Tanka crna linija

„ ... Investicije su probile plafon

Troše se krediti

Svuda mnogo paranoje

Svi su do grla u krizi ...“

(Branimiru Štuliću, sa zahvalnošću…)

Kamo dalje, rođače?

Nedavna poseta predsednika Republike Turske, Abdulaha Gula, Srbiji (26. i 27. oktobra) može da se označi kao „izuzetno značajna“. Kažem „izuzetno značajna“, u nadi da već nije neopozivo „istorijska“. Zabrinjava me, naime, što predsednik Gul u tom pogledu nema nikakvih dilema. On je „konstatovao da strateško partnerstvo Turske i Srbije, s obzirom na geografski položaj i ekonomske potencijale dveju zemalja, ima istorijski značaj.“[1] Iskreno se nadam da uvaženi gost greši, jer se politika ministra inostranih poslova Davutoglua prema Balkanu može bez velikih teškoća svesti na par reči: vratili smo se da bismo dominirali.[2] Turska je, da ne pominjemo drugo, od 1990. na ovamo bila među prvim državama koje su priznale samoproglašenu nezavisnost jedne od srpskih pokrajina; danas se otvoreno meša u naša unutrašnja pitanja u sve većoj meri kontrolišući verski i politički život stanovništva muhamedanske veroispovesti u Raškoj oblasti. Prateći čemu Turska spoljna politika stremi i šta postiže na sve četiri strane, mogu da kažem da se brinem što predsednik Tadić niti jednom rečju ili gestom nije pokazao da u politici Republike Turske u ovom delu nekadašnje Otomanske carevine ima momenata koji prosto vape za formalnim objašnjenjem. Naprotiv: „Neslaganje oko Kosova i Metohije ne sme da poremeti naše odnose i da doprinese njihovom urušavanju“, rekao je Tadić, ističući da se dve države međusobno podržavaju u procesu evropskih integracija.[3]

Stoga, ne čudi da je gostu u dva dana galantno ponudio upravo neverovatne stvari: industrijsku zonu u oblasti Pirota, industrijsku zonu u Tutinu i aerodrom Lađevci koji bi bio demilitarizovan[4], učešće u izgradnji autoputa kroz Sandžak i obnovu železnice prema Crnoj Gori[5], i kao da sve to već nije bez presedana, predložio je, pride, izgradnju kulturno-obrazovnog islamskog centra u blizini Beograda. U tu svrhu, „resorni ministri Srbije i Turske potpisali su danas u Beogradu pet bilateralnih međudržavnih sporazuma: Sporazum o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata, Sporazum o ekonomskoj saradnji, Sporazum o tehničkoj i finansijskoj saradnji i dva sporazuma iz oblasti socijalne sigurnosti.“[6]

Iz predsednikovih reči možemo da vidimo da ga za nekoliko puta ponovljene ponude u pogledu autoputa i pruge ka Podgorici motiviše sledeće: autoput će biti trasiran kroz Sandžak, doprineće odlučno ekonomskom razvoju regije i prosperitetu bošnjačke nacionalne manjine, k tome „izgradnja autoputa bila bi dobra za stanovnike Sandžaka sa obe strane granice, i u Srbiji i u Crnoj Gori, i ima istorijski i nacionalni značaj za obe države“[7]. Pokušao bih da ukažem na ekonomsku štetnost, političku škodljivost, kao i na moguće skrivene motive takve razumu realiste shvatljive, ali neprihvatljive politike.

Rasapolagati tuđom mukom ...

Namera da se gradi autoput i drugi kolosek železnice ka Podgorici jeste stvar za raspravu, i o njoj se mora govoriti javno i glasno: nije u pitanju samo prosperitet jednog regiona i jedne nacionalne manjine, već ekonomska budućnost Srbije. Jadranska pruga, ostvarena nakon mnogih planova kao trasa Beograd-Bar, bila je i ostala političko pitanje i politički projekat. Izgradnju pruge do Jadrana motivisala je austrougarska trgovinska blokada: projekat se u svoje vreme uklapao u nacionalno-ideološko, strateško i vojno razmišljanje. Danas ti postulati, međutim, niti stoje niti mogu da opravdaju monumentalne investicione troškove.

Pruga Beograd-Bar građena je od 1951. do 1976. godine kao gravitaciona osovina za Srbiju s pokrajinama, Makedoniju, Crnu Goru i istočnu Bosnu. Na 447 kilometara ima 254 tunela (čak 25% ukupne dužine), 234 mostova, od kojih je jedan dužine 498 i visine 200 metara; pruga po horizontali ima svega 50 kilometara (nešto više od 10% dužine). Gradnja je više puta prekidana zbog nedostatka sredstava, republičkih i saveznih, nastavljena zajmom u inostranstvu, javnim zajmom građana i dovršena samo dobri Bog zna kako, čime i odakle.[8] Dakle: 17,88 kilometara godišnje u vreme SFRJ! Možemo samo da zamislimo koliko bi nas poduhvat obnove i proširenja koštao, ne samo u novcu već i u razvojnom smislu: više je nego očigledno da u kapitalom siromašnoj Srbiji, ako novac iz nekog razloga mora da se imobiliše u investicijama visoke cene i sporog obrta, ima mnogo šta preče i logičnije da se obnavlja, proširuje, od temelja gradi, i to s mnogo većim ekonomskim i socijalnim efektima.

Postoji žestoka zabluda da luka Bar ima i treba da ima značaj izvozne luke za srpsku privredu. O tome je lepo pisao Vladimir Pertot, raniji profesor Sveučilišta u Zagrebu, koji doktorat nije stekao u Kumrovcu, već u Kilu: važni saobraćajni pravci na Balkanu su longitudinalni, a ne transverzalni. Tu tvrdnju bazira na dve činjenice: jadranske luke su isuviše plitke i nepodesne da bi bile komercijalne, a planine u zaleđu su takve da nameću ogromne troškove kako u smislu cene transporta, tako i u smislu gradnje i održavanja saobraćajnica. Da nije tako, Bar bi oduvek bio važna luka. Prirodni putevi srpske trgovine definisani su slivom Dunava: Savom do Alpa, Dunavom do Karpata i srednje Evrope, Dunavom na Crno More, uz Veliku i Južnu Moravu, pa niz Vardar prema Solunu. Da ne bih dalje razglabao: otvorite dobar istorijski atlas, Vestermana po mogućnosti, pa pratite crvene linije u rimskim provincijama na Balkanu.

Postoji još jedan longitudinalan pravac, ne tako čuven od davnine, ali za Srbiju izvanredno značajan: od Niša Zapadnom Moravom prema Užicu. Odatle se taj put nastavlja preko Drine ka Foči, Trebinju, Herceg Novom i Dubrovniku. Ukoliko bi se gradilo na toj trasi, kojom bi Niš (Konstantin Veliki, osnivač Carigrada, rođen je baš u tom gradu) i u Srbiji napokon postao ono što je oduvek bio – ključna raskrsnica na Balkanu – bilo bi postignuto više blagodetnih efekata: mnogo bi se uštedelo prilikom gradnje, kako železnice tako i druma, ekonomski bi se aktivirao zapadnomoravski pravac, a sama investicija bila bi zanimljiva i Republici Srpskoj i Hrvatskoj, čiju bi obalu najkraćom rutom povezivala s Bugarskom, Rumunijom i Turskom. U tom slučaju, Srbija bi uspela da uspostavi tri vrha svojeg geografijom određenog saobraćajnog trougla kojem bi, pristojnom magistralom koju uistinu treba izgraditi, prirodno gravitirao i Sandžak sa ili bez turskih investicija. Kolika bi, uostalom, morala da bude projektovana frekvencija saobraćaja sandžačkim autoputem da bi on, uzimajući u obzir troškove izgradnje i održavanja, bio isplativ? Potrebno je, dakle, da se načini i javno prikaže sledeća računica: koliki bi bili stvarni troškovi po toni transportovane robe pravcem Niš-Užice u odnosu na crnogorsku železnicu i sandžački autoput?

Koji bi razlog imala Srbija da se uvaljuje u takvu investiciju, pogotovo imajući u vidu da joj Republika Crna Gora bestidno sabotira osnovne principe državne politike? Srbija treba da gleda sebe i samo sebe, a ako gazde u Crnoj Gori svrbi mogućnost da im država i fizički ostane slepo crevo Balkana, neka se sami i o svom trošku češu. Budući da je i ovo što postoji napravljeno skoro u celosti srpskim parama, red bi bio da se ovom prilikom, ako im je baš stalo, oni maše za kesu. Da sumiram: po narodno blagostanje ne postoji opasnija zamisao od investicija u jadransku železnicu i autoput.

... nije mala zajebancija

Zapitajmo se zbog čega je predsednik Tadić savetovan da predloži da Srbija, gradeći do crnogorske granice ili dalje, još jednom načini ekonomski harakiri? Moji južnjaci bi rezignirano rekli da je to zato što beogradski Crnogorci hoće komotno da putuju u zavičaj i da će tako na kraju i da bude. Stvar je, ipak, opipljivija i po prirodi višeznačna.

Prvi odgovor bi mogao da se nađe u interesu određenih finansijski mogućnih i vlasti bliskih ljudi da kupe udeo u luci Bar dok Stratfor[9]  ide i dalje, tvrdeći da je kupac luke, u stvari, Vlada Srbije. Cinici bi rekli da je to, uostalom, isto. Ne greše, izgleda: „Čekamo da stručnjaci završe studiju opravdanosti koja će pokazati koliko država treba da uloži u modernizaciju pruge, koliko novca je potrebno za produbljivanje lučkog gaza, odnosno koliko ulaganje ovaj posao iziskuje“[10]

Kod ovog probnog balona naročito je u zanimljivo objašnjenje koje je dao Nikola Vujačić, direktor kompanije Viktorija grupa: „Nedopustivo je da meni iz Novog Sada bude isplativije da izvozim preko Konstance, nego preko Bara. Privrednici su tražili od premijera da razgovara sa železnicama Srbije i Crne Gore o spuštanju cena usluga, kako bi transport preko njihovih pruga postao konkurentniji“.[11] Iz toga logično sledi da bi taj posao mogao da bude po investitore u luku Bar isplativ, ukoliko neko preuzme troškove obnove i proširenja saobraćajnica, kako reče Predsednik – gradnju autoputa i drugog koloseka s mogućnošću kontejnerskog transporta. Budući da je to, kako smo pokazali i kako g. Vujačić priznaje, u svakom smislu neisplativo za privatne investitore, stvar treba dodatno da se socijalizuje i u smislu troškova transporta odlukom Cvetkovićeve vlade i Skupštine, što ne bi trebalo da predstavlja bilo kakav problem. Nadobudni investitori nameravaju da građanina Srbije još dublje uvedu u dužničko ropstvo što, kako iz Politikinog probnog balona vidimo, uopšte ne kriju, pogotovo ako se nadaju da stranom partneru, Turskoj, mogu da prepuste što više od najskupljeg i najtežeg dela poduhvata, deonicu Užice-Podgorica.

Budući da je izgradnja dvokolosečne pruge i autoputa strateška investicija, upitajmo se da li za nju postoji strateški razlog? On ne postoji ni u ekonomskom, ni u vojnom, ni u političkom, a ni u nacionalnom smislu. Pogotovo ne u nacionalnom smislu: veza sa sunarodnicima u Brdima, matica pomaže Srbima koji su ostali u inostranstvu i tome slično, samo su fraze raspoložive da se namagarči nacionalno osvešćen deo javnosti, nanevši državi štetu u vidu još jednog talasa histerije o velikosrpskoj zaveri.

Koliko, uostalom, tamo Srba ukupno ima? Manje nego u Prijedoru i okolini. Manje nego što ih se zadržalo od Leskovca do Lebana. Da ne govorimo o tome da će ti sunarodnici, blagodareći nekolikim faktorima, od kojih je brzina gradnje izgleda od manjeg značaja, u međuvremenu jednostavno nestati. Ako ova država baš hoće nekome da pomogne, onda budimo objektivni: podelimo trošak investicije s brojnošću populacije, razmislimo u čije kofere ide porez kojeg ti ljudi plaćaju, pa se s istom kalkulacijom osvrnimo na područje od Gornjeg Milanovca do Ristovca, ili od Ristovca do Kuršumlije. Ili na Franc Jozefove kanale i sistem Dunav – Tisa – Dunav koji jednostavno vape za odmuljivanjem i produbljivanjem, kako zbog akumulacije vode za navodnjavanje tako i zbog ekonomisti beogradske škole neobičnog fenomena da se zrnasta roba male cene po toni najisplativije transportuje brodom. Zašto ne investirati u mogućnost da se obnovi rečno brodarstvo u Srbiji, na primer, ako zanemarivanjem zaostali regioni Srbije sa srpskom etničkom većinom, prema svemu sudeći, nikome ništa ne znače?[12]

Drugi odgovor nalazi se u vodećim principima spoljne politike Srbije. Ona se, prema rečima ministra Jeremića, sažima u tri načelne tačke: "Nastavićemo diplomatsku borbu za očuvanje ustavnog poretka zemlje, ubrzaćemo proces evropske integracije Srbije, a zajedno sa Srbijom i celog regiona zapadnog Balkana, i radićemo na poboljšavanju dobrosusedskih odnosa u regionu".[13] To je ponovio dva dana kasnije na otvaranju konferencije naših ambasadora.[14]

Biće bolje, rođače

Ko je u ovoj državi plaćen da misli, formira i koga saslušavajući definiše spoljnu politiku? Pored ministra i njegovog ministarstva, koje se za državu, u slučaju o kojem pišem, ekspertizom pokazalo korisnim koliko i njegov sajt za prosečnog korisnika[15], za tu oblast je nadležan skupštinski odbor za spoljnu politiku kojim predsedava g. Dragoljub Mićunović. Njihov rad na ispraćanju ambasadora i određivanju sastava grupa za tzv. skupštinski turizam dostupan je javnosti na skupštinskoj Internet stranici. Postoji i Spoljnopolitički savet pod predsedavanjem vrsnog stručnjaka za istoriju diplomatije i teoriju međunarodnih odnosa Sonje Liht, predsednika UO „Politike“ i predsednika Fonda za političku izuzetnost. Ona je na tom položaju zamenila ambasadora Živorada Kovačevića, ranijeg gradonačelnika Beograda i predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, nevladine organizacije koja skromno pretenduje da bude i stožer okupljanja proevropskih NVO i think tank (http://www.emins.org ). Ovaj savet nije predstavljen na organigramu Ministarstva inostranih poslova, nema Internet stranu na kojoj bi moglo da se informiše o njegovom sastavu i radu. Tajnovitost bi mogla da uputi na zaključak da je ovo telo, u stvari, ima realnog uticaja na formiranje spoljne politike Srbije. Ulogu premijera Cvetkovića u spoljnopolitičkom poslu vidim manjom nego u svemu ostalom: ovde nije potreban ni kao smokvin list.

Da bi se razumelo poreklo turske politike našeg predsednika, možda bi trebalo obratiti više pažnje na izjavu g-đe Liht, datu po izboru za predsednika saveta: "Savet je na sednici ocenio da je u prošloj godini postignuto nekoliko vrlo značajnih uspeha u definisanju onoga šta Srbije želi i kuda smera.Strateški priroritet Srbije je ubrzavanje evropskih integracija a sve ostalo je u ogromnoj međuzavisnosti s tim", istakla je Sonja Liht. Ona je dodala da je važno da se odnosi u regionu shvate kao deo tog procesa.“[16]

Samo u tom kontekstu možemo da razumemo da je za predsednika Srbije pitanje odnosa s Turskom –  kojoj je rad da uprkos svemu da nečuvene koncesije –  pitanje evropskih integracija. Naš je predsednik verovatno obavešten da niti ključne države žele Tursku u EU[17], niti Turska tamo više hrli, osim deklarativno[18]. Kakva je to vratolomna evropska kombinacija u pitanju? Na to nije, usled netransparentnosti koja krasi autoritarne demokratije – Srbija i Turska su divni primeri – moguće odgovoriti argumentima izvedenim iz objavljenih informacija. 

Zato sam prisiljen da postavim radnu hipotezu. Razlog za ovakvu politiku nalazi se u frazi „evroatlantske integracije“, koju mnogi od naših vladajućih i formalno opozicionih političara koriste kao sinonim za „evropske integracije“, čije ubrzavanje „sve ostalo“ stavlja u „međuzavisnost“, kako reče g-đa Liht. Turska je ključna država za NATO projekcije moći u geostrateškoj i energetskoj sferi: svesna toga, Turska, možda uz ohrabrenje, na Balkanu preuzima ulogu kontrolora nad tzv. „zelenom transverzalom“ uprkos ili baš zbog javno proklamovane ambicije da postane velika sila koja čitavo područje razume kao zonu neposrednog interesa. Slično postupa i u oblasti Crnog Mora i Kavkaza, srednje Azije („-stana“), u iranskom pitanju, na Bliskom istoku. To je stara i svakom poznata politika Londona u suzbijanju Rusije, jedino Turska više nije „bolesnik na Bosforu“ već sila u ekspanziji. Puzeće priključenje Srbije NATO-u očigledno ide preko Turske s antisalafitskim bezbednosnim opravdanjem, dok su železnica i drum potrebni NATO-u da bi novu članicu, za koju očigledno ne zna šta će joj uopšte, Crnu Goru, povezao sa širim zaleđem. Naravno da NATO-u ne pada ni na kraj pameti da za ekonomski neodrživu izgradnju slupa silne milijarde kada ima ko to hoće, jer: "Tek onda će Srbija dobiti puni strategijski značaj ..."[19]. Niko ne bi smeo da se usudi da pomisli da su Turci naivni. Oni će da uđu u ekonomski potpuno neisplativ projekat samo ukoliko investicija donese politički ekstraprofit. Ako pretpostavimo da bismo mogli da prihvatimo da Turska baš mora da bude tako angažovana u Raškoj oblasti, i da bi to moglo da bude korisno i po prosperitet ljudi na licu mesta, i po opštu bezbednost, zašto onda pozivati tu i takvu silu da stavi nogu u vrata između Srbije i Bugarske? Prvi put u pisanoj istoriji neko od svoje volje zove stranu silu na Via Militaris i to baš na ključni prelaz preko Hemusa.

Nikom nije ljepše neg je nam

Osnova ovakve politike je ultraliberalna spoljnopolitička filozofija koju predsednik Tadić očito deli sa svojim savetnicima: "Integrisanje u EU je suštinsko mirovno rešenje za sve narode koji žive u Evropi. EU, kao najveći mirovni projekat u istoriji čovečanstva, jeste jedini prirodan i pravi strategijski cilj za naše zemlje".[20]

Iz toga logično sledi citat zanimljiv zato što smisao izgovorenog znatno prevazilazi početni (kosovski) motiv: „Onaj ko nije naučio jednostavnu lekciju da rigidan, krut i preterano tradicionalan pristup koji nije dao rezultate ne može da bude ponovljen ni u budućnosti, gubi pravo i legitimitet da obavlja posao u sadašnjosti... Potrebno je uspostaviti novu odgovornost u društvu i zato se zalažem za netradicionalni pristup uz poštavanje tradicije...”.[21]

Netradicionalni pristup uz poštovanje tradicije bi istoričar po obrazovanju i realista u pogledu međunarodnih odnosa mogao da svede na sledeće: naša država nije u mogućnosti da sama obezbedi privredni razvoj i strateški kontroliše delove teritorije naseljene u velikom broju islamskim narodom slovenskog jezika, koji se danas u (izgleda) preovlađujućem broju nacionalno identifikuje kao bošnjački, pa taj posao namerava da prepusti metropoli kojoj se taj narod, blagodareći istorijskim i verskim vezama, okreće. Da li to naša država čini voljno ili pod pritiskom, pitanje je na koje ne mogu da odgovorim. Problem je što takvo rešenje, kada se pogleda na geografskoj karti, podseća na stanje pre Balkanskih ratova. Berlinski kongres, samo bez kongresa. Možda je i bolje tako: vidite li nekoga u današnjoj EU koji bi mogao da popuni Bizmarkov kaput?

Kada se stvar sagleda bez emocija, kristališu se sledeća pitanja: ukoliko se provedu planovi regionalizacije Srbije, koliko će vremena biti potrebno da oblast od administrativnog regiona postane autonomni? Sili kakva je Turska biće dovoljna dva međunacionalna incidenta, isprovocirana ili ne, da stvar progura kroz Brisel, time  kroz kooperativni Beograd. Koliko će uticaja takav region imati na proces odlučivanja u čitavoj zemlji, formalno predviđenog i stvarnog, budući da će mu mentor biti neootomanska Turska? Kako će se taj uticaj odražavati na položaj Republike Srpske, jer je Davutoglu jasno rekao da Turskoj ne pada ni na kraj pameti da dozvoli da RS  ostane u sadašnjem položaju, niti bi se saglasila da se iz BiH izdvoji? Da li je to, nakon Vojvodine, u stvari, dalji korak ka (kon)federalizaciji, a ne regionalizaciji Srbije?

Zašto takvoj sili nuditi islamski centar u okolini Beograda? Da li to znači da tu čast više nismo u prilici da ponudimo, na primer, Maroku? Francuzi bi se radovali, a moglo bi vala i da se naplati, ako bi to mogli da prikažu kao vlastito zalaganje; u Maroku je islam umeren i pod kontrolom prosvećenog dvora, a ima Zapadnu Saharu, kao što mi imamo Kosovo i Metohiju; ima specijalan status u spoljnoj politici EU, dok sama država nema nikakve balkanske tradicije niti planove. Možda bismo, reciprociteta radi, mogli da zatražimo pravoslavni hrišćanski centar u Kazablanci? U Carigradu takav centar, ko je bio i video u kakvom komšiluku sedi Vaseljenski patrijarh dok Sv. Irina zvrji prazna, zacelo dobiti ne možemo.

Ako ostavimo sve drugo po strani, istoriju i druge sitnice, da li za takvu ponudu postoji barem jedan čvrst ekonomski razlog? Investicije? Zar naša zemlja, uistinu, nije u stanju da privuče druge investitore? Da li je to možda privilegovani trgovinski ugovor po modelu kakav imamo s Rusijom ali od kojega nemamo velike koristi jer ga ne koristimo? Šta to Turska ima da kupi od nas? Jedini nedostajući prirodni resurs koji Srbija ima, i na osnovu kojeg može da izvozi na rastuće tržište, jeste voda, za neupućene – hrana. Turska vode ima u izobilju, toliko da sistemom brana na Eufratu i Tigrisu kontroliše snabdevanje, čime dugoročno i život miliona ljudi Sirije i Iraka. Šta imamo da uvezemo odatle izuzev tekstila, obuće i druge robe široke potrošnje, i to na štetu vlastite proizvodnje koja je za status žene u ovoj zemlji značajnija od svih sigurnih kuća i feminističkih jezičkih ludorija zajedno?

Ima li Turska tehnologiju koju bismo mogli da uvozimo? Nije mi poznato da su samostalno izgradili bilo kakav satelit, avion, helikopter, bespilotnu letelicu. Šrafcigere imamo i mi, a dokazano je da njima umemo prema uputstvu da rukujemo. Srbiji nije potreban damping uvoz vansezonskog paradajza, da bi se nudila šopska salata na skijalištima na Staroj planini (rečeni Hemus), već proizvodnja vlastitog, korišćenjem termalnih voda uz primenu visoke tehnologije koju će najpre po ugovoru, a zatim samostalno, da razvija. Partneri? Island, Kalifornija ili Izrael, na primer. Zajednički nastup s Turskom na trećim tržištima? Kojim? Kojom robom? Čemu su savetovali predsednika: da se nada da će Turska da zalegne i investitore zamoli, ubedi ili uceni da gasovod Nabuko, pored Južnog toka, kroz Srbiju provedu?

Socijalistička rentijerska pamet i wishful thinking nisu osnove za vođenje politike prema sili kakva je današnja Turska. U stvari, nisu osnov za vođenje bilo kakve politike. Nedostaje ozbiljna i stručna rasprava: dok stvar ne dođe pred parlamentarce, svesne značaja parlamenta po sebi i sebe kao parlamentaraca, ili da bi uopšte došla u parlament, NSPM je sasvim dobro mesto za iznošenje argumenata. Možda i za profesore FPN-a: njih će gospođe i gospoda savetodavci valjda poslušati ako im javno kažu da pročitaju ponešto o tome kako je i zašto Egipat, uletevši u vesternizaciju monumentalnih razmera, propao u poslednjoj četvrtini 19. veka, te da se iz društvenih i političkih problema tada nastalih ni dan-danas izvući ne može. Budući da nas Evropljani tretiraju kao bliskoistočnu državu, to je korisno štivo.