Ukrajinski pogled na Vučića: Putin, Orban ili Lukašenko?

Ukrajinski mediji i političari su procenili izbor nove Vučićeve vlade na različite načine: jedni – kao pobedu proevropskih snaga, drugi – kao pobedu snaga proruskih.

Ova kontradikcija procena govori u prilog činjenici da Ukrajina jednostavno još uvek nema svoj jasan stav prema Srbiji. Odnosi između dve zemlje su slabi, kako politički, tako i ekonomski. Čak i letovi na relaciji Kijev-Beograd su bili ponovno otvoreni tek u junu 2016., posle mnogo godina prekida.

Tokom godine, ukrajinska javnost i političari su videli Srbiju kao glavnog saveznika Rusije na Balkanu. U skladu s tim, kada je 2014. godine Rusija izvršila  prisajedinjenje Krima i podržala pobunjenike u Donjecku i Lugansku, to se je odrazilo i na imidž Srbije u Ukrajini. Lošoj slici Srbije u ukrajinskoj javnosti je doprinelo i učestvovanje građana Srbije u odredima samoproglašene „Donjecke Narodne Republike“. U poslednje dve godine u Ukrajini se pojavilo mnogo publikacija u kojima su Srbi prikazuju isključivo kao počinitelji ratnih zločina za vreme rata na Balkanu 1991-1995. U isto vreme, akcije hrvatske vojske i vlade (pa čak i kosovskih Albanaca) u odnosu na srpsku manjinu se navode kao primer kako Ukrajina treba da rešava probleme sa ruskojezičnim građanima u Donbasu.

Posle prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji, većina ukrajinskih političkih analitičara i novinara je „promenila cipele u hodu“, pošto je Brisel pohvalio uspeh Vučićeve stranke kao „znak pobede proevropskih snaga“, 

Ipak, posle prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji, većina ukrajinskih političkih analitičara i novinara je „promenila cipele u hodu“, pošto je Brisel pohvalio uspeh Vučićeve stranke kao „znak pobede proevropskih snaga“, te su u Kijevu odmah tako počeli i da karakterišu Srpsku naprednu stranku. 

Slični komentari su objavljeni i nakon izbora nove Vučićeve vlade. Istovremeno, ukrajinski mediji koji su orijentisani na Moskvu, pokušavaju da dokažu da je Vučić u stvari proruski političar. Međutim, prema nepristrasnom pogledu iz Kijeva, Aleksandar Vučić više podseća na lidere dve susedne zemlje Ukrajine, u kojima su oni izgradili režime lične moći. Govorimo o predsedniku Belorusije i predsedniku mađarske vlade, Aleksandaru Lukašenku i Viktoru Orbanu.

Da podsetim, Orbanova stranka Fidesz je na parlamentarnima izborima 2014. godini osvojila 66,83% glasova i samostalno formirala vladu te je Orban i treći put postao njen predsednik. Osim toga, on može da računa i na podršku Jobbik stranke (dobila 11,56% glasova) dok opozicioni socijalisti sa osvojenih 19,1%  ne mogu ni na šta da utiču u parlamentu. U parlamentu Belorusije opozicije uopšte i nema. Beloruski parlament je biran po većinskom sistemu. i kao takav demonstrira 100% podrške Aleksandru Lukašenku, koji sada ima peti mandat kao predsednik države. Formalno od 110 beloruskih parlamenternih poslanika 63 su članovi pro-predsedničke organizacije „Belaja Rus“ (zvanično se ne smatra partijom), samo troje njih predstavljaju Komunističku partiju, a po jedan – Agrarnu stranku i Republikansku stranku za rad i pravdu, dok su svi ostali zvanično „nepartijske ličnosti“. Ipak, sva ta imena organizacija su samo ukras, i poslanici bez rasprave glasaju za sve predloge Lukašenka, koji je na predsedničkim izborima 2015. godine dobio 83,49% glasova.

Sa takvom masovnom podrškom birača Orban i Lukašenko pokušavaju da igraju svoje igre, iako je Mađarska članica Evropske unije, a Belorusija – Evroazijske ekonomske unije. Naravno, mogućnost demarša u EU je ograničena, pa je  Budimpešta bila primorana da podrži odluku Brisela o sankcijama protiv Rusije, ali to ne smeta Viktoru Orbanu da javno traži ukidanje sankcija, i da redovno odlazi u Moskvu na pregovore o kreditu od 10 milijardi evra za proširenje nuklearne elektrane „Pakš“, koji su Rusi već odobrili.  Lukašenko, koji prima iz Rusije ne samo kredite po preferencijalnim kamatnim stopama i subvencije za belorusku ekonomiju u vidu najnižih cena na rusku naftu i gas, ne podržava uvek Moskvu u svim važnim pitanjima spoljne politike. Posebno je potrebno istaći da Belorusija nije službeno priznala prelazak Krima u Rusiju i nije dozvolila formiranje ruske vojne baze na svojoj teritoriji, iako je to bilo ranije dogovoreno sa Moskvom. Osim toga, preko Belorusiju se sada vrši reeksport u Rusiju evropskih proizvoda kojima je Moskva zvanično zabranila pristup na svoje tržište. Nedavno je Lukašenko zahtevao od Putina da Belorusiji stavi na raspolaganje gasna polja sa kapacitetima od najmanje 10 milijardi kubnih metara godišnje, i nagovestio je da može doći do probleme oko tranzita ruskog gasa u EU. Za ovakvo ponašanje Brisel je nagradio Minsk: Evropska unija je skinula sankcije Lukašenku i njegovoj okolini i prestala ga da naziva „poslednjim diktatorom u Evropi“, iako se situacija sa demokratijom i ljudskim pravima u ovoj zemlji nije puno promenila poslednjih nekoliko godina.

Sličnom taktikom „i njihov i vaš“ Aleksandar Vučić se služi od početka svoje vladavine. S jedne strane, Srbija je intenzivirala pregovore za ulazak u EU ali istovremeno odbila da uvede sankcije Rusiji, što su uradile sve zemlje-kandidati. S druge strane, pored jačanja ekonomske saradnje sa Moskvom (Rusija je do kraja 2014. g. u Srbiju investirala 3,9 mlrd. dolara, Vučić nastoji da srpske kompanije zamene EU i Turske kompanije na ruskom tržištu), zvanični Beograd je napravio i niz otvoreno anti-ruskih koraka. Na primer, masovna hapšenja visokih funkcionera u decembru 2015. bila su usmerena pri svega protiv ljudi koji su imali dugogodišnje veze sa Rusijom. Vučićevo odbijanje da dodeli diplomatski imunitet ruskom osoblju Rusko-srpskog humanitarnog centara u Nišu, uz istovremene ratifikacije, pre izbora, diplomatskog imuniteta za predstavnike NATO i logističku podršku NATO u Srbiji, izgleda kao očigledan šamar Moskvi i flert, ne sa Briselom, već sa Vašingtonom.

Naravno, vreme će pokazati, na koga više će ličiti predsednik vlade Srbije u narednim godinama – na Orbana ili Lukašenka. Pogotovo jer bi Vučić očigledno više voleo da ga porede sa Putinom. Ali mu je za to potrebno ne samo da ima dvotrećinsku većinu u parlamentu, koju je dobila Putinova stranka „Jedinstvena Rusija“ na poslednjim izborima, nego i niz drugih stvari. Na primer, političku predanost da zaštititi svoje sunarodnike izvan državnih granica – ili mogućnost da te granice promeni.

(Oleg Havič je ukrajinski novinar i politički analitičar, koji se posebno bavi temama političke transformacije Istočne i Jugoistočne Evrope, regionalne politike i međuregionalne saradnje. Saradnik niza medija u Ukrajini, trenutno radi kao politički i medijski analitičar u Medijskoj grupi „Ukrajina“ iz Kijeva.)