Политички живот | |||
Вучић живи од подела, раздора и сукоба. Он непрекидно цепа читаво друштво и зато му се може супротставити само солидарношћу и јединством |
четвртак, 20. децембар 2018. | |
Последњи локални избори у Лучанима и неколико других општина само су потврдили исправност моје тезе да опозиција не треба да излази на појединачне, локалне изборе. Тиме се само тера вода на Вучићеву воденицу и потхрањује теза коју лансирају контролисани медији и истраживачи о енормној популарности и подршци од преко 60, можда већ и 70 одсто, колико добија на тим појединачним локалним изборима, који му служе за демонстрацију изборне силе и деморализацију опозиционих бирача.
Рејтинг СНС-а и Вучића јесте висок, али је ипак испод 50 одсто, као што се, уз све злоупотребе и манипулације, показало и на свим претходним парламентарним изборима. Напредњаке треба пустити да се сами забављају, славе и сеире на тим локалним изборима, а истовремено опозиција треба да се припрема за опште изборе или општи бојкот, каже у разговору за Данас Ђорђе Вукадиновић, народни посланик и уредник Нове српске политичке мисли.
* Могу ли грађански протести да убрзају расписивање парламентарних избора, обзиром да се зна да Вучић не бежи од избора и може ли се десити да те изборе опозиција опет дочека без испуњених услова? – Вучићу, када одлучи и жели, све може да послужи као повод за расписивање избора – почев од протеста, па до „неподношљивог стања у парламенту“. Уосталом, већ је два пута заредом без икакве стварне потребе расписивао ванредне изборе, па може и сада, независно од повода. Али мени се чини да није баш сигуран да ли му избори заиста требају, јер ће, чак и у случају, по њега, најповољнијег исхода после тога у парламенту имати бројнију и организованију опозицију – а највероватније ће испасти „конструктивни“ радикали и ЛДП.
* Уколико изборни услови не буду испуњени треба ли опозиција окупљена око СзС уопште да изађе на изборе и може ли бојкот да успе ако на те изборе изађу радикали ЛДП и ЛСВ? – Илузорно је очекивати испуњење свих услова и одржавање фер и демократских избора у овим околностима и под овом влашћу. Али мислим да треба тврдо инсистирати макар на неким минималним захтевима и од њих не одступати – пре свега, када је реч о бирачким списковима и медијској сфери. Режим, наравно, спрема своје „тројанце“ и „омиљене опозиционаре“, али свима је јасно да такви избори и парламент не би имали ни минималан спољни нити унутрашњи легитимитет.
* Судећи по изјавама представника власти, па и председника Србије грађански протести у Београду никога нису оставили равнодушним. Како то коментаришете? – Реално говорећи, протести су прошли изнад сваког очекивања – и по атмосфери и по броју учесника – што је изненадило чак и саме организаторе, а у редовима власти изазвало поприличну нервозу. Далеко од тога да ће режим пасти од пар протеста, ма колико они били успешни и масован. Али ово јесте корак у добром правцу и нека врста путоказа за даље опозиционо деловање против оваквог режима. Мислим да је, иако помало еклектичка, ова комбинација грађанског и политичког протеста, у основи, добра формула и зато ће власт и њени сателити учинити све да је разбију и компромитују. * Какву је поруку председник Србије послао тврдећи да можете да шетате до миле воље, али да он неће испунити ни један захтев, па макар вас на улицама било и пет милиона? – Александар Вучић је, по обичају, реаговао неумесно, недржавнички, свадљиво и острашћено. Очигледно је да он или не уме или не жели другачије. И добро је што је то сад, из дана у дан, све очигледније. И што је пред тим све теже затварати очи, правити се како је, тобоже, све нормално, како су „сви исти“ итд… * Чини се да протестима недостају конкретни захтеви? – Ово су првенствено протести против насиља и „крвавих кошуља“, па у том смислу неки специјални захтеви нису ни били неопходни. Мада верујем да ће се ти захтеви појавити у каснијим фазама. У основи, ово је протест против режимске самовоље, урушавања и извргавања руглу свих демократских институција, против страха и медијског мрака. А све је то кондензовано у лику Александра Вучића – и он заиста јесте главна тема и мета овог протеста. * Не чини ли вам се да је председник свих грађана последњих дана додатно поделио Србију и њене грађане? – Вучић од подела, раздора и сукоба живи. Он непрекидно цепа читаво друштво и грађане, делећи и новинаре на подобне и неподобне. Зато му се може и треба супротставити солидарношћу и јединством. Како у струци, тако и у парламенту и на улици. Али то истовремено значи и дистанцирање од лажне опозиције, лажних новинара, лажних експерата и лажних НВО.
* Покрет слободних грађана до одласка Саше Јанковића није желео да учествује у протестима, тврдећи да они који их воде усмеравају грађанску енергију поново на странпутицу, док ДСС условљава учешће именима говорника? – Присуство или одсуство Јанковићевог покрета, а поготово ДСС-а, нити доприноси нити смањује масовност протеста. У том бројчаном смислу, не доприносе му много чак ни тренутно знатно веће и озбиљније опозиционе формације од поменутих. Али наравно да је за општу атмосферу боље да у колони буду сви који су заиста опозициони и колико-толико препознатљиви. Мислим да ће сви врло брзо увидети да им се „солирање“ не исплати. Главна ствар је да се покаже да смо уз све међусобне разлике, у једној колони и да се не миримо са диктатуром и терором. * Опозицији се замера и што је време за одржавање протеста изабрала тренутак када су Албанци на Косову подигли таксе на 100 одсто и формирали војску? – То је класична и већ провидна режимска подметачина, коју као мантру понављају СНС медији, новинари и аналитичари. Прошле недеље је проблем био у таксама, ове што се протест, наводно, поклапа са „формирањем косовске војске“, следећи пут ће бити нешто треће. Мало старији читаоци ће се сетити како је још почетком деведесетих сваки опозициони и студентски протест био пропраћен сличним или идентичним коментарима – „ви се овде буните, док усташе кољу наш народ у Крајини“. * Пуне две године део грађанске опозиције је у парламенту готово немо посматрао подношење ботовских амандмана, гласање на звонце и разноразне увреде, да би, тек, како неки тврде, на последњој седници организовао ноћну расправу. Хоће ли бити још таквих акција? – Надам се да хоће. Подржавам то и за ову последњу акцију сам се лично заложио, иако су неке колеге биле прилично скептичне и малодушне. На крају се испоставило да је то био одличан потез, свакако запаженији од пасивног бојкота. Недопустиво је то што СНС ради у парламенту – од ових фантомских амандмана који служе томе да „поједу“ време за расправу, до третмана малобројних опозиционих посланика од стране председавајућих и скупштинске већине. И то се дефинитивно не може више толерисати. *Ако опозиција има намере да нешто предузме или бар буде видљивија у парламенту, због чега је великом делу опозиционих посланика све друго важније, осим седница. Зар то не поткрепљује слику коју власт свакодневно даје о опозицији? – Чињеница је да је било доста несналажења, конфузије и пасивности у опозиционим редовима у Скупштини. Ја, лично, кад год могу, седим тамо – и нервирам их својим присуством и понеком дискусијом. Али, с друге стране, глупо је и мазохистички седети и слушати посланике скупштинске већине како рецитују или сричу њихове слободне саставе, причају шта им падне на памет, вређају тебе и твоје лидере, а да ти се не дозвољава да на то реагујеш. Генерално, мислим да формула опозиционог наступа у парламенту треба да буде следећа: или сви који се осећамо као опозиција седимо тамо и боримо се заједнички – или сви бојкотујемо. (Данас) |