Statut Vojvodine, MMF, „porezi solidarnosti“ – kontinuitet uzurpacije

Neke stvari očigledno treba ponavljati ne samo zato što su notorne, već i zato što su načelne, tj. ako se zaobiđu, onda se legitimišu muljanja i prevare svake vrste. Dakle, kao što sadašnja vladajuća koalicija nema mandat da donosi novi Statut Vojvodine iz razloga što se u predizbornoj kampanji nije jasno odredila o tome za kakav se Statut zalaže, tako nema mandat ni za donošenje nekakvih "poreza solidarnosti", niti da državu Srbiju dodatno zadužuje, kod MMF-a ili bilo koga drugog. I to ne samo državu Srbiju, već i buduće generacije, koje tek treba da stasaju. Stoga, ne treba upasti u zamku rasprave o pojedinostima nametnutih tema bez raspravljanja o samoj validnosti nametanja tih tema kao takvih.

Demokratija nije puko ispunjavanje propisanih formi, ona podrazumeva i sadržaj, oko kojeg se stvaraju različita mišljenja i stavovi, koji se demokratskim mehanizmima, putem izbora, institucionalizuju, to jest aktuelizuju u srazmeri sa njihovom zastupljenošđu u biračkom telu kroz narodne poslanike, tj. njihovu zakonodavnu delatnost, kao i kroz presednika države, to jest njegovu izvršnu delatnost. Prostije rečeno, čemu služe izbori ako ne znaš zašta glasaš?

Sigurno je da biračko telo u Srbiji nije glasalo ni za predloženi Statut Vojvodine ni za novo zaduživanje kod MMF-a, ni za "poreze solidarnosti". Ako je glasalo izašta, biračko telo u Srbiji je, prema naknadnom tumačenju same sadašnje vladajuće većine – koja, se opet, nije mogla ni nazreti pre izbora, glasalo za med i mleko – i Srbiju i svet, i Evropu i Kosovo, za dalji privredni rast, stotine hiljada novih radnih mesta  i sve ono što ne boli a može da se dobije bez velike muke. Nije bilo reči ni o Statutu Vojvodine sa atributima državnosti (ustvari sa atributima bilo čega), ni o ekonomskoj krizi, ni o novom zaduživanju kod MMF-a ili drugih međunarodnih finansijskih institucija i komercijalnih banaka, ni o "porezima solidarnosti".

Po kom osnovu, dakle, sadašnja vladajuća koalicija rešava o novom, državolikom Statutu Vojvodine, po kom osnovu pregovara sa MMF-om o novom zajmu, i po kom osnovu pominje nekakve "poreze solidarnosti"? Odgovor – po osnovu uzurpacije biračke volje, koju je, treba ponoviti, sama vladajuća koalicija prethodno definisala – pre nego što je iz nekih mračnih odaja iznedrila novi Statut, i pre nego što ju je kriza u potpunosti zatekla. Drugo, ne manje bitno pitanje – šta činiti s tim u vezi?

Ova dva pitanja su isto toliko ispit za vlast – na kojem je ista već pala, koliko i za opoziciju, tj. parlamentarne stranke koje ne čine vladajuću koaliciju, zajedno sa svim drugim nevladinim organizacijama i pojedincima koji ne učestvuju u vlasti na bilo koji način. Zasad smo, što se tiče pitanja Statuta i novog zaduživanja, imali mnoštvo članaka, argumenata, stavova, studija, i sličnog iz opozicionih redova. Ali, da li je to dovoljno, tj. da li je to adekvatan odgovor na tako otvorenu uzurpaciju biračke volje?

Čini se da su ovo dva ključna pitanja po kojima će svi koji smatraju sebe opozicijom sadašnjoj vladajućoj većini – neki bi, i već su i rekli – "režimom", morati da se mnogo jasnije izjasne. Drugim rečima, da li je dovoljno isticati da imaš različito mišljenje od onog koje ima uzurpator biračke volje, i ostati na tome? Da li je dovoljno "reći i spasiti dušu svoju", što je na ovim prostorima postao već oproban "disidentski" manir za prikupljanje marketinških poena, dok se ništa suštinski ne menja.

Ako je ono što vladajuća većina trenutno radi po pitanju Statuta Vojvodine, novog zaduživanja kod MMF-a i novih oporezivanja uzurpacija, onda je jasno da jedini odgovor na to može biti opozicioni konsenzus o tome da eventualne odluke koje budu bile donesene po ovim pitanjima neće imati legitimitet, tj. neće biti priznate kao obavezujuće. Ima li druge alternative? Jer, ne samo da je sama uzurpacija kao takva nelegitimna, već će, u ovom slučaju, njeni efekti biti praktično nepopravljivi. Drugim rečima, jednom izglasan, jedan državoliki Statut Vojvodine će teško, vrlo teško moći da se promeni, čak i sa nekom budućom skupštinskom većinom, bez opasne destabilizacije cele zemlje i, sigurno, stranog uplitanja. Jednom uvedeni porezi će, uz sva zaklinjanja u njihovu „prevremenost“, postati nešto s čim država permanentno računa za popunjavanje sve tanjeg budžeta. A jednom pozajmljene milijarde od MMF-a i drugih biće nemoguće poništiti, a pitanje je da li će oni, u doba sve gore krize, moći uopšte da budu vraćeni.

Ako išta, ovo deluje kao momenat koji bi mogao da nas vrati na sam početak 1990-ih, to jest momenat okupljanja svega što je opoziciono protiv sada već očigledno "nenarodnog režima". Ima li sve ono što se trenutno smatra opozicionim snage da se okupi oko bar jednog stava, jednog zahteva sadašnjoj vlasti - Situacija se drastično promenila od prošlih izbora, nemate mandat za ovo što sad radite, raspišite izbore? Ako nema, onda nam treba nova opozicija.

Na kraju, možda je sve ovo već imao na umu direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić, kada je, gostujući na poslednjem Utisku nedelje 2008. godine i govoreći o nastupajućoj godini, pomenuo mogućnost „revolucije“?