Srpska intifada i naše crvene linije

Poslednji događaji na našem Kosovu i Metohiji još jednom nam su pokazali šta je surova suština savremene spoljne politike međunarodne zajednice koja nam je iznova drastično i neuvijeno demonstrirala svu svoju prepoznatljivu hipokriziju, kršenje rezolucija i dogovora, ogoljeno licemerstvo i sprovođenje duplih standarda. Kada predstavnici tzv. međunarodne zajednice otvoreno krše Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, na taj način šalju poruku demokratskoj vlasti u Srbiji da je to još jedna gorka pilula koja se mora progutati da bi se ostalo na sudbonosnoj trasi evropskih integracija. Da li je to sada ta cena koju moramo da platimo da bismo i dalje bili tretirani kao mogući kandidati i to bez određenog datuma početka pregovaranja, što samu kandidaturu dovodi u pitanje, jer kandidatura je tako samo utešna nagrada i podesna marketinška taktika za sledeće izbore.

Srbija je nakon otvorenog istupanja komandanta KFORA generala Bilera iz mandata Saveta bezbednosti priterana uza zid bez ikakvog manevarskog prostora. Postoji jedna zakonomernost u odnosima velikih sila i malih država, ne zna se da li je teže i neizvesnije biti im saveznik ili otvoreni neprijatelj. Sada se upravo Srbija, i to ne prvi put u svojoj novijoj istoriji, našla u izuzetno teškom vrtlogu nedoslednosti i licemerstva „dobronamernih predstavnika međunarodnih partnera“ i „saveznika“ koji u centar svoje političke pažnje neprestano stavljaju odbranu ljudskih prava i ostvarivanje multietničnosti. Sada kada je na vlasti u Srbiji demokratska vlada koja kosovsko pitanje nastoji da rešava kao prevashodno demokratsko ona biva izložena verolomnoj i nedoslednoj politici zemalja koje se najsnažnije zalažu za priznanje i legalizaciju tzv. nezavisne države Kosovo. Jasno je da na taj način dolazi do snažne i dugoročno veoma duboke erozije i samog demokratskog sistema, ali i stranaka koje su se zalagale i zalažu se za nastavak pregovora, demokratski dijalog i mirno rešavanje kosovskog problema.

Demokratski orijentisana vlada je stalno isticala svoju rešenost da se u punoj i otvorenoj saradnji sa evropskim saveznicima rešavaju pitanja vezana za poboljšanje života Srba na Kosovu i to bez otvaranja pitanja statusa naše južne pokrajine. Rezolucijom Generalne skupštine UN dogovoreno je da se pokrenu pregovori na Kosovu i Metohiji i to bez menjanja realne situacije na terenu. A onda smo neposredno nakon ispunjenja haških uslova mogli videti da se zahtev za priznavanje Kosova i Metohije sve češće pojavljuje kao jedan od odlučujućih uslova za nastavak procesa evropskih integracija. To je inače film koji gledamo već dve decenije na ovim prostorima, vode se pregovori, ali prednost ima samo ona strana koja prećutno menja stanje na terenu i to potpomognuta upravo od onih „saveznika“ koji nas uveravaju u svetost ljudskih prava, dijaloga i multietničnosti. To je proces koji smo mogli pratiti od Slovenije, Bosne, Hrvatske, ali svoj krešendo doživljava upravo na Kosovu ovih dana. Pozivati se na devedesete godine u govorima na sednici u Narodnoj skupštini je danas potpuno deplasirano jer se situacija promenila i nema prostora za korišćenje apsolutnog alibija da je u Srbiji na vlasti „balkanski kasapin“ ili „faktor nestabilnosti“ na Balkanu. Ta epoha je završena tako da poslanici LDP-a zvuče jadno i otužno, zdušno se zalažući za nezavisnost Kosova, pozivajući se pri tome na ideološku floskulu o Srbiji koja je svojom ratnom politikom razorila naš region. To je farsičan pokušaj da i u ovoj situaciji, kada je jasno da prisustvujemo sramnom kolapsu politike međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji, poslanici ove stranke nastoje da i dalje dokazuju da se u Srbiji sprovodi kontinuitet miloševićevske nacionalne politike.

Predstavnici vlasti su govorili o tome da moraju da se povuku crvene linije ispod kojih Srbija ne može da ide, ali zaboravljaju da je njihov državni i politički zadatak da ih oni kao nosioci državnih funkcija i ovlašćenja jasno povuku i da ih se dosledno pridržavaju. To ne može da učini ni politički najizbalansiranija rezolucija Narodne skupštine, jer je u pitanju određivanje jasnih državnih mera i davanje konkretne podrške Srbima na severu Kosova, koji su, očigledno, naučili lekcije iz devedesetih godina i usredsredili se sada na miran gandijevski otpor. Oni su povukli te crvene linije kojih treba da se drži naša vlada ako želi da i dalje bude realan faktor rešavanja problema, a ne još jedan izvor nestabilnosti i neprincipijelnosti. Prihvatanje apsolutno defanzivne pozicije, kao i pristajanje na izmenjenu realnost na terenu i posebno naglašavanje da se Srbi uvek drže stava da se ne može živeti sa drugima, o čemu je na Narodnoj skupštini govorio Dragoljub Mićunović, samo je još jedan izraz nemoći vladajuće koalicije da jasno kaže koja je to granica poniženja i primene duplih standarda koja je za nas još uvek prihvatljiva.

Srbi na severu Kosova su primenili pasivan otpor i nenasilje u borbi za svoja ljudska prava, pravo na slobodu kretanja i obezbeđivanje elementarnih uslova za život. To svakako nije istorijska situacija koja se može porediti sa opravdanom pobunom Srba u Hrvatskoj i njihovom tzv. balvan revolucijom, već je izraz nagomilanog iskustva u dugoj i mukotrpnoj političkoj borbi za ljudska i nacionalna prava na Kosovu i Metohiji. To je u skladu i sa zvaničnom miroljubivom politikom Srbije, koja je i pored velikih iskušenja ostala i dalje verna svojim opredeljenjima da se nastavi proces pregovaranja sa Prištinom. Početna nastojanja da se Srbi i dalje tretiraju kao balkanski varvari i stalni remetilački faktor neće više dati očekivane rezultate, jer su u Srbiji i na severu Kosova i Metohije izvučene potrebne pouke. Sva nastojanja tzv. lberalno demokratskih- građanskih jurišnika da i ovog puta Srbe označe kao one koji sprečavaju normalno regulisanje saobraćaja i opravdanih htenja tzv. nezavisne države Kosovo da odbrani svoj suverenitet ostaće samo kao sramni pokušaj da se dovede u pitanje opravdana borba srpskog naroda za njegova nacionalna i ljudska prava na Kosovu.

Ne oglašavaju se ni uvek tako glasni branitelji ljudskih prava, ovo za njih očigledno nije prava prilika, jer se ovog puta radi o odbrani ljudskih prava srpskog naroda, a to očigledno nije na njihovoj donatorskoj agendi. Nema reagovanja ni iz SANU, jer ona se sada bavi samo naukom, a ne politikom, a o položaju Srba na Kosovu i Metohiji se ne izjašnjava jer to nije do sada utvrđeno kao njen novi naučni projekat. Sada, kada se Srbi na Kosovu, kako na njegovom severnom, tako i na njegovom južnom delu bore za njihov goli život i opstanak, kao i mnogo puta do sada, srpska vlada i predsednik Republike Srbije polažu najteži istorijski ispit, nije više dovoljno retorsko povlačenje crvenih linija, neophodna je konkretna akcija koja će jasno pokazati da opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji ne može biti predmet političke trgovine i pogađanja. Vladajuća koalicija je dobila mandat na izborima da sprovodi politiku „I Kosovo i Evropska unija“ i od toga sada ne može bez velikih i ozbiljnih političkih posledica da odustane. Demokratska Srbija je nešto više od niza uspostavljenih krhkih demokratskih institucija. Ona mora pokazati da ima kapacitet da odbrani svoj demokratski legitimitet, tako što će partnerima u demokratskoj zajednici pokazati da više ne može i ne želi da bude zatočenik politike vođene devedesetih godina i stalnog stavljanja Srba na stub srama, kao isključivog krivca za razbijanje federalne Jugoslavije. To vreme je definitivno prošlo i što pre se to shvati i u redovima međunarodne zajednice, to će i miroljubiva politika pregovaranja demokratske srpske vlade dobiti na težini i uverljivosti. Ako međunarodni predstavnici na Kosovu i Metohiji nastave da i dalje nastupaju kao portparoli pseudovlade Kosova, tim više će radikalizovati situaciju na terenu.

Posle pokolja žetelaca u selu Gradsko, evropski predstavnik Bernar Kušner je izjavio: „To je opravdana i razumljiva reakcija Albanaca.“ Žalosno je da se ova Kušnerova formula još uvek javlja kao eho u nastupu pojedinih predstavnika međunarodne zajednice.

Ako snage KFOR-a krenu da silom uguše nenasilan otpor srpskog naroda na Kosovu i ne obezbede sigurnost Srba južno od reke Ibra, onda su sve evropske vrednosti dovedene u pitanje, ali su i probijene crvene linije, a time će i srpska vlada, a samim tim i ceo naš demokratski politički sistem biti ozbiljno ugroženi i urušeni, a ideje evropskih integracija, demokratije, ljudskih prava, slobodnog tržišta, multikulturalizma i dijaloga biće na najvećim iskušenjima. Biće to idealna prilika za najteža politička mešetarenja, rast ekstremnog nacionalizma, antievropejstva, nastup novih varvara – o kojima su pisali naši pesnici J. Hristić i M. Magarašević. A znamo iz gorkog istorijskog iskustva da varvari nisu rešenje.

Radi se o izuzetno teškom istorijskom iskušenju pred kojim se nalazi naše društvo u pokušaju da se pitanje Kosova i Metohije, nakon dugih političkih borbi, reši kao izvorno demokratsko pitanje. Dani pred nama će pokazati u kojoj se meri demokratskim sredstvima i nenasilnim otporom može zauzdati pokušaj da se pitanje Kosova rešava silom, primenom duplih standarda, ali i kršenjem dogovora postignutih u najvišim međunarodnim institucijama.