Мале тајне великих мајстора кухиње (II)

У претходном тексту расправљана је теза да је Турска искористила промене у спољнополитичком начину и циљевима Барака Обаме у односу на Џорџа Буша да се намеће као закупац интереса и послова САД у областима које су њено блиско иностранство: Балкан, Црно Море, Кавказ и Каспиј, Месопотамија (Ирак) и Левант (Сирија, Либан, Израел и палестинске области). Према државама тог подручја примењује се спољна политика „нула проблема“ (позната и као „неоотоманизам“ или „неоосманизам“) која се разуме као саставни део унутрашње политике Турске републике. Инцидент „Мави Мармара“ ваља посматрати у том контексту.

Палмеров одрезак са прилозима

Околности инцидента „Мави Мармара“ испитивала су два ad hoc тела. Одлуку о формирању првог донео је 2. јуна 2010. године Савет за људска права Уједињених нација (UNHRC). Трочлана мисија почела је да ради 9. августа. Документ је био готов 20. септембра исте године: блокада Газе и акција Израела оглашени су  незаконитим.[1] Израел је одбио да сарађује са мисијом UNHRC, као што је одбацио и њен извештај приговарајући пристрасност институције и мандата. 2. августа 2010. Генерални секретар УН је на основу председничког саопштења Савета безбедности донео одлуку о формирању истражног панела, по имену копредседавајућег познатог као „Палмерова комисија“.[2] У раду су учешћа узеле обе стране. Задатак панела био да из извештаја националних истражних комисија утврди чињенице с циљем да буде спречено да се сличан инцидент понови, као и да позитивно утиче на односе Израела и Турске. Панел је, дакле, био тело које је странама требало да омогући да дипломатским путем досегну компромис.  

У рано лето 2011. године чинило се да је то могуће. Владајућа парламентарна исламистичка АКП је на изборима одржаним 12. јуна однела велику победу, освојивши половину укупног броја гласова. Израелски премијер Нетањаху послао је Ердогану честитку којом је изразио наду да ће односи да се поправе до ранијег нивоа. Брод „Мави Мармара“ није испловио захваљујући заузимању турских власти, а флотила се расула услед кварова на пловилима и некооперативности поморских власти Грчке и Кипра.

Идила је трајала до петка 9. јула. Иако је рунда преговора о компромису вођена у Њујорку пропала, или због тога, Ердоган није искористио то што декларација изгласана у ранијем сазиву не мора нужно да обавезује владу новог парламента, нити чињеницу да је дан раније израелски министар финансија опрезно („from what we understand“) изјавио да извештај „каже да је блокада легитимна, да је Израел предузео легитимне кораке“.[3] Напротив, он је у говору посланицима зацементирао ранију позицију: „Нормализација односа између две земље је незамислива све док се Израел не извине за тај незаконит чин ... плати компензацију рођацима ... и подигне блокаду Газе.“ Томе је додао да Турска инсиситира „да било који правни елемент поменут у извештају (Палмерове комисије, прим. прев.) а који се односи на блокаду не противуречи успостављеним правилима међународног права и да не противуречи извештају којег је објавио Савет за људска права Уједињених нација“.[4]Стогане чуди што је током боравка Хилари Клинтон у Истанбулу средином јула током конференције за новинаре са Давутоглуом[5] Израел поменут један једини пут, узгредно, а и тада га је поменуо Давутоглу. У обимном интервјуу госпође државног секретара САД датог CNN Turk није поменут нити једном.[6]

Неуспешни преговори вођени су до краја августа. Турска је истрајавала на захтевима. Израел је био спреман да плати обештећење те да изрази „жаљење“ због инцидента и изгубљених живота, али извињење нипошто не. Извињење подразумева прихватање одговорности, а Израел никада није имао нити има намеру да пружи било какав правни основ или могућност да држава, њени војници и њихови заповедници буду тужени у иностранству. О подизању поморске блокаде Газе, наравно, нема ни говора. Тврд став према захтевима Турске заузели су министри Авигор Либерман (Јисраел Беитеину) и стратешког планирања Моше „Буги“ Јаалон (Ликуд), док министар одбране Ехуд Барак (Ацмаут, издвојен из Авода (Лабуристичке партије)) макар јавно није губио наду да би нешто могло да буде учињено. Будући да су прва двојица превагнули као велики коалициони партнер и као један од кључних људи Ликуд-а Нетањаху је затражио ново одлагање, али од шест месеци. Турска, међутим, више није била спремна да чека. Обраћајући се турским новинарима у Сарајеву министар Давутоглу дао је последњу понуду: да Палмеров извештај буде објављен како је срочен, али да Израел након тога пружи јавно извињење. У противном ће бити примењен „План Б“ којим је Ердоган запретио још 23. јула, пре последњег одлагања. Подршка захтеву Палестине у Уједињеним нацијама следи у сваком случају.[7]

Извештај „Палмерове комисије“ требало је да буде званично објављен у петак 2. септембра, али је та непријатност избегнута тиме што га је дан раније на својој интернет презентацији објавио The New York Times.[8] Давутоглу је у саопштењу за новинаре подељеном истог дана поновио и допунио становиште Турске. Поред многих оптужби на рачун Израела дефинисао које ће казнене мере његова земља „у овој фази“да проведе: снижавање представништва на ниво другог секретара, суспензија војне сарадње, рад на тужби Међународном суду правде због блокаде Газе, помоћ породицама жртава код приватних тужби против Израела. За нас је, међутим, најзанимљивија трећа тачка: „Као литорална држава са најдужом обалом у источном Медитерану Турска ће подузети све мере које буде сматрала нужним са циљем да осугура слободу пловидбе у источном Медитерану.“[9]

Да бисмо, дакле, могли да се приближимо разумевању због чега је Ердоган, са њим и турска спољна политика, од објављивања извештаја „Палмерове комисије“ почео веома агресивну кампању против Израела пажњу ваља усмерити, имајући на уму демагошки потенцијал  палестинске политике, на неколико упоредних процеса.  

Цацики на Бибијев начин

Први од тих процеса је преокрет у односима Грчке и Израела. Након многих година чврсте грчке подршке палестинској ствари премијери двеју земаља су фебруара 2010, затекавши се послом у истом граду, заједно вечерали у неком московском ресторану. Како је дипломатска историја препуна случајних сусрета у Москви ништа не чуди што су се двојица након тога чули у више наврата. Разговарали су о хуманитарној флотили која је делом испловила из Грчке пре него се код Кипра спојила са Мави Мармаром и турским бродовима, а након инцидента самог телефонирали су у више наврата да би поделили забринутост над регионалном политиком и понашањем Турске. Коначно, током последње трећине јула премијер Грчке Георгиос Папандреу је, први након тридесет година, посетио Израел. Социјалистичког премијера примио је и председник Шимон Перес. То је била прва у низу демонстрација измењених односа које је у источном Медитерану иницирала новопроглашена политика Турске. Нетањаху је посету грчком премијеру узвратио половином августа 2010: у познатој историји прва посета израелског премијера Грчкој. У октобру је Израел посетио заменик министра иностраних послова Грчке, свега неколико дана након што су над грчком земљом завршене вежбе двеју пријатељских авијација. Израел је у најважнијем – простору за вежбу авијације - надокнадио оно што му је Ердоган својом палестинском политиком ускратио. Већ у јануару 2011. две државе су почеле рад на стварању заједничких јединица за интервенције у природним катастрофама.

Веома добар извор за разумевање мотива и карактера измена у билатералним односима двеју источномедитранских држава је интервју грчког председника Каролоса Папуљасадат владајућој десници блиском Jerusalem Post-u, објављен 10. јула 2011. пред историјску прву посету грчког председника Израелу. Речено је да је, поред тога што су успостављене интензивне консултације у „кључним областима: енергији, одбрани и безбедности, пољопривреди, туризму“ у Атини с пролећа била одржана годишња Конференција председника великих америчких јеврејских организација.  Папуљас је у Израел путовао у пратњи министра иностраних послова, министра културе и туризма и помоћника министра за енергију и климатске промене: велики грчко-израелски пословни форум био заказан за 12. јули. С тим је у непосредној вези то што је унапређење односа Грчке и Израела приближило њихове дијаспоре што им даје могућност „како за локалну сарадњу тако и за међусобну подршку наших националних интереса“.[10]

На другој страни, према Јерменији, политика „нула проблема“ није стајала ништа боље. Два протокола о нормализацији односа Турске и Јерменије, потписана 2009. уз велики труд САД и уз подршку Русије, су пред анулирањем. Турска условљава примену претходним договором Јерменије и Азербејџана око Нагорно Карабаха, спорне територије због које су 1993. године ти односи били прекинути. Да сипа со на рану Ердоган је током јула из Бакуа од председника Саргасјана затражио извињење због територијалних претензија. Јерменски председник је 30. августа закључио да ће бити приморан да споразуме, који нису ни у каквој корелацији са Нагорно Карабахом, анулира. Томе у прилог иду избори у Јерменији заказани за мај 2012.: изузетно утицајна јерменска дијаспора оштро се противи политици мирења с Турском.[11] Само ће потпуно необавештен човек пропустити да уочи какав верско-политички значај има сарадња тих дијаспора: мапа језгра Јерусалима, Старог града, сама говори. Томе додајмо да израелски министар иностраних дела Авигор Либерман радо летује у Републици Српској, да Нетањахуа веома радо примају у традиционално пријатељској Софији те веома кооператривно у Букурешту и добићемо једну по Турску веома неповољну слику међународних прилика. На то додајмо рат са курдским националистичким ПКК у северном Ираку.

Путинов сендвич од каспијске икре  

Природни правци транспорта гаса из подземља Азербејџана, Казахстана, Туркменистана и Ирана, што је уз руска налазишта велика већина познатих светских резерви, воде на север преко Русије или на југ преко Ирана.[12]. Будући да оба природна правца који од прикаспијских налазишта логично воде или преко Русије или преко Ирана, ирачког Курдистана и Сирије до обала источног Медитерана не задовољавају политичке критеријуме, остаје пут између: преко Турске или испод Црног Мора. Тиме је, уз подршку САД и мултинационалних компанија у области енергије, мотивисана политика Јужног гасног коридора (SGC) Европске комисије: да се гас траспортује правцем исток-запад чиме би била умањена зависност од Русије.

Свесна важности Турске за западне савезнике владајућа партија АКП још од прве победе на изборима 2002. године ради на томе да стратешки важан географски положај искористи као један од основа за даљи привредни раст и стицање нове, много значајније улоге у међународним односима. Према речима тадашњег министра иностраних послова Абдулах Гула, који је своју земљу препоручивао као „западну“ у сваком погледу: „Турска намерава да се окористи великим неоствареним потенцијалом свог региона ... Конкретан пример како би то могло да буде учињено виђен је на пољу енергије. Око 70 одсто светских минералних енергетских ресурса налази се у непосредној близини Турске. Турска није само велики потрошач, већ све више витални терминал за дистрибуцију тог енергетског богатства за Ирак, Иран, Азербејџан, Русију, Туркменистан и Казахстан“.[13] На тим основама је изграђена и енергетска стратегија Турске која према неслужбеном мишљењу саветника турске амбасаде у Вашингтону „ ... има три ослона стуба. Први је да обезбеди диверсификовано, поуздано и исплативо снабдевање за домаћу потрошњу; други је да либерализује своје енергетско тржиште; трећи је да постане кључна транзитна земља и енергетско чвориште.“[14]  

Данас постоје три конкурентска европска пројекта за снабдевање гасом преко Турске: „Набуко“ (30 млрд м³ годишње), ITGI (Интерконектор Турска-Грчка-Италија, 10 млрд м³) и TAP (Трансјадрански гасовод, 10 млрд м³). У припремама је најдаље одмакао „Набуко“ који је, за разлику од ITGI и TAP пројекат стратешког карактера и значаја. „Набуко“ би требало да се повеже на постојећи гасовод Баку-Тбилиси-Ерзерум (BTE, 20 млрд м^3, пуштен у рад 2006) да би гас, мимоилазећи Русију, копном савезничких држава стигао до Европе. Стратешки циљ је био потенцијал да цев буде буде пружена од Бакуа на другу обалу Каспијског мора до Туркменистана, ка тамошњим и налазиштима Казахстана.  Стога је, не обазирући се на негодовање Русије, Европска комисија од Савета Европе затражила и добила мандат да посредује у преговорима Азербејџана и Туркменистана око изградње Транскаспијског гасовода (TCGP) налазећи да за пројекат постоје преседани на које може да се позове.[15] Томе се уз подршку Ирана противи Русија са образложењем да су права над јужним Каспијем предмет преговора пет прикасписких држава изражавајући притом бојазан да ти преговори „могу веома озбиљно закомпликовати ситуацију у том региону“.[16]

Говорећи да „Набуко“ не сматра конкуренцијом Русија је покренула рад на пројекту „Јужни ток“ којим би руски и каспијски гас дном Црног Мора преко Бугарске (или Румуније) и Србије био испоручиван средњој Европи и Италији. „Јужни ток“ би према уговору потписаном половином септембра 2011. требало да буде капацитета од 63 млрд м³ годишње, док би терет инвестиције од 20-25 млрд € изнео конзорцијум у коме учествују Electricitе de France (EDF) и подружница BASF-а Wintershall са по 15% уз италијански ENI са 20%. Треба имати у виду да преко Украјине иде неких 100 млрд м³ годишње, скоро 80% европског увоза из Русије те да се она тиме обилно користи кроз субвенционисану цену гаса. Осим што је Путиново мезимче, тај би гасовод требало да на Украјину делује васпитно као што је „Северни ток“ деловао на Пољску која се за свој и рачун САД у инситуцијама ЕУ поставља између Немачке и Русије. Многе у Америци и Европској унији иритира не само то што Русија преко Гаспром-а убире највећи део кајмака од гасног бизниса у Европи већ што то чини удружујући се, као у случају „Северног тока“ (55 млрд м³ годишње)[17], са немачким привредним мастодонтима какви су је BASF и E.ON.[18]

Када се све сабере и одузме, испада да се политика чији је циљ био да се Турска у геоенергетском смислу наметне као алтернативан и политички прихватљив правац, подржана од САД здушно колико и питању учлањења у Европску унију, нашла пред зидом. Проблем је то што кључне земље Европске уније немају намеру да уцењивачки потенцијал у енергетском питању дају земљи коју не желе као пуноправну чланицу. У том смислу би могла да се посматра одлука Немачке да не стопира „Јужни ток“. Њој је гас потребан одмах да би могла да гаси нуклеарке и не осећа никакву потребу да се брине око статуса Украјине или Турске: снага којом би Немачка требало да извуче евро и Европску унију из кризе долази одакле и гас, из инвестиција у Русију и раста руског тржишта.

Уколико Европска унија успе да савлада тешкоће у плану изградње Транскаспијског гасовода (TCGP) туркменистански гас би био транспортован гасоводом „Бели поток“ између Грузије и Румуније (32 млрд м3) који би требало да реши проблем снабдевања ITGI и TAP.[19] Када се све сведе испада да би Турска у коначном исходу могла да очекује проширење гасовода BTE до нивоа капацитета „Набука“ да би се преносио гас са новог великог открића гаса у економској зони Азербејџана, поља Шах Дениз 2. Наравно, уколико се са Азербејџаном договори о цени и условима транспорних услуга што, поред све братске љубави, не иде лако.

Поред тога, на правцу исток-запад постоји још један велики пројекат. Турска је, наиме, јуна 2007. са Ираном потписала меморандум о разумевању о заједничкој изградњи преко 3000 км дугачког гасовода капацитета 40 млрд м³. Тај договор је, разумљиво, формалане природе. Иран током зиме није у стању да постојећим гасоводом испоручи ни договорених 9.6 милијарди м³ а даљи рад на пројекту су, очекивано, спречиле САД због политике санкција.  

За сладокусце: шуарма/гирос vs.кебаб

Други правац тока енергената у којем Турска учествује је север-југ. За разлику од правца исток-запад идеја нафтовода Баку-Тбилиси-Цејхан (BTC, 360 мил bpy - барела годишње) проистекла је из потребе да се нађе решење за загушење саобраћајно преоптерећеног Босфора; исто је у случају нафтовода Самсун-Цејхан (60 мил bpy) који је намењен протоку руске нафте. Марта 2006. године, у време када се припремала журка поводом отварања нафтовода BTC објављен је заједнички план Турске и Израела да се повежу нафтоводом и гасоводом правцем Самсун-Цејхан-Ашкелон-Еилат. Тиме би руска нафта и гас („Плави ток“ 16 млрд м³ од 2003^. до Самсуна) постали доступни тржиштима Далеког истока. Било је такође, предвиђено да поред цеви за нафту и гас на дно мора буду положене инсталације којима би Израелу биле достављане вода и струја из Тигриса и Еуфрата, зајажених стратешким „Анатолиа пројектом“.[20]

Док је Израел под утиском опадајућих односа размишљао да ли је мудро да се доведе у ситуацију у којој постоји могућност да буде уцењиван испорукама воде и енергије, истраживања израелско-америчког конзорцијума уродила су највећим проналаском гаса у 2009. години. 238 милијарди м³ пронађено је на пољу „Тамар“ 60 наутичких миља од обале у висини Хаифе. Неколико дана по догађају на палуби „Мави Мармаре“ објављено је откриће још једног, дупло већег налазишта под именом „Левијатан“ које се налази нешто више североисточно. Ситуација се преокренула: уместо увозника енергије Израел је преко ноћи постао потенцијални извозник који би осим стратешке сигурности током година приходовао и неких 300 млрд$ од извоза.

Којим правцима би ишао извоз? Најмање вероватно према Турској па за Европу. Више вероватно преко држава чланица Кипра и Грчке ка Европској унији. Трећи начин води у Израел на ликвификацију па у Европу или према Азији, с тим да би ток енергије ишао од Ашкелона до Еилата. [21] Турска губи у свакој комбинацији: жеља да постане енергетско чвориште Турској се неће остварити ни лако ни брзо.

Турска се, међутим, није помирила ни са губитком геоенергетске улоге, ни са губитком великог броја милијарди долара у новцу или субвенционисаној цени енергије. Она се умешала у питање власништва и права на експлоатацију поља „Левијатан“ увлачећи у спор и Европску унију. Ако за ову прилику оставимо по страни питања везана за продају лука у Пиреју и Солуну по принципу „ко да више“ и концентришемо се на оно што би се у том контексту односило на Турску разумећемо због чега је Ердоган још у јулу 2011 почео да губи живце. Марта те године на позив грчког колеге у Атини је боравио министар Ахмед Давутоглу који је у „Катимеринију“ објавио ауторски текст којим је позвао на „нову парадигму у грчко-турским односима“.[22] Прича коју је још ономад прогутао председник Србије Борис Тадић није Грцима била слатка премда је Давутоглу утопио у шећерну меласу као онај посластичар на Обилићевом венцу, доле између „Танјуга“ и „Три костура“, своје баклаве. Грчки председник Папуљас је четири месеца доцније дао сваком јасан одговор: „На пример, као што сам поменуо, откриће великих резерви између обала Кипра и Израела мења геоекономску ситуацију у региону. То отвара нове могућности за сарадњу између Грчке, Израела и Кипра. Због тога је то сада стратешки још више важно да се за кипарски проблем нађе одрживо решење, а ми рачунамо на подршку Израела да га постигнемо.“[23]  С тиме је блиско повезана воља Турске да се колико за рачун најактивнијих држава- чланица Контакт групе за Либију (Саудијска Арабија и клијенти, САД, Британија и Француска) мање него за свој властити активно укључи у рушење алавитске председничке династије Асадовића у Сирији.  

Белешка малог од кужине

О проблемима разграничења економских зона између Кипра, Израела, Либана (Сирије, Ирана, Сауди Арабије) и Турске, пардон, тзв. Турске Републике Северни Кипар те о другом с тим у блиској вези ће, верујем, на НСПМ да пише неко од мене боље упућен. Надам се да сам успео да представим неке мени, надам се и читаоцима, интересантне чињенице о афери „Мави Мармара“, о позадини и месту догађаја у игри која се у том, нама блиском делу света, води. Кроз вео захтева за укидањем поморске блокаде Газе и слободу пловидбе види се борба за власништво над изворима и правце тока енергената. Једној сили за коју се хорски, тиме по природи ствари олако, тврди да је у великом успону – ми смо овде показали да трпи веома велике губитке стратешког економског и политичког карактера – потребан је значајан успех на Леванту и источном Медитерану. Након слома моћи људи у униформама од 29. јула 2011. Турској следи усвајање новог устава који значи крај кемалистичког периода у турској историји. Није Ероган без разлога толико нервозан.