Sudija Meron i kršenje prava Srba u Haškom tribunalu 2003–2012

Teodor Meron je verovatno najuticajniji sudija u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ ili Haški tribunal). On je u dva mandata zauzimao mesto predsednika MKSJ. Od marta 2003. do novembra 2005. godine bio je predsednik MKSJ. Drugi mandat započeo je u oktobru 2011. godine (i on još traje).[1]

Pre rada u MKSJ, Teodor Meron je imao zapaženu diplomatsku karijeru. Meron je rođen 1930. godine u Poljskoj. On je radio u izraelskom ministarstvu inostranih poslova tokom šezdesetih godina prošlog veka. Dakle, u deceniji kada je Izrael okupirao Gazu, Zapadnu obalu i Jerusalim i kada je poveo rat protiv Egipta, Jordana i Sirije (tačnije, kada je samo u jednoj nedelji, 1967. godine, pobijeno i nestalo oko 30.000 Arapa).[2] Bio je i predstavnik Izraela u Kanadi i UN (Ženevi). Nakon rada u Izraelu, Meron postaje američki diplomata. U periodu od 2000. do 2001. obavlja funkciju savetnika u američkom Stejt departmentu.

Nakon završetka rada u američkom Stejt departmentu, Teodor Meron prelazi u MKSJ. U svom prvom mandatu od marta 2003. do novembra 2005. godine Meron je prekršio brojna ljudska i procesna prava (pre svega, srpskih pritvorenika).[3] Posebno je to bilo vidljivo u slučaju Vojislava Šešelja. Na primer, iako je prema pravilu 19 Pravilnika o postupku i dokazima MKSJ kao predsednik suda imao dužnost da nadzire rad sekretarijata i postupanje prema pritvorenicima, sudija Teodor Meron je dozvolio da se 11. decembra 2003. godine donese odluka kojom se zabranjuje svaka telefonska komunikacija i sve posete Šešelju. Ovakva odluka, doneta uz kvazipravna opravdanja (''očuvanje mira u bivšoj SFRJ'' i očekivani ''drugi krug predsedničkih izbora''), produžavala se sve do juna 2004.godine. Ili, preko sedam meseci.

Takođe, u odluci od 29. januara 2004. godine sudija Teodor Meron (u svojstvu predsednika žalbenog veća i predsednika MKSJ) odbacuje žalbu Šešelja zbog odbijanja zahteva da ga u pritvorskoj jedinici MKSJ poseti episkop SPC. Ovo je, bez sumnje, klasičan primer kako se grubo krši član 9 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koji garantuje slobodu misli, savesti i verispovesti.

Slično tome, sudija Teodor Meron kao predsednik žalbenog veća u slučaju Šešelj potpisuje 29. jula 2004. godine odluku u kojoj formalno prihvata žalbu tužilaštva (u vezi sa osporavanjem nadležnosti optužnice). Tačnije, Meron je prihvatio više nego netačnu tvrdnju tužilaštva da je u Vojvodini bilo oružanih sukoba. Da bi opravdao optužnicu za ratne zločine za teritoriju na kojoj nije bilo rata (i oružanih sukoba), sudija Teodor Meron pribegava kvazipravnim objašnjenjima poput onog „praksa Međunarodnog suda po pitanju primene člana 5 Statuta ukazuje na široko tumačenje” . Dakle, pod „širokim tumačenjem” (što se ponovilo i prilikom oslobađajuće presude u slučaju Gotovina/Markač u novembru 2012. godine) moguće je podvesti najapsurdnije tvrdnje, smatra predsednik Haškog tribunala Meron.

Sudija Meron se pristrasno ponašao i van MKSJ. On je bio jedan od glavnih gostiju na komemoraciji povodom 10 godina od pada Srebrenice u julu 2005. godine. Dakle, na komemoraciji na kojoj su se pojavili ljudi sa majicama na kojima je bio lik Nasera Orića i na kojoj se čak i sa govornice čulo „Smrt Republici Srpskoj”. (Nešto kasnije Meron će biti član žalbenog veća u slučaju Orić).

Takođe, i statistika urađena na osnovu podataka sa zvaničnog sajta MKSJ pokazuje da je u periodu Meronovog prvog mandata kao predsednika Haškog tribunala (tačnije, od 10. juna 2003. do 21. septembra 2005. godine) on u svojstvu predsednika Kolegijuma MKSJ i predsednika MKSJ, kao i svojstvu predsednika žalbenog veća, direktno učestvovao u donošenju sedam odluka koje su bile negativne po svojim posledicama za Vojislava Šešelja (ovome treba dodati i još 9 negativnih odluka koje je doneo sudija Meron protiv istog pritvorenika nakon prestanka svog prvog mandata, u periodu od 7. aprila 2006. do 9. aprila 2009. godine ).

Ili, sudija Teodor Meron je u periodu od 2003. do 2009. godine direktno učestvovao u donošenju 16 negativnih odluka usmerenih protiv Vojislava Šešelja i u donošenju samo jedne pozitivne (iznuđene nakon štrajka glađu). Tačnije, one od 8. decembra 2006. godine. Takođe, odobrio je (nije ništa preduzeo protiv, iako je imao na to pravo u skladu sa pravilom 19 Pravilnika o postupku i dokazima MKSJ) 10 negativnih odluka sekretarijata usmerenih protiv Vojislava Šešelja.

Posebno je skandalozno što je sudija Teodor Meron u periodu od 20. oktobra 2006. do 8. decembra 2006. godine kao član žalbenog veća doneo niz odluka koje su dovele do štrajka glađu Vojislava Šešelja. Na primer, odlukom od 20. oktobra 2006. godine u proces se (protiv volje optuženog) uvodi izvesni advokat Van der Spula. Dakle, u suštini, nameće se advokat koga optuženi ne želi ni da vidi, a kamoli da mu dâ ovlašćenje da ga zastupa (kada se ovo ima u vidu, logično je poređenje sa advokatom iz procesa protiv Jozefa K. za koga Jozef K. „Zapravo nije ni znao šta taj preduzima”).[4] Ipak, sudija Meron učestvuje u donošenju te odluke, uprkos tome što je je nametanje advokata protiv volje optuženog, grubo kršenje člana 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. (Opštepoznato je da je optuženi nakon toga, 10. novembra 2006. godine, prestao da uzima hranu i lekove).

Sudija Meron učestvuje i u drakonskim kaznama izrečenim Vojislavu Šešelju za takozvano nepoštovanje suda. Na primer, 19. maja 2009. godine kao predsedavajući žalbenog veća u slučaju Šešelj, Teodor Meron je potvrdio prvostepenu presudu od 15 meseci zatvora. Tačnije, Meron je Šešelju izrekao kaznu zatvora od 15 meseci zbog objavljivanje jedne knjige. Ili, knjige koju sudije nisu ni pročitale jer je samo 7% od ukupnog teksta prevedeno na srpski. Takođe, u knjizi se ne otkrivaju imena i šifre zaštićenih svedoka. (Od objavljivanja knjige do danas nije upućena nijedna pretnja zaštićenim svedocima). Ipak, Teodor Meron je ''zaključio'' da na osnovu ''posrednog'' povezivanja prevedenih stranica (između kojih ima i po 1.000 stranica teksta) čitalac može ''prepoznati'' identitet zaštićenog svedoka. Na osnovu takvog (kvazipravnog) zaključivanja je doneta kazna zatvora od 15 meseci zatvora. Ili, kazna zatvora koja je oko pet puta veća od prosečne koja se izriče u MKSJ kada se radi o nepoštovanju suda. Sa druge strane, hrvatski novinar Domagoj Margetić je 2007. godine osuđen na tri meseca zatvora (u koja je uračunat i pritvor od 34 dana u Hrvatskoj) iako je objavio (veliku i detaljnu) listu zaštićenih svedoka na svojoj internet stranici.

Konačno, sudija Teodor Meron je bio član žalbenog veća koje je 3. jula 2008. godine oslobodilo paravojnog komadanta Nasera Orića (koji se u intervju za Toronto Star 1995. hvalio svojim ratnim zločinima).[5] Manje od dve godine pre te presude, u martu 2006. godine sudija Teodor Meron je je bio član žalbenog veća koje je osudilo bosanskog Srbina dr Milomira Stakića (predsednika opštine Prijedor ) na 40 godina zatvora. Takođe, Meron je bio i predsedavajući žalbenog veća u slučaju Brđanin 2007. Tada je bivšem delegatu SDS u skupštini BiH inženjeru Radoslavu Brđaninu izrečena kazna zatvora od 30 godina. Kada se prethodno ima u vidu, jasno je da u Srbiji naslov knjige Teodora Merona ' Međunarodno pravo čovečnosti potiče iz davnina'' (prevedena u kod nas u izdanju Samizdata B92) zvuči kao hipokrizija najgore vrste.

[1] Prema zavničnom sajtu MKSJ ;http://www.icty.org