Srbiji ne treba vođa

U većini analiza naše aktuelne političke scene sve više je prisutna ocena da je predsednik Republike Boris Tadić postao najmoćniji centar i izvor moći u našoj zemlji. Dovoljno je videti novinske naslove u kojima se neprestano poziva predsednik Republike da arbitrira u mnogim kriznim situacijama. Već se otvoreno konstatuje da je na delu polupredsednički sistem, koncentracija vlasti u kabinetu predsednika Republike i sve izraženija njegova uloga kao neprikosnovenog presuditelja u održavanju teško postignute i krhke političke ravnoteže.

Očigledno je da imamo jakog predsednika Republike, koji često izlazi iz okvira svojih ustavnih nadležnosti i nastupa kao neprikosnoveni šef izvršne vlasti, i s druge strane nejakog premijera i slabu vladu koja opstaje na svakodnevnim političkim dogovorima i kompromisima. Zato i nije čudno što aktuelna vlada nema ozbiljan politički autoritet u našoj javnosti i društvu i nema mnogo manevarskog prostora za samostalno delovanje. Boris Tadić je nedavno izjavio da on ne može da prenese svoj legitimitet izabranog predsednika na neposrednim izborima na vladu i time joj ojača poziciju. Ali to od njega niko i ne traži jer je ustav jasno utvrdio princip podele vlasti, ali i sistem odgovornosti za vođenje politike.

Zahtevi za uspostavljanje političkog jedinstva postaju ponovo okosnica našeg političkog života, pri čemu se sve češće mogu čuti zahtevi za okupljanje oko odbrane državnih i nacionalnih interesa. Neprestano insistiranje na političkom jedinstvu i sabornosti samo je prečica i izgovor za uspostavljanje jedne i obavezujuće istine koja se ne može dovoditi u pitanje jer ona je utkana u neophodnu monolitnost našeg društva pred izazovima ekonomske i političke krize. To je najlakši put za uvođenje jednoumlja i kulta ličnosti kao derivata politike u kojoj se javlja jedan neprikosnoveni i neupitni centar moći i odlučivanja.

Nije ovde reč o grešci u sistemu i nepostojanju političke odgovornosti predsednika Republike, već o stabilizaciji funkcionisanja partijske države u kojoj je glavni centar političkog odlučivanja izmešten iz parlamenta i Vlade, a partije se javljaju kao jedini i neprikosnoveni izvori političke moći. Zato se i autoritet predsednika Republike zasniva i na njegovom vođenju vladajuće stranke, bez obzira na to što njegov uticaj i legitimitet proističu iz neposrednih izbora. O tome je preciznu ocenu dao Vladimir Goati: „Njegova moć proizlazi iz činjenice da je izabran neposredno na izborima. Poslanici i drugi državni organi i funkcioneri su promenljivi partijski delegati. Stranka čiji je predsednik Boris Tadić predstavlja stožer koalicije na vlasti. Tadić ima uticaj na partiju, a onda posredno i na Vladu Srbije.“

U tome je ključ moći, u spojenim političkim sudovima i jačanju partijske države kao garanta funkcionisanja sistema, u kome se kao po nepisanom pravilu stvara jedan moćan centar vlasti, bez obzira na ustavna ovlašćenja i ustavom deklarisanu podelu vlasti. To neprestano pozivanje na većinsku volju naroda na predsedničkim izborima predvorje je obnavljanja populizma, plebiscitarizma, a samim tim se javlja i već naša tradicionalna potreba za jakim vođom koji će nas izvući iz političke i društvene krize. Najgora posledica koncentracije vlasti u rukama jednog centra moći je neizbežno slabljenje društva i urušavanje političkog života i njegovo svođenje na privid i aklamatorsku podršku vođi i njegovim spasonosnim vizijama.

Opasnost od iracionalizma u odlučivanju uvek je prisutna kada ne postoji snažan i funkcionalan mehanizam delovanja javnosti i kontrole vlasti. Kao da pouke Domanovića još uvek nisu prihvaćene u našem društvu, jer i danas možemo videti primere očiglednog udvorištva i podaništva kao nezaobilazni uslov da se bude deo vladajuće dvorske svite, oligarhije i političke koterije. Klijentelizam je odavno postao sastavni deo našeg političkog života. On se ispoljava i u pojavi kronizma, postavljanja na javne i državne položaje sopstvenih prijatelja. Srđan Šaper kao jedan od najbližih saradnika predsednika Republike je nedavno na sledeći način ocenio ulogu Borisa Tadića: „Na čelu DS nalazi se čovek koji među svim političarima s pravom uživa najveće poštovanje građana Srbije. Predsednik Tadić uživa i veliku podršku u svetu. Jedan je od 10 najuticajnijih evropskih političara po izboru evropskih novinara, najveća nemačka nagrada Kvadriga, sve su to svedočanstva njegovog ugleda, koji zapravo postaje što i ugled Srbije.“

I Politika nije propustila priliku da pruži dokaz svoje nove lojalnosti. U izveštaju sa sednice Saveta za nacionalnu bezbednost u lirskom tonu opisuje se izlaganje predsednika Republike: „Nastup predsednika Tadića je bio ozbiljan, čak je u nekim trenucima pokazivao blagu ljutnju. Nezavisno od toga, trudio se da skupu dâ neformalni karakter, tražeći da se o svemu govori slobodno i otvoreno. Uvodno izlaganje predsednika imalo je dosta elemenata kasnijeg nastupa na državnoj televiziji, oko 21 čas. To je bio govor ‘didaktičkog sadržaja’ u kome je šef države političko-bezbednosnom vrhu izneo osnovne ideje, zahteve, ali i prekore koji su na momente bili veoma oštri. Ponovio je zamerke na račun ministarstva odbrane, koje su prekidane povremenim upadicama ministra Šutanovca. U taj nivo dramatizacije predsednik se nije mešao.“

Ovaj izveštaj nam je pokazao očinsko i brižno lice predsednika Republike, koji i pored didaktičkih namera upućuje i prekore stranama u sporu. Pored stvaranja svojevrsnog kulta ličnosti pogubna posledica ovakvog pokušaja uvođenja plebiscitarne vladavine je sužavanje prostora za ozbiljan društveni dijalog i kritičku raspravu o najvažnijim izazovima pred kojima se nalazi kako vladajuća stranka, tako i naše društvo. Sada se obnavlja praksa stalnog i obaveznog pozivanja stranačkih, državnih funkcionera, ali i najokorelijih političkih skorojevića i novobogataša na reči i dela predsednika Republike kao na univerzalnu političku potporu i protezu koja može da nadomesti svu ispraznost aktuelne politike. Rečit je primer vlasnika Pink televizije Željka Mitrovića koji je u svojoj bahatosti u „Utisku nedelje“ ponavljao da on samo sprovodi politiku predsednika Republike i vlade u očuvanju radnih mesta.

Kada predsednik Republike koristi razgovor u televizijskoj emisiji da bi rekao da ne postoji nijedan predlog ekonomista koji bi mogao biti od koristi vladi u koncipiranju odgovora na ekonomsku krizu i kada se posluži diskvalifikacijom stavova iz političkih analiza, onda je već reč o nepostojanju elementarnih uslova za kritički dijalog i raspravu. Govoreći i u funkciji predsednika Demokratske stranke, on je izneo stav da u stranci nema i ne može biti nikakvog talasanja, ali ni prostora za izdvojeno mišljenje bilo kog člana stranke. U Demokratskoj stranci zaista nema kreativnog talasanja i produkovanja novih političkih ideja i to bi trebalo da zabrine pre svega predsednika Demokratske stranke, jer kada nema talasanja, onda se stranka pretvori u političku baru u kojoj opstaju samo podanici i klimoglavci.

Izgradnja demokratskog društva je dugotrajan i težak društveni i politički proces. Međutim, da bi demokratija zaista bila stabilan i funkcionalan poredak, ona se mora osoviti na osnovna demokratska načela: poštovanje izborne volje građana, vladavinu zakona, podelu vlasti i odgovornosti, slobodu govora i kritičkog mišljenja, kontrolu i omeđivanje vlasti zakonom i uticajem javnosti. Ovom društvu ophrvanom mnogobrojnim socijalnim političkim problemima ne treba vođa ni politički mesija, već privrženost i odanost vrlinama i načelima demokratije i slobode kako se „greška“ u sistemu ne bi pretvorila u pravilo. Svaki čovek koji teži što većoj koncentraciji i apsolutizaciji vlasti treba da ima u vidu reči Gaja Salustija Krispa: „I tako uz najveći položaj ide i najmanja sloboda“.

21. januar 2009. godine