Аутопут Приштина-Ниш или како Вучић гради коридоре „Велике Албаније“

У скоро слављеничкој атмосфери најављује се изградња аутопута између Ниша и Приштине. Све пуца од полетних изјава: „аутопут је приоритет“[1] каже премијер, „биће готов до 2020. године“[2] каже Зорана Михајловић. Томе се придружују и опскурни привредници  из краја где ће проћи траса новог пута који величају нове пословне могућност, вајни стручњаци са факултета или привредне коморе којима се привиђа густина будућег саобраћаја, локални партијски моћници који по задатку понављају мантре о успеху будућег пројекта.[3] Прошли пут се успех овог инфраструктурног пројекта на исти начин представљао у нашој јавности 2012. године само су други опскурни привредници, вајни стручњаци и локални партијски моћници хвалили пројекат.[4]

По свему судећи, овај ауто-пут се насилно нуди свим српским властима, а оне се од њега мање или више успешно бране. Тадићева власт се одбранила, али Вучићева за то нема способности. Ово је још један доказ да се уклањање Тадића и инсталација Вучића догодила између осталога зато што Тадић није имао храбрости и снаге за спровођење Бриселских споразума у стварност, као и свих других пратећих одлука којим се великоалбанској држави у настајању дарује живот. Једна од њих је и одлука да се гради овај ауто-пут.

Најбољу анализу разлога његове изградње и политичких мотива који леже иза овог грађевинског пројекта дају двојица француских аутора (текст потписују Jean Arnault Derens и Laurent Geslin) у угледном Le Mond Diplomatique, у броју 662 од маја 2009. године.[5] Према овом двојцу реномираних аутора циљеви су примарно политички односно геостратешки. На првом месту ту је геостратешко повезивање простора који треба да буду укључени у будућу Велику Албанију, затим чишћење преосталих Срба са простора где треба да прође траса пута и повезивање базе Бондстил са албанским лукама на Јадранском мору. Да ли за овако нешто може да послужи један, на први поглед, обичан саобраћајни коридор?

Свака иоле озбиљна држава гради саобраћајну инфаструктуру која повезују њена најважнија средишта, како би оснажила јединство простора који покрива или жели да покрије у будућности. Најбољи пример је већ легендарна мрежа  путева (нама најпознатији је via militaris од Сингидунума до Констатинополиса) које је изградило Римско царство. Циљ је био да се олакшавањем и убразавањем кретања војске, трговаца са робом и информација колонизују освојени простор тј. олакша његова експлоатација, одржи стабилност царства и настави његово ширење. Са истом идејом су САД у настајању градиле половином XIX века пругу са истока америчког континента на запад. Осим саобраћајног спајања простора који желе да колонизују идеја је била и да се технолошки покори домородачко становништво које се одсудно борило за опстанак. Успели су: домороци у САД данас живе у сиромашним резерватима и заборавили су сопствени језик. Слично је и Руско царство крајем XIX века градило Транссибирску пругу како би заокружило колонизацију Сибира  и заштитило га од аспирација других царстава у Азији (Јапана и Кине). Успели су: Русија је сачувала Сибир а домороци говоре руски и пишу ћирилицом. Подсетићу на часове националне историје из основне школе и на околности под којим је изграђена прва пруга у Србији. Она је била један од услова који је Србији наметнут на Берлинском конгресу. Србија је морала да о свом трошку изгради пругу којом би управљала „заједничка комисија Аустро-Угарске, Турске, Србије и Бугарске.“ а за транзит робе преко Србије није смела да наплаћује никакве транзитне таксе.[6] Како пише Ћоровић Аустрија је хтела да „осигура пут својој индустрији и трговини на српско тржиште без опасности од конкуренције“ а да у исто време српски извоз „веже скоро искључиво за своје пијаце“.[7]

Дакле, Србија ће, према речима премијера, изградити о свом трошку (као што су нас Аустријанци натерали да о нашем трошку градимо њихову пругу) део Великоалбанског аутопута на својој територији (Од Мердара до Ниша), док су Албанци свој део већ изградили од Драча до границе, а Косметски Албанци од границе до административне линије код Мердара управо граде. Значи недостаје само део аутопута па да се великоалбански пројекат прошири са простора Албаније и Космета где се за сада са променљивим успехом реализује (географски и демографски - да, привредно и цивилизацијски - не) на оне делове Србије где га још није било, а то су Топлички округ и околина Ниша.

Изградњом овог аутопута ми ћемо Албанцима изградити саобраћајну инфраструктуру за потискивање Србије са геостратешки најважнијег пута између Азије и Европе, а то је моравско-вардарска долина. Другим речима Вучић нам креира судбину северноамеричких домородаца са разликом да они нису градили саобраћајну инфраструктуру која ће их  уништити него је рушили. Показали су више свести и државничког духа од Вучића. Ово је глупост епохалних и неопеваних размера која показује да садашње руководство Србије није ни елементарно зрело да се оријентише у савременим геостратешким токовима. Колико год то звучало чудно, Тадић се у овој ствари показао бољим него Вучић.

Штавише, новац за тај пут би могао да се употреби за изградњу аутопута ка Републици Српској (правац Нови Сад-Рума-Шабац-Бијељина) који је данас вероватно најоптерећенија саобраћајница у Србији, а није ауто-пут, или за коначно претварање Ибарске магистрале у Ибарски ауто-пут. Такве саобраћајнице би привредно или стратешки оснажиле Србију. Какве ми вајде имамо од ауто-пута који ће економски оснажити Велику Албанију у настајању? Шта нас брига да ли је Велика Албанија саобраћајно повезана или не? И да ли ће Албанцима из Швајцарске бити олакшан пут у домовину. Ако ће неизградња и неспајање овог ауто-пута помоћи да пројекат Велике Албаније остане економски неразвијен и слаб – тим боље за Србију. Лакше ћемо се одбранити од тог пројекта ако се заустави на ниском нивоу привредног и цивилизацијског развоја, него ако ојача и прерасте у какву-такву државу.