Srpsko okolobožićno bunilo

Političari vole praznike. Ne zato što se tada uparade i izgledaju malo drugačije, gotovo maskirani, već zbog toga što i narod refleksno uhvati patetična melanholija pa svaki praznik, pogotovo novogodišnji, shvata ili kao podvlačenje crte ili kao nostalgično odbrojavanje godina koje su prošle, a koje izgledaju lepše nego što su zaista bile ili one koje će doći, a koje izgledaju gore nego što će zaista biti.

Ni ovaj Božić nije prošao bez nespretnih državničkih poruka kojima rukovodioci pokušavaju da zamute svoju vodu kako bi izgledala duboka najčešće stavljajući teološke začine u svoje izjave ne bi li koprenom tradicije zamaskirali prazninu svojih reči. „Svi ljudi koji veruju u Boga su dobri ljudi!“

Predsednik, kome sve više smeta status engleske kraljice i koji je kraj godine obeležio bacajući Platformu kao svog džokera, i dalje sam sebi puca u nogu kad god se iskreno i spontano obrati javnosti. Da li  predsednik misli da su i vehabije koje su planirale terorističke napade na teritoriji Srbije takođe dobri ljudi? Niko ne može da sumnja u njihovu odanost Alahu jer njihova vera ne podrazumeva samo molitvu, već i polaganje svog života u slavu onoga kome se mole.

Da li predsednik smatra da su dobri i oni ljudi koji su se na primer u Pakoštanima kod Zadra u tamošnjoj crkvi, ali i u crkvama širom sveta gde živi hrvatska emigracija, molili za prvostepeno osuđene generale Gotovinu i Markača, a kasnije zajedno sa svojim klerom proslavljali njihovo oslobođenje?

Da li predsednik u te „dobre ljude“ ubraja i Milana Lukića kome je nepunih mesec dana pre Božića potvrđena doživotna presuda u Hagu, a čiju je potvrdu saslušao listajući Bibliju uz koju se svakodnevno moli. Vlasnik tog molitvenika je osuđen za najteže zločine od kojih je jedan od najmonstruoznijih spaljivanje žene, dece i staraca u Višegradu tokom leta 1992. godine.

U državi u kojoj su institucije paralisane i  koje reaguju samo na grube draži ili direktne komande izvršne vlasti nije čudan reciprocitet da, kada se predsednik bavi religijom, da se popovi bave politikom.

Poslanice mitropolita Amfilohija već odavno liče na memorandum paramilitarnih, paradržavnih i parapolitičkih organizacija. Puno „para“ za jednog crkvenog velikodostojnika, mada crkva u parama ne oskudeva.

Uvek ću braniti pravo crkve da kada god smatra za shodno odreaguje na određene društvene tokove. To je njena dužnost i oni koji anatemišu stavove verujućih ljudi i njihovih verskih poglavara malo toga znaju o demokratiji i toleranciji.

Nema ničeg spornog u rečima mitropolita Amfilohija koji kaže da su „pornografija i sve njene nastranosti od homoseksualizma do pederastije postali biznis koji se meri milijardama“. Crkva ima pravo, nasuprot modernoj nauci, da veruje da su homoseksualizam i pedofilija slične ili gotovo iste „nastranosti“.

Na kraju krajeva, do pre samo nekoliko decenija i medicina je ova dva pojma svrstavala u istu kategoriju seksualnih devijacija i nije za očekivati da crkva promptno prilagođava svoje stavove najnovijim naučnim dostignućima. Crkva ima pravo da ostane konzervirana u okviru svoje dogme, kao što je i pravo svakog slobodnog građanina da sebe odredi u odnosu na takvu crkvu.

Pitanje je samo da li će crkva ostati dosledna u svom krstaškom ratu protiv seksualne revolucije i u svojim redovima, pogotovo kada je reč o pedofiliji. Postoji osnovana sumnja da ova pošast nije endemski vezana samo za katoličko sveštenstvo, već i da ortodoksni kler nije imun ni na pornografiju, niti na biznis.

Da sam na mestu vladike Pahomija pažljivo bih pročitao mitropolitovu poslanicu, a kako ove reči ne bi ostale samo nevešto i nedovoljno lukavo sakriveni napad na LGBT populaciju koju antiintelektualni, kvazitradicionalni krugovi guraju u isti koš sa pedofilima, nadam se da one mogu predstavljati barem početak ispravljanja nepravde nanete dvojici maloletnika. Možda je došlo vreme da se crkva pozabavi „mangupima u svojim redovima“.

Nadam se da Branislav Peranović u pritvoru uredno dobija pisanija svojih pretpostavljenih jer je i ovaj biznismen u mantiji takođe pomenut u mitropolitovim rečima.

Ako već Amfilohiju smeta industrija pornografije koja se „eksplozivno proširila i dospjela do najzabačenijeg kutka zemlje“, onda mu sigurno kao Isusovom sledbeniku moraju podjednako smetati i  japiji u verskim kostimima koji naplaćuju svoje isceliteljske usluge u stranoj valuti, a čije metode ponekad završavaju letalnim ishodom.

Političke teme nije zaobišao ni patrijarh. Dok se mitropolit bavi paganskim totalitarizmom, njegov šef se opominje Kosova. Po ko zna koji put kolevka srpske državnosti upoređena je sa Jerusalimom, a Srbima je upućen izazov da budu tvrdoglaviji, uporniji i inatljiviji od Jevreja te da ne zaborave ni Kosovo, ni Metohiju.

Crkva može da čeka svog spasitelja nekoliko milenijuma, biblijsko strpljenje je rezervisano samo za prosvetljene, možda i vredi toliko čekati oprost svih greha i spasenja, ali je projekat stvaranja novog postkosovskog epa na klimavim temeljima. Srbi su dali svoj sud o Kosovu u vreme kada su njime upravljali. I tada je ova pokrajina bila ubedljivo najsiromašniji deo republike.

Prisilno iseljavanje, kao i ekonomska  migracija stanovništva bili su uobičajeni, a njih je zamenio Miloševićev aparthajd.

Pretvaranje Kosova u policijsku državu u državi ni je vodilo osrbljavanju Kosova, već kosovizaciji Srbije.

Koliko Kosovo zapravo znači Srbima pokazuje i podatak da apsolutna većina izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine (upravo ona kohorta koja je pogodna za stvaranje „patriota“ i koja većinu stavova deli sa ekstremnim grupacijama na šta je i patrijarh skretao pažnju) nije želela da svoje utočište pronađe u nekom od napuštenih sela u Metohiji ili pak u nekoj urbanoj sredinu na Kosovu, već su se gotovo svi uputili prema bogatoj ravnici i prestonom gradu.

Odavno Srbi razmišljaju stomakom, a ne srcem. Čime i kome se mole, još nije precizno utvrđeno. Ne znam kakav uticaj tamjan ima na političare, niti kako se sveštena lica snalaze u ovim smutnim vremenima bluda i razvrata, ali jedno je sigurno, i jedni i drugi su pokazali sposobnost da vrlo lako prelaze okvire svojih nadležnosti i nesposobnost da svoj posao do kraja obave kako treba.