Stanje je gore nego u Kolumbiji. Mi ovde ne vidimo deo vlasti koji se beskompromisno i zaista bori protiv organizovanog kriminala. Zbog Dijane Hrkalović je čak menjan zakon da bi mogla da se zaposli u MUP-u

 U novoj emisiji „Crno-beli svet sa Đorđem Vukadinovićem“, gostovao je Vuk Cvijić, jedan od najistaknutijih srpskih istraživačkih novinara. Ovog člana redakcije NIN-a, koji se više puta našao na udaru zbog službe javnom interesu, domaćin je predstavio kao „najboljeg, ili jednog od najboljih u tom poslu“, posebno istakavši njegovu smirenost sa kojom piše i govori i o najdelikatnijim temama, u vezi sa kojima se neretko može čak i „glava izgubiti“. Tema skoro dvočasovnog razgovora bile su brojne režimske afere po kojima je ovo – kako ga Vukadinović naziva – „domaće političko blato“ poznato i prepoznatljivo.

Prvi slučaj kojeg su se sagovornici dotakli bila je afera „Krušik“, za koju Cvijić  tvrdi da je u odnosu na druge specifična po tome što je to „afera sa najviše nesumnjivih dokaza“. Cvijić kaže da je lično imao uvid u niz spornih ugovora u vezi sa ovom aferom, a radio je i prvi intervju sa uzbunjivačem Aleksandrom Obradovićem, zahvaljujući kome je skandal i isplivao u javnost.

1. „Privilegovani privatni kupci su mine iz Krušika dobijali po ceni koja je bila čak niža od proizvodne, a onda ih, preko poreskih rajeva, prodavali i po četiri puta skuplje“

Neki od tih ugovora su štetni na onaj način da je evidentno da su mine koštale manje Tešića da ih plati nego Krušik da ih proizvede. U svakom slučaju, oko 20% su niže cene nego što su bile za državni SDPR Jugoimport. Tešićeve firme, mislim da ih je bilo pet, su imale najviše sumnjivih ugovora sa Krušikom

„Imate čisto komercijalne ugovore, gde vi vidite da su neki privilegovani privatni kupci, koji su vezani za vlast, kupovali mine iz Krušika u nekim slučajevima čak za cenu koja je bila niža nego što je krušik koštalo da je proizvede. I to se jasno vidi iz ugovora, to nije procena bilo čija… Cifre su upisane, potpisane i to je vrlo jasno. (…) Samo Slobodan Tešić, koji je finansijer SNS, i čija je ćerka bila na izbornoj listi SNS, pa sad radi u policiji, on je prema ugovorima koji su nama u NIN-u bili dostupni, a to nisu svi ugovori, sklopio sa Krušikom poslove vredne 72 miliona evra, i oko 6 miliona dolara. Neki od tih ugovora su štetni na onaj način da je evidentno da su mine koštale manje Tešića da ih plati nego Krušik da ih proizvede. U svakom slučaju, oko 20% su niže cene nego što su bile za državni SDPR Jugoimport. Tešićeve firme, mislim da ih je bilo pet, su imale najviše sumnjivih ugovora sa Krušikom.

Ono što znamo jeste da je u nekim slučajevima prodavao preko poreskih rajeva. Čak ima preko ministarstva, pošto oni moraju da vode evidenciju, da je preko Maršalskih ostrva prodavao i po četiri puta skuplje nego nabavio. Vidimo u nekim slučajevima, da je Krušiku zabranjeno direktno da izveze, a dozvoljeno je Tešićevom preduzeću. Čak je to išlo toliko daleko, da je njegov interes bio iznad državnog interesa (…) On je, na primer, prodavao oružje Jermeniji, a mi znamo svi da je Srbija uzela ogromne kredite od Azerbejdžana. I ono što se desilo jeste da je, posle izbijanja tog skandala i prodaje oružja Jermeniji, Srbija morala ubrzano da vraća kredite uzete od Azerbejdžana. Tu vidimo da je interes jednog privatnog trgovca išao čak iznad nacionalnog interesa.“

2. „Policija je pod strogom političkom kontrolom, pod kakvom nije bila još od devedesetih. Stanje je gore nego u Kolumbiji“

Sagovornici su se zatim osvrnuli na neprimerenost analogije Obradovića sa Predragom Koluvijom, koji je sa vrha vlasti dobio odbranu, čak i od samog predsednika države.

„U Kolumbiji je postojao deo vlasti koji se borio protiv narko kartela, i bio je deo vlasti koji je sa kartelima sarađivao. Mi ovde ne vidimo deo vlasti koji se zaista beskompromisno bori protiv organizovanog kriminala.“, prokomentarisao je novinar situaciju u Srbiji.

„Ali izgleda da je bivalo i obrnuto“, nadovezao se domaćin. „Izgleda da je postojao deo, da li vlasti, da li policije, mada nismo sigurni. Jer mi već par godina, ali poslednjih meseci intenzivno, prisustvujemo jednom sve jačem šutiranju i nameštanju, nego i otvorenom ratu… Hladnom, pa i sve „vrućijem“ ratu između delova aparata, i unutrašnje strukture vlasti, između različitih frakcija vlasti ili različitih kriminalnih organizacija, ali očigledno tu postoji neka tuča koju tek povremeno vidimo u javnosti. I tu onda neki padaju, pošto kao i u svakom ratu ima žrtava… Vi ste u poslednjem NIN-u u tekstu „Uspon i progon policijskih kadrova“ naveli nekoliko primera policijskih sudbina, ljudi koji su sklonjeni, skrajnuti ili ispaštali zbog toga što su se, po njihovom mišljenju, borili beskompromisno protiv kriminala, a to im  nije im dopušteno. To ne znači da su s jedne strane svi pošteni, a s druge svi nepošteni. li izgleda da i kod nas traje rati između „dobrih i „lošiih“ momaka – i izgleda da kod nas loši pobeđuju“, konstatovao je Vukadinović.

Iako je Ivica Dačić bio ministar policije, zapravo je sastanke sa vrhom MUP-a, i sa ovom radnom grupom, održavao Aleksandar Vučić. On je direktno, to kaže ovaj policajac, i zvao ovu radnu grupu, tražio im nedeljne izveštaje, i na kraju su sve istrage zaustavljene, pogotovo one koje su vodile do tada najmoćnijih ljudi, koji su vezani za novu vlast

„Policija je pod strogom političkom kontrolom, i nije bila pod ovakvom kontrolom još od 90-ih…“, tvrdi Cvijić.  „Jedna stranka je 2014. uzela apsolutnu kontrolu, a i pre toga na jedan drugi način, i to govori jedan od policajaca koji je bio u ovoj radnoj grupi za sporne privatizacije. Aleksandar Vučić, kao ministar odbrane i prvi potpredsednik vlade je bio sekretar saveta za bezbednost i šef biroa za koordinaciju službi bezbednosti, on je tu uspeo da koncentriše moć. Iako je Ivica Dačić bio ministar policije, zapravo je sastanke sa vrhom MUP-a, i sa ovom radnom grupom, održavao Aleksandar Vučić. On je direktno, to kaže ovaj policajac, i zvao ovu radnu grupu, tražio im nedeljne izveštaje, i na kraju su sve istrage zaustavljene, pogotovo one koje su vodile do tada najmoćnijih ljudi, koji su vezani za novu vlast, odnosno Naprednjake. Cvijić kaže da ti ljudi uopšte nisu dodirnuti, iako je, prema njegovoj proceni, predmet istrage bila korupcija u visini od milijardu i dvesta miliona evra. (…) Istrage nisu završene do kraja jer je ta radna grupa rasformirana, a objašnjenje je bilo da je „skupa“, jer je njen rad koštao, otprilike, 2 miliona evra.(…)

 „Za ovih milijardu i dvesta im nije bilo dato da napišu krivične prijave… Iako su neke istrage došle do toga da je ostalo samo da se napišu krivične prijave, što znači da su prikupili dokaze koje oni smatraju dovoljnim.“, kaže Cvijić i pojašnjava da informacije o ovome potiču od policajcaSiniše Jankovića, šefa jednog od timova pomenute radne grupe. „On je posle sklonjen, prema njegovim rečima, kad je rasformirana radna grupa svi koji su u njoj bili su proganjani. (…) On je 10 meseci pred penziju bio sklonjen u pančevačku policiju i, iako je bio šef, bilo mu je zabranjeno da dolazi na radno mesto i da ima uvid u istrage.“, kaže Cvijić, dodajući da mu je policajac Janković rekao da su obustavljene istrage bile u vezi sa ljudima moćnijim od ministara u tadašnjoj i prethodnoj vlasti, kao i od Miroslava Miškovića.

Cvijić zaključuje da je ova radna grupa poslužila u predizborne svrhe, budući da je, neposredno nakon ubedljive pobede SNS na izborima 2014. ona rasformirana. On podseća da je iste godine smenjeno kompletno stručno rukovodstvao MUP-a, i to na javno insistiranje Vučića, koji je još uvek obavljao pomenute funkcije u vezi sa državnom bezbednošću.

3. „Dokazano je da je otac Nebojše Stefanovića kao predstavnik GIM-a putovao u Emirate i Italiju,  kao i da je sa delegacijom GIM-a dolazio u Krušik“

Vrativši se na temu Krušika, ali i unutrašnjih sukoba kriminalno-političkog establišmenta, domaćin je pitao: „Kako vam zvuči kada čujete teorije o tome kako je sve to oko Krušika zapravo neka vrsta igre unutar SNS, to jest, uzajamno „nameštanje“ klana oko braće Vučić, s jedne, i Nebojše Stefanovića, s druge strane? U priči o Krušiku vi ste pomenuli jednog trgovca (Tešića), ali postoji još jedno preduzeće –  koje je takođe verovatno vezano za g. Tešića – GIM, gde se pojavljuje ime oca Nebojše Stefanovića, Branko Stefanović… Da li je on bio samo eksponent g. Tešića, ili je bio posrednik ili je imao neku veću ulogu, ne znam – ali je vidljivo da se pokušava ta tema devalvirati i bagatelisati pričama da je čitava afera „Krušik““ samo bio neki unutrašnji obračun i porodični sukob između „klana“ Stefanovića i „klana“ Vučića.“

Ničeg ne bi bilo da nije Aleksandra Obradovića. On je nepredviđeni pojedinac u svačijoj računici. I zato je to toliko eksplodiralo, jer nisu znali šta da rade sa tim

„Ja mislim da je to pogrešno i da to, zapravo,  čak odgovara vladajućim strukturama, ne taj sukob koji je evidentan, nego im odgovara da se plasira da svaka afera koja izbije - izbija od njih, i da su oni toliko moćni da mogu da puste afere protiv nekih i da ih kontrolišu, predstavljajući se kao moćniji nego što zaista jesu“, kaže Cvijić. „Ničeg ne bi bilo da nije Aleksandra Obradovića. On je nepredviđeni pojedinac u svačijoj računici. I zato je to toliko eksplodiralo, jer nisu znali šta da rade sa tim. (…) Kada je otkriveno, oni nisu znali kako da se nose s tim, pa su čak pričali međusobno suprotstavljene priče, u pokušaju međusobne odbrane. Izgovarali su očite neistine, kakvima su se kasnije ispostavile u materijalnim dokazima, kojima je potvrđeno da je otac Nebojše Stefanovića putovao i u Emirate i u Italiju itd, kao predstavnik GIM-a, kao i da je sa delegacijom GIM-a dolazio u Krušik.“

4. „Živimo u toj zemlji gde oni koji se bore protiv korupcije stradaju. To je poruka koju sada vlast neskriveno šalje.“

Jedan policajac, Dejan Tripković, podneo je krivičnu prijavu protiv vrha MUP-a, kada su (na čelu) bili Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović… Tada su organizovali neformalni centar za praćenje ljudi koji kritikuju vlast: predstavnika opozicije, novinara, javnih ličnosti…. Ta njegova prijava, na žalost, nikad nije istražena. A on je sklonjen iz kabineta

Cvijić je u toku razgovora izneo mnogo primera policajaca koji su proganjani, a neki čak i hapšeni, zbog toga što su radili svoj posao. Najsvežiji primer tog progona je i dosadašnji načelnik odeljenja za borbu protiv narkotika beogradske policije Slobodan Milenković. „Jedan policajac, Dejan Tripković, podneo je krivičnu prijavu protiv vrha MUP-a, kada su (na čelu) bili Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović… Tada su organizovali neformalni centar za praćenje ljudi koji kritikuju vlast: predstavnika opozicije, novinara, javnih ličnosti… I u tome su izgleda bili ljudi koji nisu bili samo u policiji, nego neke parapolicijske snage. Ta njegova prijava, na žalost, nikad nije istražena. A on je sklonjen iz kabineta.“

Tokom razgovora, isplivala je i tema nedavno uhapšene Dijane Hrkalović, koja je radilau BIA do 2014. Nakon toga postaje zamenica šefa kabineta ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije Nebojše Stefanovića. Od 2015. nalazila se na mestu sekretara Uprave kriminalističke policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Nakon što je na inicijativu Aleksandra Vučića smenjeno celo rukovodstvo UKP-a, podseća Cvijić, „Menja se i zakon, tako da sekretar UKP ne mora da ima najmanje 10 godina iskustva, nego godinu dana, i postavlja se Dijana Hrkalović. Ne postavlja se šef UKP, i praktično, ona upravlja kriminalističkom policijom. I da neko sada kaže da je to urađeno bez Aleksandra vučića koji u to je vreme sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, u koje spada MUP, (…) i da ona dolazi bez njegove saglasnosti? Pa to je nemoguće“. Cvijić je podsetio da je Hrkalovićeva,tokom predizborne kampanje 2012., bila deo tima Naprednjaka koji je jednom od građanskih aktivista slomio nos i čeonu kost. Prijava nikad nije istražena, a policajac koji ju je podneo, Vladimir Savić, ne radi više u MUP-u.

U jednom trenutku, postavljeno je i pitanje kontraverzi povodom „Beograda na vodi“, na šta Cvijić kaže: „Ja sad ne govorim direktno o Beogradu na vodi. Ali ono što je evidentno u Srbiji i što je otkriveno u nekim slučajevima, da je jedan od glavnih mehanizama pranja para – građevinarstvo. (…) I vidimo neka imena koja se pojavljuju, ali ti tragovi novca su još skriveni. Vlast, institucije koje treba da pomognu u borbi protiv korupcije, zapravo otežavaju. Izgleda kao da se samo novinari time bave.“

Na kraju, Vukadinović  je gostu postavio pitanje da li se nekada plaši posledica koje mu može doneti njegov rad. Cvijić je odgovorio:

„To je moj posao. I moj posao, kao i svakog novinara, jeste da radim u javnom interesu… To što se ja bavim ovim temama, to je moj izbor… Ali me plaši malo perspektiva društva, kako ćemo svi izaći na kraj sa time i kakve će posledice biti. I koliko će posle trebati vremena da se vratimo na neki normalan nivo, da institucije rade svoj posao, i da mi osećamo zaštitu kao građani, a ne da nam jedina zaštita bude da pobegnemo iz zemlje ili javnost u Srbiji, što se često na žalost pokazuje kao nedovoljno. (…) Živimo u toj zemlji gde oni koji se bore protiv korupcije stradaju, i to je poruka koju sada vlast neskriveno šalje.“