Vidovdan u Gornjim Nedeljicama

Juče je u našim crkvama svečano obeležen Vidovdan. Nakon liturgije odslužen je parastos svim Srbima koji su položili život za krst časni i slobodu zlatnu od Vidovdana 1389. godine do danas. U svečanoj tišini svuda su odzvanjale uzvišene reči sveštenika o Sv. knezu Lazaru i kosovskim junacima. Niko do njih nije mogao da propusti da pomene da se naš tadašnji vladar, a sada naš zastupnik pred Bogom, u ime čitavog srpskog naroda opredelio za Carstvo nebesko, a bilo je i onih koji su istakli da je to opredeljenje temeljno obeležje čitave srpske istorije.

U toj naglašeno svečanoj atmosferi, dok je većina prisutnih osećala ponos sećajući se svojih slavnih predaka, bilo je, srećom, i onih koji su se osećali nelagodno, jer nisu mogli a da svoje mlako i posrnulo pokolenje ne uporede sa Lazarevim vitezovima. Poneko bi se od stida zacrveneo dok je slušao reči „zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“, pitajući se ko je od prisutnih zaista spreman da delom a ne pukim praznim rečima bude veran Kosovskom zavetu. Da li zbog našaptavanja demonskih sila, da li zbog vlastite nesavladane strasti osuđivanja, tek u nekima od nas je sve više jačala pomisao da je, ako bismo se u proceni oslonili na višegodišnje iskustvo, realno propovednikovo životno opredeljenje zapravo ono za carstvo zemaljsko, a ne za nebesko. I ne samo njegovo, galamile su druge pomisli, nego i ostalih prisutnih sveštenika, pa i većine naših vladika. Iako su lično nezadovoljni veleizdajničkim ponašanjem Aleksandra Vučića, njima je ipak važnije da ne ugroze vlastitu udobnu poziciju nego da dignu svoj glas u odbranu istine, pravde, srpstva. Početna osuđujuća pomisao se od procene propovednikovog životnog opredeljenja granala na sve više sfera, na profesore, novinare, sudije, oficire... S tugom se nametnuo sud: većina onih čiji je poziv da svedoče istinu, da stradaju za nju ako treba, bilo da su sveštena lica ili intelektualci, nažalost ćute, a trebalo bi budu primer ostalima, da osveste medijski zaglupljen narod, da osmisle otpor izdajničkom režimu koji je, zarad ostanka na vlasti, spreman da se odrekne Kosova i Metohije, da izda Republiku Srpsku, da rasproda sve prirodne resurse stranim multinacionalnim kompanijama, da nepovratno zagadi Srbiju i od nje načini najcrnje ekološki devastiranu oblast Evrope. Srećom, bar kod nekih koje je obuzela ta početna pomisao, koja je pretila da svojom tamom zamrači svetlost ovog nezalaznog dana srpske istorije, uobličila se i blagorodnija, samokritička misao: A da li si ti onaj čije je opredeljenje Carstvo nebesko, da li si ti dostojan svojih predaka? Niko ti ne brani da sam svedočiš istinu, da pružiš primer ostalima, čak i ako su pastiri nezainteresovani za sudbinu poverenog im stada. I ti si, ma kako nevažan, ipak deo Crkve. Uzalud se pravdaš time što čekaš da nas pastiri povedu. Kaži ono što misliš! Učini nešto, iako se čini da je kriminalni naprednjački sistem, u službi globalističke agende, isuviše moćan da bi bio doveden u pitanje. Vlastitim primerom pokaži da li si dostojan svojih predaka, da li si za Carstvo nebesko ili za zemaljsko carstvo, da li si odan Bogu ili mamonu.

U svetlosti Vidovdana vidi se svačija suština, ko je vera a ko nevera, ko je nalik Milošu a ko Vuku, ko je za Hrista a ko se prodao za (mnogo više od) trideset srebrenjaka. Na svakome od nas je da izabere na kojoj će strani biti, na Lazarevoj ili Vučićevoj (kao što je poznato, on je, svakako ne slučajno, veličao Murata)

No uprkos te otrežnjujuće misli, i dalje su mnoge od nas opsedale pomisli osude, pre svega naših pastira. Naime, većina srpskih političara toliko je nisko pala da se od njih gotovo ništa pozitivno ni ne može očekivati. Oni iz SNS-a, lišeni kompetentnosti i savesti, spremni su da ih Vučić ponižava, samo da ostvare materijalnu dobit, prozapadni bi da budu bolji kolonijalni upravnici od sadašnjeg zapadnog štićenika, onima iz nacionalnih stranaka lična sujeta ne dozvoljava da se ujedine zarad spasa Srbije. Primat ličnog ili parcijalnog interesa nad opštim interesom obeležje je današnje Srbije. Levičare ne zanimaju radnička prava, sudijama Ustavnog suda značajniji je lični interes od zaštite ustavnosti, delijama je draža Zvezda od Kosova i Metohije pa neće da remete spokoj svog klupskog dobrotvora, itd, itd. Ali šta je sa duhovnim pastirima? Dok globalistički vukovi i hijene nadiru u tor, prete da raspude stado, da opljačkaju i raznesu i ono malo što je još ostalo, pastiri spavaju, ili se zanimaju takvim banalnostima kao što je uzdizanje svog statusa sa nivoa episkopa na onog mitropolita (arhiepiskopa). Kažu, da bi bili bliži narodu. A narod uzalud zapomaže, sve očekujući da će se bar ekološki osvešćeni episkopi, pogotovo oni koji su se bavili Zizjulasom, koji su zajedno sa ekološkim patrijarhom Vartolomejom promovisali ideju zaštite životne sredine, založiti za zaštitu zemlje, vode, vazduha, bližnjih. Kako to da su nam postali bliži nakon uzdizanja u više zvanje, a i dalje nas ne čuju, i dalje je sve po starom?

Ima li nekog ko bi se ozbiljno suprotstavio veleizdajniku Vučiću, osobi koja upropasti, isprlja, oskrnavi sve čega se dotakne. Ako je naše srpsko opredeljenje zaista Carstvo nebesko, kako onda da tako dugo nama vlada osoba krajnje ozemljena, antizavetna, bezbožna?

Ima li nekog ko bi se ozbiljno suprotstavio veleizdajniku Vučiću, osobi koja upropasti, isprlja, oskrnavi sve čega se dotakne. Ako je naše srpsko opredeljenje zaista Carstvo nebesko, kako onda da tako dugo nama vlada osoba krajnje ozemljena, antizavetna, bezbožna? Osoba koja se Boga ne boji a ljudi ne stidi? Licemerje, manipulacija, prevara, izdaja – toliko puta smo se u to proteklih godina uverili, tako da se valjda više niko ne može pravdati da toga nije svestan niti nadati da će se on možda ipak jednog dana pokajati, preumiti.

Više iz konformističkih razloga nego naivnosti, pre nekoliko godina većina episkopa SPC bila je za to da se dodelom ordena Svetog Save prvog stepena Vučić navodno obaveže da će štititi Kosovo i Metohiju, a vidimo da je on gotovo završio svoj veleizdajnički posao zbog koga ga je Zapad doveo na vlast, zbog koga ga i dalje štiti. Uzalud se Putin nadao da će Vučića dodelom ordena Sv. Aleksandra Nevskog privoleti da bude veran onome što je obećao. On Srbiju sve više približava evroatlantskoj sferi, kontinuirano besramno glasa protiv Rusije, poslušno isporučuje oružje Ukrajini. Ne samo što se ne stidi izdaje majčice Rusije, nego ga baš briga i za činjenicu da time ljuti jedinu svetsku silu koja onemogućava zapadne moćnike da nam otmu Kosovo i Metohiju. U egocentričnom zanosu „Aca Srbin“ vrti se oko svoje ose, a za Srbiju nimalo ne mari.

Lišen svakog moralnog osećanja i empatije, Vučić ne reaguje ni na razložnu kritiku ni na moralnu pouku. Bezobziran prema potčinjenima, servilan prema moćnicima, jedino na šta on reaguje jeste intenzitet pritiska

Lišen svakog moralnog osećanja i empatije, Vučić ne reaguje ni na razložnu kritiku ni na moralnu pouku. Bezobziran prema potčinjenima, servilan prema moćnicima, jedino na šta on reaguje jeste intenzitet pritiska. Ukoliko pritisak dolazi sa više strana, onda se on poslušno povinuje onom koji je u tom trenutku najjači. Zapad je, za razliku od Rusije, koja se suštinski ne meša u unutrašnje političke sukobe u drugim zemljama, svestan da će ucenjeni Vučić, koga podsećaju na mogućnost obelodanjivanja mnoštva njegovih nepočinstava, na kraju uvek ispuniti njihove želje, pod uslovom da njegov strah od nekontrolisane reakcije srpskog naroda nije veći od onog kojem je izložen.  Otuda zapadne sile svoje ciljeve ostvaruju postepeno, dajući ucenjenom predsedniku dovoljno vremena da posredstvom svojih kvaziintelektualaca i pseudonovinara medijski zamagli i relativizuje počinjenu izdaju.

Videli smo u više navrata da uplašeni Vučić ustukne pred svakim potencijalno ozbiljnijim protestom. Tako je bilo sa masovnim protestima 7. jula 2020. godine zbog Vučićeve namere da, kako bi iskazao lojalnost globalistima, izloži stanovništvo krajnje restriktivnim merama zatvaranja u vreme kovida, tako i sa onim protiv planirane dozvole Rio Tintu da iskopava litijum u Jadru, što je dovelo do formalne zabrane tog projekta 2022. godine.

Ma koliko bio spreman na svako nepočinstvo zarad ostanka na vlasti, on i te kako vodi računa o tome da li je narod spreman da pristane na njegova različita udovoljavanja nalozima Zapada, pa ako vidi da se stvara ozbiljnije nezadovoljstvo, na vreme odstupa, praveći se naivan, kao da on nije odgovoran za skandalozne zakone koji se donose

Ma koliko bio spreman na svako nepočinstvo zarad ostanka na vlasti, on i te kako vodi računa o tome da li je narod spreman da pristane na njegova različita udovoljavanja nalozima Zapada, pa ako vidi da se stvara ozbiljnije nezadovoljstvo, na vreme odstupa, praveći se naivan, kao da on nije odgovoran za skandalozne zakone koji se donose. Biće krivi Ana Brnabić, Gordana Čomić ili neko treći, samo ne on. Verovatno mnogo više zbog reakcije SPC nego zbog stručne javnosti, Vučić je nedavno dao signal sudijama Ustavnog suda Republike Srbije da na neko vreme suspenduju zakon kojim je predviđeno kažnjavanje onih koji ne koriste tzv. rodno osetljiv jezik. Dakle, nije on baš tako moćan kao što se čini. Ali, ako to znamo, postavlja se pitanje zašto vrh SPC nije odlučniji kada treba iskazati neslaganje sa nekim od njegovih izdajničkih poteza, zašto nije uz svoj narod, nego nam se povremeno čini da se nezainteresovano, čak saučesnički ponaša? Teško je reći zašto, možda zbog Vučićevog ucenjivačkog potencijala diskreditacije pojedinih vladika, ali nema sumnje da bi se on ustručavao da čini ono što sada radi kada bi mu bila nagoveštena mogućnost javne epitimije. Ne zato što on poštuje Crkvu, što se pričešćuje, što bi mu bilo teško ako bi SNS privremeno bio lišen „svečanosti“ rezanja slavskog kolača, nego zbog svojih glasača, zbog negativnog odjeka epitimije u javnosti. A postao bi pravi Zečić kada bi makar bila nagoveštena anatema za njega i njegovu kliku u slučaju poslednjeg koraka u planiranoj izdaji Kosova i Metohije. Podsetimo da je novembra 2005. godine, po svedočenju Branislava Matića, visoki oficir italijanske tajne službe nagovestio sve ono što će nam se desiti, da je upozorio da je jedini način da Srbija sačuva svoju svetu zemlju pretnja SPC anatemom onom ko bi se na tako nešto usudio. Nažalost, u međuvremenu je toliko koraka u predaji Kosova i Metohije učinjeno a da se SPC nije ozbiljnije suprotstavila Vučiću, tako da se mnogi vernici iščuđavaju zašto naši crkveni velikodostojnici nisu pribegli bilo kakvom vidu ozbiljnijeg pritiska na ovog nosioca najvišeg crkvenog odlikovanja. 

Ako izuzmemo Gazimestan, ovde je bila kulminacija ispoljavanja odanosti Kosovskom zavetu. Oni koji su se tu okupili da se suprotstave domaćim i stranim moćnicima, silama zla koje interesuje samo profit a ne i ljudske sudbine, pokazali su se dostojni svojih predaka, kako onih izginulih na Kosovo Polju tako i onih na Ceru

No, da nije sve tako tmurno kao što izgleda, pokazala je radna proslava Vidovdana u Gornjim Nedeljicama. Ako izuzmemo Gazimestan, ovde je bila kulminacija ispoljavanja odanosti Kosovskom zavetu. Oni koji su se tu okupili da se suprotstave domaćim i stranim moćnicima, silama zla koje interesuje samo profit a ne i ljudske sudbine, pokazali su se dostojni svojih predaka, kako onih izginulih na Kosovo Polju tako i onih na Ceru. Ako već nema duhovnih pastira da se založe za odbranu svog stada, a pogotovo da čuju nemi vapaj zemlje pred stravičnom pretnjom zagađenja i uništenja plodnih njiva, livada, voda, zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta, onda su oni ti koji će reći Ne samozvanom vladaru Srbije. Znaju s kim imaju posla, da slaže a da ne trepne, da je spreman na svako zlo, da mu se ne može verovati, ali i da nije moćan onoliko koliko se čini, pogotovo da nije hrabar. Pa i da jeste, pravim Srbima je svojstveno da su spremni da se uhvate u koštac i sa mnogo jačom silom. Svi smo mi na ovoj zemlji putnici čije je krajnje odredište onostrano, te se stoga treba bojati samo Boga a ne Vučića i njegovih gospodara. Jer, „zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“.

Sámo ime Gornje Nedeljice ispunjeno je simbolikom. Ono kao da nam svima poručuje da se ne dela, da se ne iskopava, da se ne ugrožava Jadar, da on mora ostati od Ria Tinta neobdelavan, tj. nezagađen. Nedelja je dan Hristovog vaskrsenja. Nadajmo se da će iz Nedeljica proisteći impuls moralnog i duhovnog preporoda, štaviše vaskrsa umrtvljene Srbije

Sámo ime Gornje Nedeljice ispunjeno je simbolikom. Ono kao da nam svima poručuje da se ne dela, da se ne iskopava, da se ne ugrožava Jadar, da on mora ostati od Ria Tinta neobdelavan, tj. nezagađen. Nedelja je dan Hristovog vaskrsenja. Nadajmo se da će iz Nedeljica proisteći impuls moralnog i duhovnog preporoda, štaviše vaskrsa umrtvljene Srbije. Reč Gornje kao da upućuje na opredeljenje za višu, duhovnu sferu, a ne za prizemne, sebične interese. A množina Nedeljice nagoveštava da je ovaj otpor tek početak, da će neizbežno biti još mnoštva Nedeljica, još tačaka otpora, jer nezasiti globalisti su zamislili da, uz podršku svog poslušnika Vučića, pretvore gotovo celokupnu teritoriju Srbije, pa i Republike Srpske, u rudarske kopove, u jalovinu. Samoživi vladari iz senke, uprkos deklarativnih izjava o posvećenosti ekologiji, u dušama su crni a ne zeleni. Evropljani kojima se mnogi od nas dive, tretiraju nas kao nižu vrstu, kao treći svet, pa ih se ne tiče ni zdravlje ljudi, a kamoli naša životna sredina. Kao što je svima poznato, gde god se pojavio Rio Tinto, zainteresovan isključivo za maksimalni profit, iza sebe je ostavljao pustoš. Antizavetnim Srbima to ne smeta, uprkos tome što će ih se stideti potomci. Portugalci su se oduprli mračnim namerama zagovornika iskopavanja litijuma, pohapsili one koji su bili upleteni u tu zaveru protiv svoje zemlje. Da li ćemo to biti u stanju i mi?

Gornje Nedeljice su ključno, realno i simboličko mesto otpora zlu. Ako tu odolimo svetskim moćnicima i domaćim kolaborantima, odolećemo i na drugim mestima, i to ne samo da sprečimo planirane rudnike u Srbiji, nego i Vučićev poslednji korak u planiranoj i u velikoj meri izvršenoj izdaji Kosova i Metohije

Gornje Nedeljice su ključno, realno i simboličko mesto otpora zlu. Ako tu odolimo svetskim moćnicima i domaćim kolaborantima, odolećemo i na drugim mestima, i to ne samo da sprečimo planirane rudnike u Srbiji, nego i Vučićev poslednji korak u planiranoj i u velikoj meri izvršenoj izdaji Kosova i Metohije. Zastrašeni Vučić bi, suočen sa energijom zavetnih Srba, a nadajmo se i oglašavanjem probuđenih velikodostojnika SPC, mogao da se pokoleba i odustane od realizacije francusko-nemačkog sporazuma. Vidovdan nije prošao, ni onaj 2024, a pogotovo ne onaj 1389. godine. U svetlosti Vidovdana vidi se svačija suština, ko je vera a ko nevera, ko je nalik Milošu a ko Vuku, ko je za Hrista a ko se prodao za (mnogo više od) trideset srebrenjaka. Vidovdan je neprolazni dan srpske istorije. Imajući u vidu energiju okupljenih u Gornjim Nedeljicama, kao i na sve izraženiju spremnost mnogih da se na brojnim mestima širom Srbije njima pridruže na istom zadatku, svi su izgledi da će se Vidovdan radno proslavljati svakog dana ove godine, pa i duže. Na svakome od nas je da izabere na kojoj će strani biti, na Lazarevoj ili Vučićevoj (kao što je poznato, on je, svakako ne slučajno, veličao Murata).