Srpsko sretenje sa Sretenjem

 Na Sretenje Gospodnje 2025. godine u Kragujevcu je održano veliko okupljanje studenata i građana, koji već više od 3 meseca protestuju protiv vlasti. Uzroci protesta i zahtevi protestanata su do sada već dobro poznati. Simbolika i istorijski značaj dana i mesta održavanja ovog skupa, takođe, deluju i više nego jasni. Na Sretenje 1804. godine u Orašcu je podignut Prvi srpski ustanak, kojim je, kasnije će se ispostaviti, pokrenut nepovratan istorijski proces oslobođenja srpskog naroda od vlasti stranih sila, ustanovljavanja novovekovne srpske državnosti i nacionalnog ujedinjenja. Taj ustanak, u produženom dejstvu sa Drugim srpskim ustankom, istoričar Leopold fon Ranke naziva srpskom revolucijom. Na Sretenje 1835. godine Velika narodna skupština, održana u Kragujevcu, izglasala je i svečano proglasila Ustav Knjaževstva Srbije, poznat kao Sretenjski ustav. Za to vreme i u odnosu na tadašnja ustavno-pravna rešenja u Evropi, ovaj ustav predstavljao je redak primer liberalnog ustava, kojim je u značajnoj meri ograničena vlast vladara, tadašnjeg kneza Miloša Obrenovića, ustanovljavanjem podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i niza prava i sloboda građana, te je ustavno-pravno normirana zabrana ropstva i feudalnih odnosa. Time je srpska ideja o slobodi tog vremena dobila svoj normativni izraz. Taj ustav jeste reakcionarnim dejstvom velikih evropskih sila toga vremena nedugo nakon usvajanja stavljen van snage. Međutim, donošenje takvog ustava označilo je početak dugotrajne borbe za parlamentarno ograničenje vlasti kneza, odnosno kralja i podelu vlasti, koja je na kraju dovela do donošenja slobodarskog i demokratskog Ustava iz 1888. godine, čija je primena, sa manjim izmenama, obnovljena nakon Majskog prevrata 1903. godine.

U ovom važnom datumu srpske istorije stekle su se dve najbitnije tekovine celokupne novovekovne borbe srpskog naroda, a to su sloboda spolja, od stranog zavojevača i sloboda iznutra, od domaćih samodržaca

Dakle, u ovom važnom datumu pravoslavnog veroispovedanja i srpske istorije stekle su se dve osnovne vrednosti i najbitnije tekovine celokupne novovekovne borbe srpskog naroda, a to su sloboda spolja, od stranog zavojevača i sloboda iznutra, od domaćih samodržaca. Te dve vrednosti, ta dva cilja nisu isključivala jedno drugo, već se podrazumevalo da se istovremeno vodi borba za njihovo ostvarivanje u jednakoj meri, jer jedno bez drugog ne može da postoji. Ni jedan nosilac, činilac ili učesnik te borbe nije smatrao, a kamoli izrekao, da unutrašnja sloboda treba da se ostvari čak i po cenu potpunog odustajanja od borbe za oslobođenje porobljene braće pod vlašću stranih sila u okruženju, niti je bilo ko ikada bio spreman da podrži potpuno samovlašće unutar Srbije pod izgovorom nužnosti oslobođenja od strane dominacije. Ukoliko je ponekad i delovalo tako, to su bila samo taktička odstupanja na kratko vreme, činjena upravo zarad ostvarivanja ova dva cilja. Opšte političko kretanje srpskog naroda bilo je usmereno ka slobodi kao vrhunskoj vrednosti.

U svetlu takve tradicije političke borbe srpskog naroda i njenih tekovina, smatram da današnji pokret studenata i građana, a naročito njihovo okupljanje upravo u Kragujevcu na Sretenje, može da ostvari dalekosežne pozitivne društveno-političke posledice samo ukoliko, između ostalog, istraje u borbi za ustavnost i zakonitost u postupanju vlasti. U tom smislu, ohrabrujuće je to što se u obraćanjima, govorima, uzvicima i parolama insistira na tome da Ustav ne sme da bude samo mrtvo slovo na papiru i što se poziva upravo na poštovanje i primenu Ustava. Samo na taj način moguće je odbraniti i sačuvati i individualna i kolektivna, i građanska i nacionalna prava i slobode.

Upravo pitanje ustavnosti, odnosno neustavnosti u postupanju, predstavlja Ahilovu petu ove vlasti i glavni razlog njene političke i svake druge vrste odgovornosti. Svojim protivustavnim postupanjem vlast je ugrozila i slobode i prava građana na unutrašnjem planu i nacionalnu slobodu i kolektivna prava srpskog naroda u odnosu na strane činioce.

Od 2013. godine, mi živimo u uslovima sprovedenog ustavnog puča. Potpisivanjem Briselskog sporazuma ova vlast  postupila u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije

Naime, od 2013. godine, mi živimo u uslovima sprovedenog ustavnog puča. Potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. godine, ova vlast je postupila u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, čime je suspendovala niz temeljnih odredbi Ustava. Time je proizvela vanustavno stanje, u kome i dan danas živimo. Doprinos uspostavljanju ovakvog stanja dao je i Ustavni sud, svojim stavom da je u pitanju politički, a ne pravni akt, te da nema uslova za ocenu njegove ustavnosti i zakonitosti. Bez trošenja reči o očiglednoj intelektualnoj i moralnoj manljivosti ispoljenoj prilikom sricanja takvog stava, jasno je da je isti neosnovan, iz razloga što je taj sporazum proizveo protivpravne posledice i još uvek ih proizvodi, jer se vlast ponaša u potpunosti u skladu sa obavezama preuzetim protivustavnim potpisivanjem tog sporazuma. Jedan od mnogih, a za ovu priliku dovoljan primer za to je praksa u postupanju vlasti prilikom raspisivanja izbora za organe lokalne samouprave nakon 2012. godine. Poslednji put kada su raspisani i održani izbori za gradove i opštine na teritoriji AP Kosovo i Metohija po srpskim zakonima bilo je 2012. godine. Nakon toga, po uspostavljanju sadašnje vlasti, a usled prihvatanja protivustavnog Briselskog sporazuma i njegove, nažalost, dosledne primene, prilikom raspisivanja lokalnih izbora u više narednih izbornih ciklusa, pa sve do danas, izbori za organe lokalne samouprave na teritoriji AP KIM više nikada nisu raspisani, a kamoli održani po zakonodavstvu Republike Srbije. Takvo postupanje je sve vreme protivustavno, jer je teritorija R. Srbije, prema Ustavu, jedinstvena i nedeljiva i lokalni izbori moraju da budu raspisani za sve jedinice lokalne samouprave na celoj, Ustavom definisanoj, državnoj teritoriji. Moglo bi se zaključiti da je, usled ovako protivustavnog raspisivanja lokalnih izbora, svaka lokalna vlast u Republici Srbiji nakon 2012. godine, pa do danas, izabrana neustavno i protivzakonito, pa su, stoga, svaki akt i radnja tako izabrane lokalne vlasti neustavni i van prava.

Sva kasnija protivustavna i protivzakonita postupanja vlasti i njihove tragične posledice proistekle su upravo iz ove činjenice kršenja Ustava po pitanju Kosova i Metohije

Protivustavno postupanje prilikom prihvatanja Briselskog sporazuma i njegove primene prošlo je tada, nažalost, bez velikih protesta i turbulencija. Može se reći da tada Ustav „pade šapatom“. Čast izuzecima, kršenju Ustava nisu se usprotivile ni većina opozicionih stranaka, ni pravosudni organi i strukovne organizacije u pravosuđu, ni advokatske komore, ni uprave Univerziteta, ni SANU, ni intelektualci, niti je to učinila Srpska pravoslavna crkva svojim zvaničnim stavom. Nakon toga, sve je bilo moguće. Teške izborne manipulacije prilikom svakih izbora od tada do danas, potpuno povlačenje srpskih državnih struktura sa svih preostalih delova teritorije Kosova i Metohije, na kojima su do tada uredno postojale i ostavljanje srpskog življa na toj teritoriji bez ikakve zaštite, protivustavno oduzimanje stečenih prava penzionerima po osnovu penzije, poseban zakon radi izgradnje Beograda na vodi, dešavanja u Savamali, da ne nabrajam razne nikada nerazrešene afere, Vašingtonski sporazum, francusko-nemački plan i Ohridski sporazum, pa konačno i neizmerno tragičan događaj od 01.11.2024. godine u Novom Sadu. Sva kasnija protivustavna i protivzakonita postupanja vlasti i njihove tragične posledice proistekle su upravo iz ove činjenice kršenja Ustava po pitanju Kosova i Metohije.

Iz svega ovoga što se nama desilo jasno se vidi koliko je po jedno društvo i državu, ali i po svakog od nas pojedinačno opasno bagatelisanje pitanja ustavnosti i zakonitosti, odnosno olako prelaženje preko neustavnog i nezakonitog postupanja vlasti iz dnevno-političkih i ličnih razloga kalkulantske prirode, povezanih sa mogućnošću ostvarivanja neke trenutne koristi. Da su nakon potpisivanja neustavnog Briselskog sporazuma održavani protesti bar upola masovni, dugotrajni i organizovani kao ovi danas, vlast bi na prvom pokušaju bila uverena da neustavno postupanje ne može da joj prođe, da je takvo ponašanje predmet dominantne javne osude i ništa se od svega navedenog u prethodnom pasusu ne bi desilo.

Jednostavno, svaki račun jednom dođe na naplatu. Protivustavno delovanje vlasti, koje nije odmah potom sankcionisano, bilo u za to predviđenim postupcima pred nadležnim, nezavisnim i samostalnim, pravosudnim organima, bilo u političkim procesima na izborima, a u slučaju da toga izostane, kroz proteste i druge oblike izražavanja narodnog i građanskog protivljenja uvek kada se takvo delovanje dogodi, neminovno dovodi do postepene erozije temelja pravne države i potpunog urušavanja svih ustanova. Time se i individualne slobode i prava građana i nacionalna sloboda i kolektivna prava srpskog naroda ostavljaju na brisanom prostoru, na kome je efikasna odbrana samog njihovog postojanja gotovo nemoguća, a njihov goli opstanak prepušten trenutnoj dobroj volji spoljnih i unutrašnjih činilaca, koji dejstvuju sa pozicije dominantne moći i koji su, to se mora reći, u našem slučaju po pravilu antisrpski nastrojeni.

Iskustvo nas nepogrešivo uči da stalno istrajavanje na poštovanju i doslednoj primeni Ustava i zakona Republike Srbije u savremenim uslovima predstavlja upravo borbu za slobodu u punom smislu te reči i to kako slobodu spolja, tako i slobodu iznutra

Stoga, iskustvo nas nepogrešivo uči da stalno istrajavanje na poštovanju i doslednoj primeni Ustava i zakona Republike Srbije u savremenim uslovima predstavlja upravo borbu za slobodu u punom smislu te reči i to kako slobodu spolja, tako i slobodu iznutra. Jedno bez drugog se ne može ostvariti. Pretpostavka slobode spolja je nacionalna država, dok je pretpostavka slobode iznutra pravna država. To su osnovne vrednosti ka kojima u svom ishodištu treba da vodi ovaj narodni i građanski pokret. Naša istorija nam nedvosmisleno pokazuje da je svako gušenje individualnih prava i sloboda građana od strane domaće vlasti na unutrašnjem planu po pravilu dovodilo do sužavanja ili gubitka kolektivne slobode i prava srpskog naroda, kao i da je svaki deficit na nivou nacionalne slobode i prava srpskog naroda prema spolja dovodio do deficita građanskih sloboda i prava unutar društva. Takva pravilnost je naročito došla do izražaja u savremenim uslovima kada su zapadni činioci i vlast u Srbiji ostvarili sinergiju u delovanju nauštrb individualnih i kolektivnih prava i slobode srpskog naroda. Iz tog razloga je iluzorno misliti da se vraćanje Ustavu i zakonima naše države može ostvariti bez promene vlasti, a jednako je iluzorno za to očekivati pomoć spolja, posebno sa Zapada.

Zadržavajući izvesnu dozu opreza zbog prethodnih iskustava sa izneverenim kolektivnim očekivanjima, za sada sam sklon stavu da organizovanje ovakvog skupa upravo na Sretenje i upravo u Kragujevcu, način na koji su studenti i građani došli u Kragujevac, isticanje zahteva za poštovanje Ustava i zakona, podsećanja na Karađorđev ustanak i Sretenjski ustav, sa srpskim trobojkama i uz srpsku himnu, bez stranih zastava i pozivanja na pomoć spolja, sadrže u sebi potencijal da postanu uspešan pokušaj idejnog i praktičnog izdizanja iznad svih naslaga ideološkog i politikantskog mulja nanetog ovde u toku dugog i po Srbe, najblaže rečeno, nepovoljnog 20. veka i to oslanjanjem na nesporne tradicije srpske novovekovne borbe za slobodu, državnost i ustavnost, za nacionalnu i pravnu državu.

Konačno, ovakvo okupljanje bi moglo da ima i značajnu posledicu na simboličkom nivou, a to je konačno kvalitativno, suštinsko prihvatanje i vrednosno pounutrašnjenje Dana državnosti kao nacionalnog i državnog praznika od prvorazrednog značaja kod većine građana Srbije i celog srpstva. Naime, Dan državnosti je Zakonom ustanovljen kao državni praznik 2001. godine, a prvo obeležavanje održano je na Sretenje 2002. godine. Od tada, pa do ove godine, državni praznik je redovno obeležavan sa dva neradna dana, uz sve pripadajuće državne počasti, održavanje raznih prigodnih manifestacija, dodelu odlikovanja i drugih priznanja. Ali, sve vreme je preovladavao jedan nemio i hladan utisak da narod nije u potpunosti prihvatio taj dan kao pravi praznik nacionalne slobode i državnosti. Kao da većina ljudi nije mogla u potpunosti da razume zašto je baš tog dana državni praznik, koje su vrednosti koje se time ističu, da ne govorim o trivijalnim kvazinostalgičnim pripovedanjima o tome kako je bilo za Dan Republike, 1. maj, Dan mladosti i ostale titoističke svečare. Deluje da su takvo osećanje svesno ili nesvesno negovale i sve vlasti od tada do danas, bilo zato što nisu htele ili mogle da izađu iz ideološkog šinjela nasleđenog titoizma, bilo iz razloga povlađivanja takvom osećanju kod naroda iz čisto politikantsko-kalkulantskih razloga.

Međutim, način na koji je ove godine obeležen Dan državnosti u Kragujevcu u atmosferi svenarodnog bunta protiv neustavnog i nezakonitog postupanja vlasti, sadržina poruka, koje su tom prilikom poslate, pozivanje na nesporne uporišne tačke naše istorije i kulture, upotreba isključivo srpskih obeležja, daju milu i toplu nadu da će Dan državnosti na Sretenje Gospodnje konačno suštinski i u svojoj punoj sadržini postati opštepoštovani nacionalni praznik, koji će nove generacije, ugledajući se na postupke i poruke sa ovog Sretenja u Kragujevcu, istinski prihvatiti kao nacionalni simbol slobode i državnosti, neodvojiv od njihovih političkih misli, ideja i pokreta, prisutan u dušama i srcima, kao dan koji u sebi spaja i ujedinjuje dve svete tekovine narodne borbe u Novom veku, slobodu spolja i slobodu iznutra, nacionalnu i pravnu državu.

Naravno, osnovno intelektualno poštenje i razuman oprez nalažu i nužnost da se na ovom mestu posebno naglasi i upozori da je uvek moguć i suprotan ishod, ukoliko sve ostane puka deklaracija ili se svede na prizemnu manipulaciju, odnosno ukoliko se od ovih tradicija i vrednosti okrene glava.

Neka se, ipak, na kraju ispostavi da su se konačno, posle dugo lutanja, Srbi i Sretenje ponovo sreli.

(NSPM)