Šta to beše suverenitet?

„Posle rata mnoge ulice jugoslovenskih gradova nosile su imena vojnih komandanata Crvene armije. Zatim su ulice preimenovane. Ali, ljudi pamte. Dobijam pisma u kojima se Srbi izjašnjavaju za uspostavljanje istorijske pravde. Srpske ulice treba da nose imena svojih oslobodilaca.“[2]

Francusko pitanje:

Krajem oktobra 2005. godine u pariskom predgrađu poginula su, bežeći pred policijom, dvojica tinejdžera. Bili su muslimanskog porekla, Ziad Benna (17 godina) i Bouna Traoré (15 godina). Bio je to povod za velike demonstracije u kojima su učestvovale desetine hiljada ljudi širom Francuske. Šef policije bio je niko drugi do Sarkozi, sadašnji predsednik Francuske. Posledice tih demonstracija, koje su se odvijale do sredine novembra bile su velike, paljeni su automobili, bacani molotovljevi kokteli, razbijan grad, hapšeni, prebijani, povređivani ljudi. Pucano je suzavcem, gumenom municijom, korišećni su vodeni topovi... U noći 2/3 novembra zapaljen je čak i autobus koji je prevozio ruske turiste od kojih niko, na sreću, nije povređen; 4. novembra spaljeno je 500 automobila, a u gradiću severozapadno od Pariza spaljeno je 27 autobusa, razbijane i demolirane su sve građevine koje simbolizuju državu, čak i škole, a o policijskim stanicama i da ne govorimo... Sutradan su čak i u samom centru Pariza  goreli automobili, na Trgu republike. U nedelju, 6. novembra izgorelo je 1408 automobila, ranjeno je 36 policajaca, a 300 ljudi je uhapšeno. Predsednik Francuske, Širak, sazvao je sednicu odbora za unutrašnju bezbednost, a ozbiljne države svojim građanima savetovale su da ne putuju u Francusku. Bila je to svojevrsna intifada; 7. novembra umro je 60-godišnjak u bolnici od posledica napada grupe mladića. Tog dana ozbiljno je povređeno još 30 ljudi; 8. novembra spaljeno je još 1173 automobila u 226 gradova Francuske i ranjeno je još četiri policajca. Uhapšeno je još 320 ljudi. Sutradan je spaljeno još 573 automobila, a uhapšeno dodatnih dvestotinak ljudi; 10. je spaljeno 280 automobila, a demonstracije se šire i po svetu gde anarhisti protestuju pred francuskim predstavništima (u Solunu je kamenovan Francuski institut); 11. novembra u Francuskoj je spaljeno još 463 automobila, a sutradan još 502, kada je uhapšeno još 206 ljudi. U Parizu su zabranjeni mitinzi i okupljanja; 13. novembra počela je deportacija ljudi koji su učestvovali u protestima, a u slučajevima gde je to moglo da se uradi. Istovremeno uhapšeno je još 160 ljudi, a spaljeno više od 300 automobila. Sutradan je spaljeno još 160 automobila...

Otprilike ovako je francuska država pre skoro četiri godine rešavala probleme u svojim gradovima pred očima šokiranog sveta, uz opštu ocenu svih posmatrača da se francuske vlasti nisu baš snašle u akcijama, iako poseduju nemalo kolonijalno iskustvo, silu i valjda nesumnjivu nameru da se sa neredima i izgrednicima obračunaju. Malo ko u Srbiji tada, takođe, nije bio šokiran. Pogotovu su neki Srbi bili šokirani činjenicom, da li je uopšte mogućno da se tolika energija prelije na ulice, a da povod bude “samo” gubitak ta dva mlada života. Da su, daleko bilo, u Srbiji izgubljena dva mlada života, verovatno se na ulicama ne bi desilo ništa, ali to je druga tema. Dakle gde je tada bio Njegova Ekselencija Ambasador Jean-François Terral da se suoči sa posledicama razaranja Francuske – tek onoliko kako bi sebe u nekim budućim trenucima poštedeo eventualnog stresa, a prilikom susreta sa sličnim, ali stvarima mnogo manjeg intenziteta...

Rusko pitanje:

Ambasador Rusije Aleksandar Vasiljevič Konuzin istakao je da postoje predlozi da se ulicama u Beogradu koje su nosile imena ruskih heroja vrate ta imena, i odmah postao meta. Vlast u Srbiji se brže bolje setila da je njegova izjava mešanje u unutrašnje stvari Srbije, a pošto je Srbija, jelte, i te kako otporna i imuna na te stvari, ona se time baviti neće – tj. neće tim intervencijama i mešanjima sa strane podleći. Neki su i tu priliku iskoristili da još jedno pokažu sopstveno licemerje tvrdeći da nemaju ništa protiv toga da se imena ulicama vrate, ali da ipak treba da se zna šta jeste, a šta nije red i šta su unutrašnje stvari jedne suverene države. Dakle, na stranu to što je vlast bezobrazno napravila diplomatski skandal time što implicira da je predlog dao ruski ambasador, a ne da je on samo o tom predlogu govorio; Na stranu to što još uvek nemamo političara koji prema svima ima isti aršin, pa ako odbrusi Rusima, valjalo bi da odbrusi i Amerikancima, ako je uopšte pametno u našoj situaciji bilo kome odbrusiti. Pa čak i na stranu to što je ova vlast prema Amerikacima toliko servilna da im teritorijalnu odbranu Ohaja posećuje predsednik Republike, može li se, samo, odgovoriti na pitanje – kako se u seči generala, maršala, pa čak i Lenjina, provukao američki predsednik Ruzvelt. Ulica koja nosi njegovo ime još uvek nije uzeta u razmatranje. I izgleda da neće ni biti jer možda neko iz vlasti misli da je toj ulici takvo ime bilo oduvek, odnosno da je reč o nekom srpskom junaku iz Prvog svetskog rata ili kakvom srpskom ustaniku protiv Turaka, ili možda da je čovek napisao „Tom Sojera“...

Srpsko pitanje:

Međutim, izjavu francuskog diplomate nisu srpske vlasti shvatile mešanjem u unutrašnje stvari države, jer se čovek šokirao, a šok je emotivno stanje. Možda je ruski ambasador mogao da kaže da bi bio srećan, ili barem pozitivno šokiran kada bi se ulicama Beograda vratili nazivi ruskih heroja koji su, može biti, učinili bar za jotu više za oslobađanje Srbije u Drugom svetskom ratu, od recimo Amerikanaca, koji ni posle 50 godina nisu naučili ništa novo, sem da nas bombarduju, a da za uzvrat dobiju nazad svoje pilote, pa još pride slavu.

No ipak, da bismo bili sigurni da li se neki stranac meša, ili se ne meša u naša unutrašnja pitanja trebalo bi da vidimo jasnu granicu sopstvenog suvereniteta. Gde je ta granica i šta je naš suverenitet, bitnija su pitanja od promene naziva ulica, pa čak i stanja šokiranosti diplomata. Ali, sasvim je izvesno da je pitanje suverenitata ipak pitanje na koje sami moramo da damo odgovor. Prvo sebi, a onda i svima koji tačan odgovor ne znaju.