Šta je to "izborna volja"?

Doslednost u nedoslednosti ili dosledna nedoslednost glavne su oznake našeg savremenog političkog života. Reč izgovorena ne samo u vreme izborne kampanje nema odavno više nikakvu ozbiljnu vrednost i značaj. Sam pojam odgovornosti je izgubio svaki smisao i delotvornost. Zato i živimo u razorenoj političkoj zajednici u kojoj su moral i načelnost prognani iz političke sfere, a ona je pri tome pretvorena u najprizemniju političku pijacu na kojoj je sve na prodaju. Da li tako može da funkcioniše politička zajednica koja pretenduje da bude demokratska i da baštini liberalne i evropske vrednosti.

Ako se nakon izbora otvoreno i bez ikakvog zazora govori da su izborna obećanja bila samo politički mamac za lakoverne birače onda je sasvim logično da se nedoslednost pretvara u osnovnu pokretačku snagu u našim političkim trgovinama i prekomponovanjima. Primera ima napretek i svakodnevno smo zapljusnuti odsustvom elementarne načelnosti i doslednosti u vođenju političkih poslova. Međutim, u stabilnim i izgrađenim demokratijama izborna obećanja imaju svoju ne samo političku vrednost. To smo se mogli uveriti na primeru predsednika Francuske F. Olanda koji trpi već ozbiljne kritike u francuskoj javnosti jer stopa poreza od 75% za one koji zarađuju preko milion evra i nove stope od 45% za one od preko 150.000 odložene su do jeseni. U isto vreme minimalne plate su povećane za simboličnih 2 procenta a to je bio veliki udar na sindikate i siromašnije slojeve. Ali F. Oland je ispunio predizborno obećanje da će smanjiti predsedničku, premijersku i ministarke plate. Ali bez obzira na to što je poštovao neka svoja izborna obećanja, opada podrška njegovoj vladavini u francuskoj javnosti. U našim političkim prilikama izborna obećanja traju koliko i izborna kampanja, a njihovo ispunjavanje se smatra populizmom i demagogijom jer je jedino važno da se nakon izbora mora voditi realna politika koju retko ko pominje kada se vodi izborna kampanja.

Zato mi i imamo nerazvijenu političku kulturu i nedelotvornu javnost koja nije korektivni faktor svakoj vlasti. Očigledno je da se i sada teško ili gotovo nikako ne menja ustaljeni način vladavine u kojem je partijski interes osnovno i vrhovno načelo naše politike kome je sve podređeno. Tu posebnu ulogu imaju lideri stranaka koji vođenje politike smatraju isključivo kao sprovođenje svoje volje a ne služenje opštem interesu i nastojanju da se ispunjavaju izborna obećanja jer jedino tako politika može imati legitimitet kao ozbiljna ljudska delatnost. Zato je od posebnog interesa način kako se na osnovu partijskog dogovora vrši prekomponovanje vlasti na lokalnom nivou nakon formiranja nove prekomponovane koalicione vlade. Tu se posebno izdvojio slučaj promene vlasti Novom Sadu ali je još indikativnije na koji način se demonstrira politička „doslednost“ u Beogradu. Sama priroda proporcionalnog izbornog sistema jasno pokazuje da je izborna volja građana u stvari oličena u dogovoru predstavnika stranačkih lista i odbornika koji su sada vlasnici svojih mandata.

Pozivati se na velike izborne pobede gubi smisao pred neumoljivom stranačkom računicom i njihovim „principijelnim“ dogovorima da se vlast na lokalnom nivou saobrazi novouspostavljenoj većini u republičkom parlamentu. Toliko vredi izborna volja građana. I to su dosledne konsekvence sadašnjeg izbornog sistema koji otvara mogućnost za najčudesnije stranačke trgovine i odborničke kombinacije. Ali u ovom talasu prekomponovanja i rušenja već uspostavljenih lokalnih organa vlasti veoma je indikativno na koji način se brani stav da Beograd treba da bude izvan ovog procesa promena vlasti u Srbiji.

U tom smislu mnogo govori izjava Aleksandra Vučića koji očigledno smatra da isključivo od njegove volje zavisi ko će biti gradonačelnik Beograda, prenebregavajući notornu činjenicu da je on bio samo nosilac liste i kandidat za gradskog odbornika. Pri tome je on naprasno zaboravio sve svoje žestoke izborne tirade o katastrofalnoj i pljačkaškoj vladavini gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i rezolutan zahtev da on bude smenjen. Sada on na pitanje novinara da li to znači da ostaje pri tome da Dragan Đilas ne treba da bude smenjen. “Nijednog trenutka nisam govorio ni da ni ne, nikada to nisam na takav način rekao. Ja sam rekao samo da ne mogu da budem gradonačelnik, jer se zna kako su ljudi u Beogradu glasali“. Zaista uzorno ispoljena politička doslednost, ali ona je to samo prividno, jer je jasno da su u pitanju važniji partijski i politički interesi a ne većinska izborna biračka volja koja se ne poštuje u drugim gradovima.

Simptomatično je da Aleksandar Vučić tvrdi da je od posebne važnosti da on ne može da bude gradonačelnik, očigledno je da on smatra da je upravo on inkarnacija SNS-a i da od njegove volje zavisi prekomponovanje izborne volje u glavnom gradu. Ovakvu apsolutizaciju partijske moći već smo imali toliko puta prilike da gledamo i očigledno je da naši političari ne mogu ništa da nauče iz naše političke istorije jer su zatočenici sistema partijske vladavine i partijske države u kojoj vođa stranke poseduje neograničenu i apsolutnu političku moć. Ni Vučić nije u tom pogledu nikakav izuzetak što se može videti ne samo na primeru "doslednog amnestiranja“ Dragana Đilasa.

Primer Aleksandra Vučića takođe dosledno slede i predstavnici Socijalističke partije Srbije koji tvrde da uvažavaju činjenicu da život u lokalnim sredinama nekada treba da se odvija mimo visoke politike i da do sada niko nije dovodio u pitanje kredibilitet politike na gradskom nivou jer je ona formirana po volji građana. A upravo su predstavnici SNS-a pre samo nekoliko meseci najžešće i najupornije osporavali upravo kredibilitet gradske vlasti u kojoj su učestvovali i socijalisti a koja je bila oličena u gradonačelniku Draganu Đilasu i Demokratskoj stranci kao stožernoj stranci tadašnje vladajuće kalicije.

Očigledno je da su sada u igri viši partijski interesi i da se stvaraju uslovi za nastanak novog perspektivnog političkog trijumvirata koji će biti moguć nakon raspleta u Demokratskoj stranci u kojem učestvuje Dragan Đilas kao pobednik lokalnih izbora u Beogradu, što je dovelo do njegovog još većeg i snažnijeg uspona u sadašnjoj stranačkoj oligarhiji koja se uvek okreće tamo gde je realna i egzaktna politička i ekonomska moć. A sve to obezbeđuje položaj gradonačelnika Beograda. Veoma se retko dešava da vladajuće stranke, i to ne samo u našoj političkoj tradiciji, ne koriste priliku da oslabe opoziciju i smanje njen uticaj. Verovatno „dosledno amnestiranje“ gradonačelnika Dragana Đilasa je samo poseban slučaj koji potvrđuje pravilo. Ne treba da idemo daleko u našu političku prošlost, setimo se samo kako je formirana Srpska napredna stranka. Istorijska pravda je spora ali dostižna. Naša politička farsa se nastavlja.