Украјински поглед на Вучића: Путин, Орбан или Лукашенко?

Украјински медији и политичари су проценили избор нове Вучићеве владе на различите начине: једни – као победу проевропских снага, други – као победу снага проруских.

Ова контрадикција процена говори у прилог чињеници да Украјина једноставно још увек нема свој јасан став према Србији. Односи између две земље су слаби, како политички, тако и економски. Чак и летови на релацији Кијев-Београд су били поновно отворени тек у јуну 2016., после много година прекида.

Током године, украјинска јавност и политичари су видели Србију као главног савезника Русије на Балкану. У складу с тим, када је 2014. године Русија извршила  присаједињење Крима и подржала побуњенике у Доњецку и Луганску, то се је одразило и на имиџ Србије у Украјини. Лошој слици Србије у украјинској јавности је допринело и учествовање грађана Србије у одредима самопроглашене „Доњецке Народне Републике“. У последње две године у Украјини се појавило много публикација у којима су Срби приказују искључиво као починитељи ратних злочина за време рата на Балкану 1991-1995. У исто време, акције хрватске војске и владе (па чак и косовских Албанаца) у односу на српску мањину се наводе као пример како Украјина треба да решава проблеме са рускојезичним грађанима у Донбасу.

После превремених парламентарних избора у Србији, већина украјинских политичких аналитичара и новинара је „променила ципеле у ходу“, пошто је Брисел похвалио успех Вучићеве странке као „знак победе проевропских снага“, 

Ипак, после превремених парламентарних избора у Србији, већина украјинских политичких аналитичара и новинара је „променила ципеле у ходу“, пошто је Брисел похвалио успех Вучићеве странке као „знак победе проевропских снага“, те су у Кијеву одмах тако почели и да карактеришу Српску напредну странку. 

Слични коментари су објављени и након избора нове Вучићеве владе. Истовремено, украјински медији који су оријентисани на Москву, покушавају да докажу да је Вучић у ствари проруски политичар. Међутим, према непристрасном погледу из Кијева, Александар Вучић више подсећа на лидере две суседне земље Украјине, у којима су они изградили режиме личне моћи. Говоримо о председнику Белорусије и председнику мађарске владе, Александару Лукашенку и Виктору Орбану.

Да подсетим, Орбанова странка Fidesz је на парламентарнима изборима 2014. години освојила 66,83% гласова и самостално формирала владу те је Орбан и трећи пут постао њен председник. Осим тога, он може да рачуна и на подршку Jobbik странке (добила 11,56% гласова) док опозициони социјалисти са освојених 19,1%  не могу ни на шта да утичу у парламенту. У парламенту Белорусије опозиције уопште и нема. Белоруски парламент је биран по већинском систему. и као такав демонстрира 100% подршке Александру Лукашенку, који сада има пети мандат као председник државе. Формално од 110 белоруских парламентерних посланика 63 су чланови про-председничке организације „Белаја Рус“ (званично се не сматра партијом), само троје њих представљају Комунистичку партију, а по један – Аграрну странку и Републиканску странку за рад и правду, док су сви остали званично „непартијске личности“. Ипак, сва та имена организација су само украс, и посланици без расправе гласају за све предлоге Лукашенка, који је на председничким изборима 2015. године добио 83,49% гласова.

Са таквом масовном подршком бирача Орбан и Лукашенко покушавају да играју своје игре, иако је Мађарска чланица Европске уније, а Белорусија – Евроазијске економске уније. Наравно, могућност демарша у ЕУ је ограничена, па је  Будимпешта била приморана да подржи одлуку Брисела о санкцијама против Русије, али то не смета Виктору Орбану да јавно тражи укидање санкција, и да редовно одлази у Москву на преговоре о кредиту од 10 милијарди евра за проширење нуклеарне електране „Пакш“, који су Руси већ одобрили.  Лукашенко, који прима из Русије не само кредите по преференцијалним каматним стопама и субвенције за белоруску економију у виду најнижих цена на руску нафту и гас, не подржава увек Москву у свим важним питањима спољне политике. Посебно је потребно истаћи да Белорусија није службено признала прелазак Крима у Русију и није дозволила формирање руске војне базе на својој територији, иако је то било раније договорено са Москвом. Осим тога, преко Белорусију се сада врши реекспорт у Русију европских производа којима је Москва званично забранила приступ на своје тржиште. Недавно је Лукашенко захтевао од Путина да Белорусији стави на располагање гасна поља са капацитетима од најмање 10 милијарди кубних метара годишње, и наговестио је да може доћи до проблеме око транзита руског гаса у ЕУ. За овакво понашање Брисел је наградио Минск: Европска унија је скинула санкције Лукашенку и његовој околини и престала га да назива „последњим диктатором у Европи“, иако се ситуација са демократијом и људским правима у овој земљи није пуно променила последњих неколико година.

Сличном тактиком „и њихов и ваш“ Александар Вучић се служи од почетка своје владавине. С једне стране, Србија је интензивирала преговоре за улазак у ЕУ али истовремено одбила да уведе санкције Русији, што су урадиле све земље-кандидати. С друге стране, поред јачања економске сарадње са Москвом (Русија је до краја 2014. г. у Србију инвестирала 3,9 млрд. долара, Вучић настоји да српске компаније замене ЕУ и Турске компаније на руском тржишту), званични Београд је направио и низ отворено анти-руских корака. На пример, масовна хапшења високих функционера у децембру 2015. била су усмерена при свега против људи који су имали дугогодишње везе са Русијом. Вучићево одбијање да додели дипломатски имунитет руском особљу Руско-српског хуманитарног центара у Нишу, уз истовремене ратификације, пре избора, дипломатског имунитета за представнике НАТО и логистичку подршку НАТО у Србији, изгледа као очигледан шамар Москви и флерт, не са Бриселом, већ са Вашингтоном.

Наравно, време ће показати, на кога више ће личити председник владе Србије у наредним годинама – на Орбана или Лукашенка. Поготово јер би Вучић очигледно више волео да га пореде са Путином. Али му је за то потребно не само да има двотрећинску већину у парламенту, коју је добила Путинова странка „Јединствена Русија“ на последњим изборима, него и низ других ствари. На пример, политичку преданост да заштитити своје сународнике изван државних граница – или могућност да те границе промени.

(Олег Хавич је украјински новинар и политички аналитичар, који се посебно бави темама политичке трансформације Источне и Југоисточне Европе, регионалне политике и међурегионалне сарадње. Сарадник низа медија у Украјини, тренутно ради као политички и медијски аналитичар у Медијској групи „Украјина“ из Кијева.)