Srebrenička rezolucija ili produžetak rata drugim sredstvima

Poplava tekstova, mišljenja, stavova, reagovanja (čak i biciklističkih vožnji) povodom rezolucije o Srebrenici koju imperijalna (britanska) diplomatija pokušava da podmetne Srbima može se u grubo podeliti na one koji su za i one koji su protiv.

Dok je piscima iz prve, u kojoj dominira autošovinizam odnosno samomržnja i samoporicanje, sve jasno i kristalno čisto, u ovoj drugoj grupi čini se da je nadmoćan stav zbunjenost i neshvatanje razloga  zbog kojih se rezolucija na silu gura kroz Savet Bezbednosti UN, Evropski Parlament, Kongres SAD, Parlamentarnu skupštinu BiH, čak i skupštinu opštine Novi Pazar. Po običaju jedan od malobrojnih kome je od početka sve jasno je najbolji izdanak još jedne imperijalne (ruske) diplomatije, možda i najozbiljiniji i najkompletniji diplomata u savremenom svetu, Sergej Lavrov.

Za objašnjenje onoga što želimo da istaknemo iskoristićemo jednu briljantu ideju velikana filozofske naučne misli u prošlom veku. Na svojim predavanjima na Kolež de Fransu (College de France) od 7. januara 1976. godine Fuko je izvršio inverziju poznate misli Karla fon Klauzevica koja se sažeto može izraziti na sledeći način: rat je produžetak politike drugačijim sredstvima. Budući da se u svakoj jednačini mogu promeniti mesta iskaza, a da se ne naruši tačnost njenog rezultata, Fuko je zamenio mesta rata i politike u ovoj misli i označio politiku kao produžetak rata drugačijim sredstvima.

Rat se okončava poslednjom bitkom koju je neko morao da dobije, a neko drugi da izgubi, inače rat ne bi bio gotov. Prirodna posledica okončanja rata je neravnoteža u odnosima zaraćenih strana. Zabluda je da mir poništava rezultate rata. Upravo suprotno, on ih podcrtava, osnažuje i naglašava. Ako je Fuko u pravu od ovog trenutka politika preuzima ulogu rata i političke akcije zauzimaju mesto strateških, operativnih i taktičkih operacija, napada i odbrane, invazija i povlačenja, punog napada i čarki, otvorenog bombardovanja i tajnih prepada, zaseda, flankiranja, baražiranja, diverzija, sabotaža, juriša.....

To znači da se na rezultatima poslednje bitke koja je okončala rat, a koja je konačno stvorila neravnotežu, vrši ustrojavanje politike koja će se voditi nakon rata. Ta neravnoteža, sada već ne ratna već politička, pretvara se političkim sredstvima u nejednakost. Na prvom mestu institucionalizuje se pravna nejednakost bivših zaraćenih strana. Tako imamo disproporcionalnu zastupljenost u organima i telima BiH između Srba s jedne, i Hrvata i Muslimana, s druge strane. Zatim se institucionalizuje ekonomska odnosno privredna nejednakost. Tako npr. Srbima nije dozvoljeno snabdevanje gasom direktno od prodavca (Rusa putem Južnog toka), ali jeste dozvoljeno posredno od preprodavca (Hrvata putem terminala na ostrvu Krk).

Srbiji je zabranjeno da slobodno izvozi cigarete u Hrvatsku, ali Hrvatska privreda ima dozvolu da slobodno, bez carine, izvozi cigarete u Srbiju. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kojim se otvorilo srpsko tržište konkurenciji robe iz EU, a nije bio dozvoljen slobodan izvoz srpske robe u EU, je najbolji primer te privredne nejednakosti koja je političkim sredstvima institucionalizovana neravnoteža stvorena poslednjim bitkama prethodno vođenog rata na našem prostoru. Primeri ove nejednakosti mogu da se pronaću u svim sferama društva. Ili kako kaže Fuko: nejednakost se na kraju političkim sredstvima institucionalizuje čak i na samim ljudima, na njih se utiskuje, stavlja stigma te nejednakosti. Dopisao bih ovde Fukoa utoliko što bih primetio da se ljudi žigošu simbolički.

Jedna od sfera u kojoj se institucionalizuje ta nejednakost jeste i jezik. Ukoliko jezik ima izraze koji imaju političku težinu i značenje i mogu se upotrebiti kao sredstva političke borbe onda se nejednakost očituje i u zabrani korišćenja tih izraza onima koji su diskriminisani i monopolizaciji upotrebe tih izraza u korist onih koji su privilegovani.

Među najvažnijim rečima koje Srbima međunarodna politika kao produžetak rata drugim sredstvima ne dozvoljava jesu: genocid, zločin, žrtva. U suprotnom Srbi bi mogli doći u situaciju da upotrebe ove pojmove pa da postave pitanje da li su oni žrtve genocida ili zločina? Upotreba ovih pojmovi na opisani način je rezervisana za privilegovane u odnosu nejednakosti -  Muslimane i Hrvate. Samo je njima dozvoljeno da se nazovu žrtvama genocida ili zločina.

I tako stigosmo do famozne rezolucije. Njome se pokušava da se putem međunarodne politike, kao načina produžetka rata drugim sredstvima, simbolički obeleži i naznači neravnoteža između zaraćenih strana u ratu na prostoru bivše Jugoslavije. Tako bi se na još jednom polju, jezičko-simboličkom, institucionalizovala nejednakost odnosno diskriminisali Srbi u odnosu na ostale.

Najbolji dokaz da smo u ovom stavu u pravu jesu pokušaji da se prekroje udžbenci istorije u Srbiji i regionu da se u njih ugradi zvanični diskurs međunarodne politike u kojem se, naravno status žrtve u Srebrenici monopoliše za Muslimane, a status zločinaca za Srbe , na šta smo već na stranicama NSPM upozoravali 2011. godine kada smo analizirali REKOM.

Koje pouke možemo izvući iz ovih redova? Prvo: rat nije gotov. Ko god da je ratovao protiv Srba 1995. u vreme Srebrenice ratuje i danas. Što znači da su neprijatelji isti, a i saveznici. Samo budale žive u iluzijama na kojoj strani su Englezi koji su predlagači rezolucije. Drugo: zbog prirode sredstava kojim se nastavlja rat i frontovi su se promenili. Nekad je bojno polje bilo Srebrenica, a danas su to SB UN, EP, Kongres SAD itd. Treće: nema garancije da se međunarodna politika kao produžetak rata drugim sredstvima neće povući kada se iscrpe njene mogućnosti i da neće ustupiti svoje mesto ratu kao produžetku vođenja politike drugim sredstvima. To znači da novi rat, na našim prostorima, nažalost, nije nemoguć.

Ne teba klonuti glavom. Kao što nema garancije ni oko ishoda rata kao vođenja politike drugim sredstvima, tako nema garancije ni oko ishoda međunarodne politike kao načina vođenja rata drugim sredstvima. Kao što se u ratu veština i sreća menjali, tako je to i u međunarodnoj politici. Prošlo je 20 godina od rata. Odnosi snaga u međunarodnoj politici su se promenili od tada u našu korist. Oni koji su tada bili neprikosnoveni danas to više nisu. Oni koji su tada bili osuđeni da ulogu nemog posmatrača danas menjaju odnose snaga u svetu i stvarajući multipolarni svet stvaraju novi balans.

Treba da prepoznamo ove tokove i postanemo njihov deo uspostavljajući ponovo ravnotežu koja je okončanjem rata bila narušena na našu štetu. Ovo moramo da radimo vrlo brzo. Još uvek ima šanse da naše opredeljenje za stranu koja stvara novu ravnotežu delotvorno osujeti onu međunarodnu politiku koja je način vođenja rata protiv Srba drugim sredstvima.