženja elementarnih moralnih i demokratskih načela. Još jednom se pokazuje da Nušić i Domanović nikada ne gube na aktuelnosti.

Politička situacija nastala nakon prihvatanja sporazuma iz Brisela pokazala nam je i svu nemoć onih političkih snaga koje pretenduju da predstavljaju patriotski, državotvorni i nacionalno opredeljeni deo naše političke scene. I ovom prilikom su preovladali uskostranački interesi, a pozivanje na formiranje jedinstvenog državotvornog i patriotskog političkog pokreta neće imati nikakvog ozbiljnog odjeka jer sadašnje opoziocione stranke ove političke orijentacije , osim DS i LDP, nastoje da ovu situaciju iskoriste za svoje političke interese i svoje jačanje. Pri tome je ova ideja potpuno medijski marginalizovana i neprestano se dovodi u kontekst mogućeg jačanja desničarskih ideologija, iako pitanje Kosova bi moralo da bude nadpolitičko pitanje i zadire u najvažnija civilizacijska, istorijska i identiteska pitanja srpskog naroda. Ali patriotski i državotvorni pokret se ne može praviti od organizacija kao što su Obraz i Naši ili uz učešće prigodnih i večitih “nacionalnih” radnika koji su svojim srbovanjem naneli više štete srpskom nacionalnom interesu i uspostavljanju racionalno zasnovanog srpskog stanovišta. To su pokazali i protesti koji su održani nakon objavljivanja vesti da je vlada Srbije prihvatila sporazum, a to je bila prava prilika da se krene u formiranje jedinstvenog patriotskog i državotvornog pokreta. Znajući ne samo noviju političku i stranačku istoriju Srbije ne postoje realni izgledi da se ova ideja realizuje u dogledno vreme i na pravi način, jer je propuštena i ova istorijska prilika. Državotvorni i patriotski pokret će sigurno biti stvaran (i već se uveliko stvara) u narednim godinama mimo etablirane i u velikoj meri kompromitovane političe i partijske scene.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner