Судија Мерон и кршење права Срба у Хашком трибуналу 2003–2012

Теодор Мерон је вероватно најутицајнији судија у Међународном кривичном суду за бившу Југославију (МКСЈ или Хашки трибунал). Он је у два мандата заузимао место председника МКСЈ. Од марта 2003. до новембра 2005. године био је председник МКСЈ. Други мандат започео је у октобру 2011. године (и он још траје).[1]

Пре рада у МКСЈ, Теодор Мерон је имао запажену дипломатску каријеру. Мерон је рођен 1930. године у Пољској. Он је радио у израелском министарству иностраних послова током шездесетих година прошлог века. Дакле, у деценији када је Израел окупирао Газу, Западну обалу и Јерусалим и када је повео рат против Египта, Јордана и Сирије (тачније, када је само у једној недељи, 1967. године, побијено и нестало око 30.000 Арапа).[2] Био је и представник Израела у Канади и УН (Женеви). Након рада у Израелу, Мерон постаје амерички дипломата. У периоду од 2000. до 2001. обавља функцију саветника у америчком Стејт департменту.

Након завршетка рада у америчком Стејт департменту, Теодор Мерон прелази у МКСЈ. У свом првом мандату од марта 2003. до новембра 2005. године Мерон је прекршио бројна људска и процесна права (пре свега, српских притвореника).[3] Посебно је то било видљиво у случају Војислава Шешеља. На пример, иако је према правилу 19 Правилника о поступку и доказима МКСЈ као председник суда имао дужност да надзире рад секретаријата и поступање према притвореницима, судија Теодор Мерон је дозволио да се 11. децембра 2003. године донесе одлука којом се забрањује свака телефонска комуникација и све посете Шешељу. Оваква одлука, донета уз квазиправна оправдања (''очување мира у бившој СФРЈ'' и очекивани ''други круг председничких избора''), продужавала се све до јуна 2004.године. Или, преко седам месеци.

Такође, у одлуци од 29. јануара 2004. године судија Теодор Мерон (у својству председника жалбеног већа и председника МКСЈ) одбацује жалбу Шешеља због одбијања захтева да га у притворској јединици МКСЈ посети епископ СПЦ. Ово је, без сумње, класичан пример како се грубо крши члан 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода који гарантује слободу мисли, савести и верисповести.

Слично томе, судија Теодор Мерон као председник жалбеног већа у случају Шешељ потписује 29. јула 2004. године одлуку у којој формално прихвата жалбу тужилаштва (у вези са оспоравањем надлежности оптужнице). Тачније, Мерон је прихватио више него нетачну тврдњу тужилаштва да је у Војводини било оружаних сукоба. Да би оправдао оптужницу за ратне злочине за територију на којој није било рата (и оружаних сукоба), судија Теодор Мерон прибегава квазиправним објашњењима попут оног „пракса Међународног суда по питању примене члана 5 Статута указује на широко тумачење” . Дакле, под „широким тумачењем” (што се поновило и приликом ослобађајуће пресуде у случају Готовина/Маркач у новембру 2012. године) могуће је подвести најапсурдније тврдње, сматра председник Хашког трибунала Мерон.

Судија Мерон се пристрасно понашао и ван МКСЈ. Он је био један од главних гостију на комеморацији поводом 10 година од пада Сребренице у јулу 2005. године. Дакле, на комеморацији на којој су се појавили људи са мајицама на којима је био лик Насера Орића и на којој се чак и са говорнице чуло „Смрт Републици Српској”. (Нешто касније Мерон ће бити члан жалбеног већа у случају Орић).

Такође, и статистика урађена на основу података са званичног сајта МКСЈ показује да је у периоду Мероновог првог мандата као председника Хашког трибунала (тачније, од 10. јуна 2003. до 21. септембра 2005. године) он у својству председника Колегијума МКСЈ и председника МКСЈ, као и својству председника жалбеног већа, директно учествовао у доношењу седам одлука које су биле негативне по својим последицама за Војислава Шешеља (овоме треба додати и још 9 негативних одлука које је донео судија Мерон против истог притвореника након престанка свог првог мандата, у периоду од 7. априла 2006. до 9. априла 2009. године ).

Или, судија Теодор Мерон је у периоду од 2003. до 2009. године директно учествовао у доношењу 16 негативних одлука усмерених против Војислава Шешеља и у доношењу само једне позитивне (изнуђене након штрајка глађу). Тачније, оне од 8. децембра 2006. године. Такође, одобрио је (није ништа предузео против, иако је имао на то право у складу са правилом 19 Правилника о поступку и доказима МКСЈ) 10 негативних одлука секретаријата усмерених против Војислава Шешеља.

Посебно је скандалозно што је судија Теодор Мерон у периоду од 20. октобра 2006. до 8. децембра 2006. године као члан жалбеног већа донео низ одлука које су довеле до штрајка глађу Војислава Шешеља. На пример, одлуком од 20. октобра 2006. године у процес се (против воље оптуженог) уводи извесни адвокат Ван дер Спула. Дакле, у суштини, намеће се адвокат кога оптужени не жели ни да види, а камоли да му дâ овлашћење да га заступа (када се ово има у виду, логично је поређење са адвокатом из процеса против Јозефа К. за кога Јозеф К. „Заправо није ни знао шта тај предузима”).[4] Ипак, судија Мерон учествује у доношењу те одлуке, упркос томе што је је наметање адвоката против воље оптуженог, грубо кршење члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. (Општепознато је да је оптужени након тога, 10. новембра 2006. године, престао да узима храну и лекове).

Судија Мерон учествује и у драконским казнама изреченим Војиславу Шешељу за такозвано непоштовање суда. На пример, 19. маја 2009. године као председавајући жалбеног већа у случају Шешељ, Теодор Мерон је потврдио првостепену пресуду од 15 месеци затвора. Тачније, Мерон је Шешељу изрекао казну затвора од 15 месеци због објављивање једне књиге. Или, књиге коју судије нису ни прочитале јер је само 7% од укупног текста преведено на српски. Такође, у књизи се не откривају имена и шифре заштићених сведока. (Од објављивања књиге до данас није упућена ниједна претња заштићеним сведоцима). Ипак, Теодор Мерон је ''закључио'' да на основу ''посредног'' повезивања преведених страница (између којих има и по 1.000 страница текста) читалац може ''препознати'' идентитет заштићеног сведока. На основу таквог (квазиправног) закључивања је донета казна затвора од 15 месеци затвора. Или, казна затвора која је око пет пута већа од просечне која се изриче у МКСЈ када се ради о непоштовању суда. Са друге стране, хрватски новинар Домагој Маргетић је 2007. године осуђен на три месеца затвора (у која је урачунат и притвор од 34 дана у Хрватској) иако је објавио (велику и детаљну) листу заштићених сведока на својој интернет страници.

Коначно, судија Теодор Мерон је био члан жалбеног већа које је 3. јула 2008. године ослободило паравојног комаданта Насера Орића (који се у интервју за Toronto Star 1995. хвалио својим ратним злочинима).[5] Мање од две године пре те пресуде, у марту 2006. године судија Теодор Мерон је је био члан жалбеног већа које је осудило босанског Србина др Миломира Стакића (председника општине Приједор ) на 40 година затвора. Такође, Мерон је био и председавајући жалбеног већа у случају Брђанин 2007. Тада је бившем делегату СДС у скупштини БиХ инжењеру Радославу Брђанину изречена казна затвора од 30 година. Када се претходно има у виду, јасно је да у Србији наслов књиге Теодора Мерона ' Међународно право човечности потиче из давнина'' (преведена у код нас у издању Самиздата Б92) звучи као хипокризија најгоре врсте.

[1] Према завничном сајту МКСЈ ;http://www.icty.org