Vođa i udvorice

U dugoj tradiciji aktuelnih političkih razgovora emisija na TV Pink „Teška reč” javlja se kao svojevrsni medijski i estradni fenomen, ali i kao pouzdani znak da je ova televizija uvek podržavala vladajuću nomenklaturu kao njena udarna medijska pesnica i podrška.

Ova emisija je upravo demonstracija ovakve uređivačke politike u kojoj nema mesta za bilo kakve nedoumice, mora se bez ikakvog oklevanja i zadrške pokazati apsolutna vernost novim gospodarima, a pri tome se predstavljati kao glas naroda koji većinski podržava vladajući sistem.

U emisijama takvog populističkog i demagoškog tipa uvek pozvani funkcioner ima poseban stautus, koji se ogleda u fingiranom „dijalogu“ u kome je on pošteđen neprijatnih i neselektovanih pitanja, ali je važno da se uvek čuje glas tzv. običnih gledalaca. Emisije ovakvog podaničkog tipa se na kraju uvek svedu na neprekinuti monolog, u ovom slučaju aktuelnog premijera Vučića, koji nas mesecima neprekidno ubeđuje da ćemo uz podnošenje ozbiljnih žrtava i veliki samopregor njegove oligarhije najzad ugledati svetlo na kraju tunela. Jer uvek postoji mogućnost, kako to kaže Vučić, da on sačuva status kvo jer je njegov prijatelj šeik stalno spreman da doturi nekoliko sposonosnih milijardi dolara. On se ipak odlučio da krene u poduhvat spasavanja Srbije, a da pri tome ne propušta da napadne, kako on kaže, te pametnjakoviće ekonomiste i kritički opredeljene intelektualce koji se usuđuju da dovode u pitanje njegovu mesijansku ulogu.

Osnovno pitanje je zašto u emisijama u kojima on drži svoje beskrajne monologe ne učestvuju ekonomisti i analitičari koji bi mogli da postave prava pitanja i otvore stvarni kritički i argumentovani dijalog. Ovako se njegova televizijska gostovanja kao i ovo u „Teškoj reči“ svode na neprekinuti obračun sa političkim oponentima (bez obzira na to što on stalno ističe da ga oni ne zanimaju) i pokazuju da on nije spreman za ozbiljan kritički dijalog.

Ova se emisija tako svela na zamornu repetitivnost jednog čoveka koji pokušava da plasira svoj politički mesijanizam i demagogiju, nespreman da čuje bilo kakvu ozbiljnu i argumentovanu primedbu, pokazujući nam u kojoj meri se on odvojio od realnog života, jer je zaista poverovao u podatke koje je iznosio u toj emisiji sa pripremljenih tabela i grafikona, koji, kao i svaka statistika, veoma lako iskrivljuju pravu sliku društvenih prilika.

Njegova uloga u ovakvim emisijama je sasvim jasna i pozicionirana i on prosto uživa u njoj, ali bilo je više nego tragikomično gledati kako su novinar Miroslav Lazanski i pisac Svetislav Basara prihvatili da statiraju u ovoj emisiji kao da su deo plaćene publike, koja na određeni znak upućuje aplauz glavnom akteru ovog političkog rijaliti programa.

Sada se slobodno može reći – Razbucao ga kao Basara Vučića. On je u ovoj otužnoj emisiji trebalo da izigrava predstavnika kritičke javnosti, ali on Overlordu, koji je mnogo naučio iz njegovih napisa, nije postavio nijedno suvislo pitanje niti je izrekao nijednu kritičku opservaciju. Naravno, on nije propustio da progovori o našem nesrećnom mentalitetu, ali je izostalo njegovo burleskno poigravanje sa premijerovom logoreičnom predstavom.

Naprotiv, on je bio samo deo dobro pripremljenih pinkovskih kulisa za jednog od junaka njegovih kolumni, koji je pokazao da prati savremenu satiričnu literaturu navodeći da zna sve naslove knjiga Basare. On se revanširao Overlordu tako što je izrazio veliko razumevanje za njegove modernizatorske napore i pokazao još jednom kako se lako može dezvuisati i degradirati osnovna uloga pisca kada napusti svoje glavno stvaralačko uporište u odnosu na potrebu stalnog prevrednovanja društvenih procesa i političkih aktera-kritički odnos prema vlasti i bahatim vlastodržciima.

U ovoj emisiji je Basara u stvari još jednom pokazao da je njegov kritički odnos prema aktuelnoj vlasti samo prazna ljuštura bez stvarnog sadržaja i kritičkog dosega, jer je on, ne prvi put, pokazao spremnost da bude deo medijske predstave u kojoj se samo menjaju glavni vlastodržački glumci, a on uvek ostaje kao surogat za ozbiljan i argumentovan kritički dijalog.