Србија после инцидента у Паризу - власти су већ заборавиле, али народ ће памтити годинама

НСПМ преноси текст интервјуа са једним од наших уредника Николом Танасићем, који је на француском објавио портал Boulevard Voltaire. Француски текст интервјуа можете погледати овде.

Шта за Србију представља годишњица 11. новембра 1918. године?

Када говоримо о Србији и Великом рату, важно је разумети да код нас то питање потпада под другачију националну парадигму него на Западу, можда најближу сећању на Други светски рат у Русији. У западној култури, Први светски рат је био бесмислена кланица европских народа, који су гинули у милионима због империјалистичке чарке око прерасподеле имовинских права на колоније које им никада нису ни припадале.  За народ Србије, то је било питање живота и смрти. Ужаси које су аустроугарске снаге починиле против мирног становништва у Србији могу се упоредити са нацистичким злочинима, читава села и области су истребљене. За Србију, Велики рат је био борба за опстанак, као и за ослобођења наших сународника и других јужнословенских народа од аустроугарског јарма (представите себи, рецимо, да у окупираној Босни Двојна монархија није укинула кметство све до 1910. године — у Србији је оно укинуто 1804., чим је земља ослобођена од Турака, и свега 15 година након Француске револуције). Губици становништва у рату су били поражавајући, али херојство, упорност и снага наших војника била је беспрекорна, скоро надљудска. Већина Срба сматра да је генерација која се борила у рату била најбоља коју смо икада имали, а победу и уједињење српског народа сматра за најблиставији тренутак националне историје.  Свако је некога изгубио у рату, и сви смо ми потомци оних који су га преживели. Многи међу нама се сматрају недостојним наших предака који су тада ратовали, и зато сећање на њих и њихово достојанство бранимо и више, него што бранимо сопствено.

Људи су пренеражено гледали грешку у протоколу везано за председника Србије Вучића, како је то видео народ у Србији?

Срби су изразито поносит народ, поготово када су у питању историја и национални симболи, попут сећања на Велики рат. Да се инцидент десио неком другом приликом, повређена би била само лична сујета Председника, и многи у Србији би се обрадовали прилици да га исмеју. Али на тако један значајан, историјски дан, „грешка у протоколу“ је схваћена као огромна национална увреда, и као понижење, не само за данашњу Србију — која можда и јесте сиромашна и безначајна — већ за милион и двеста хиљада жртава Великог рата (28% укупног и половина мушког становништва земље), које су страдале жестоко се борећи против непријатеља Француске.

Односи са Француском су напети још од југословенских ратова и НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, а додатно су се погоршали након француског признавања самопроглашене независности Косова, тако да се људи углавном присећају савезништва из два светска рата са иронијом и цинизмом. Али током претходних неколико месеци, приликом обележавања сто година пробоја Солунског фронта, а затим ослобађања бројних српских градова заједничким српским и француским снагама, оживљено је доста тог старог духа заједничке борбе и пријатељства између два народа. Али то је све, нажалост, избрисао инцидент у Паризу.

Грешка, након које је одмах уследило званично извињење француског амбасадора у Београду. Може ли се рећи да је инцидент тиме затворен?

Што се тиче српских власти, он јесте затворен. Председник Вучић је већ најавио намеру да „величанствено“ дочека председника Макрона приликом његове наступајуће посете Србији за нешто мање од месец дана. Али шира јавност неће лако прећи преко ове повреде части, будући да је сећање на страдале у Великом рату нешто што се код нас изразито негује. То ће сигурно још годинама остати као мрља на слици Француске.

(Boulevard Voltaire)