Slučaj Šešelj, haška bruka i kukavički napadi iz Beograda

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ ili Haški tribunal) je doneo odluku da pusti Vojislava Šešelja na privremenu slobodu posle 11 i po godina pritvora. Ovo je svakako negativni svetski rekord u trajanju pritvora. (Haški sud nije doneo prvostepnu presudu u slučaju Šešelj nakon 11 i po godina pritvora.) Sudsko veće je priznalo da je pritvor je prekinut samo zbog ozbiljnog pogoršanja zdrastvenog stanja.

O kakvom se pravnom skandalu u slučaju Šešelj radi, pokazuju i poređenja sa drugim poznatim svetskim procesima. Na primer, Nirnberški proces trajao je oko godinu dana, iako se radilo o najčudovišnijim prestupima u istoriji čovečanstva Tačnije, činjenice pokazuju da je Nirnberški proces otpočeo 20. novembra 1945. godine, a okončan je 1. oktobra 1946. godine. Ili, okončan je u roku kraćem od jedne godine!

Takođe, optuženi u Nirnberškom procesu su bili 12 godina apsolutna vojna i politička vlast u državi koja je pojedinačno bila najjača vojna sila na svetu u tom periodu. Optuženi u Nirnberškom procesu su komandovali vojskom koja je osvojila najveći deo Evrope i izazvala smrt nekoliko desetina miliona ljudi od predgrađa Moskve do južnih granica Francuske. (Optuženi u Nirnberškom procesu su komandovali vojskom i privredom ogromne države koja je za 6 godina rata proizvela 109.000 aviona i 67.000 tenkova i koja je 1945. godine imala 7,5 miliona vojnika i koja je u šest godina koje su prethodile ratu potrošila na naoružanje 60 milijardi tadašnjih maraka.) Preciznije, optuženi u Nirnberškom procesu su vodili militarističku i bogatu državu, koju skoro šest godina nisu mogle da savladaju sve druge velike sile sveta udružene u koaliciju protiv nje.

Ništa slično ne postoji u slučaju Šešelj. Srbija nije nikoga napala, upravo suprotno, nju je napao NATO. Ipak, Šešelju se sudilo skoro 12 godina bez prvostepene presude i pušten je na slobodu jer se sudsko veće uplašilo da može doći do Šešeljeve smrti u zatvoru ako se ne bude adekvatno lečio. Dakle, skandal nezabeležen u modernoj pravnoj istoriji.

Takođe, još jedno poređenje sa poznatim sudskim procesom ukazuje na takav zaključak.

Maksi proces u Palermu protiv sicilijanske mafije je počeo 10. februara 1986. godine, a završio se 17. novembra 1987. godine. (U njemu je bilo optuženo 465 lica i osuđeno 365.) Dakle, to je bio proces (za razliku od slučaja Šešelj koji nije mogao da se završi za 12 godina) koji je trajao manje od dve godine. Takođe, suđenje u Maksi procesu održano je u bunkeru/sudnici, koji je imao čak i protivvazdušnu odbranu (izgradnja je koštalo oko 100 miliona tadašnjih dolara). Ipak, sudije u Maksi procesu su smogle snage i hrabrosti da završe suđenje u roku manjem od dve godine.

Konačno, takvo kršenje ljudskih prava i prava na slobodu kao u slučaju Šešelj je nezabeleženo čak i u Africi. U tom kontekstu, kao pravni savetnik Vojislava Šešelja imao sam priliku da čitam izveštaj o radu Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu. (Predsednik Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu sudija Denis Bajron uputio je Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija 5. novembra 2010. godine pismo/izveštaj o radu). U tom dokumentu se iznose statistički podaci o prosečnom trajanju procesa pred MKSR.

Kada se analiziraju ti podaci iz svih 40 predmeta koje je MKSR razmatrao u periodu od 1996. godine do 2010. godine, dolazi se do sledećeg zaključka. Ne postoji nijedan pojedinačan predmet razmatran pred MKSR od 1996. godine do 2010. godine koji je trajao duže od predmeta Šešelj! Na primer u predmetu koji je najduže trajao, prvostepena presuda u slučaju Tharcisse Muvunyi doneta je 12. septembra 2006. godine. Zatim je žalbeno veće u slučaju Tharcisse Muvunyi donelo svoju presudu 29. avgusta 2008. godine. Dakle, MKSR je u roku od 7 godina i 10 meseci godina doneo drugostepenu presudu u najdužem pojedinačnom slučaju, razmatranom u periodu od 1996. godine do 2010. godine. Sa druge strane, MKSJ nije bio u stanju da u slučaju Šešelj da nakon skoro 12 godina donese prvostepenu presudu! Nema opravdanja za ovakvo flagrantno kršenje načela ekspeditivnosti u slučaju Šešelj. Nijedan pravnik neće poverovati u tvrdnju da sudije u Africi imaju bolje uslove od onih u Evropi.

Naravno, ovi podaci jasno pokazuju i još jednu činjenicu - Vojislav Šešelj je bio toliko dugo u pritvoru ne samo zbog neprofesionalnosti sudskog veća Haškog tribunala. On je bio toliko dugo u pritvoru i zbog političkih razloga (spoljašnjih i srpskih).

Postoji još jedan posredan dokaz za tu tvrdnju. To je histerična reakcija srpskih vlasti na najavu njegovog povratka. Preciznije, Šešelj se nije ni ukrcao na avion za Beograd, a već su počeli konfuzno/kontradiktorni napadi vlasti na čoveka koji skoro 12 godina nije video svoj dom. Malo dostojanstva i uzdržnosti od strane vlasti u takvom trenutku su bili najmanje što su oni mogli da urade za ovog srpskog državljanina koji je prošao kroz takvu golgotu. Međutim, ropski mentalitet i ponašanje koje je demonstrirano u odnosima sa zapadnim ''partnerima'' od 2012. godine i folklorno/teatralno ponašanje u odnosu sa Ruskom Federacijom u poslednjih nekoliko meseci je u ovom slučaju preraslo u nepristojne i kukavičke napade na čoveka, kome čak i politički neistomišljenici odaju priznanje za hrabrost i doslednost u uslovima decenijskog pritvora.

Ako se ovome doda i činjenica da Šešelj ima više nego ozbiljne zdrastvene probleme, onda najnoviji neukusni napadi na njega dobijaju i sramnu dimenziju.

Naravno, to se možda moglo i očekivati posle ćutanja dva najodgovornija čoveka u državi koji nisu smogli snage da (i pored političkih neslaganja) makar formalno osude Haški tribunal kada je postalo poznato da Šešelj boluje od opake bolesti koja mu ugrožava život.

Konačno, kada se prethodno ima u vidu, jasno je da Srbija neće i pored zaklinjanja novopečenih i starih evropejaca u takozvane evropske vrednosti, postati normalna država sve dok njeni lideri ne budu razumeli da se čak i političkom protivniku moraju garantovati osnovna ljudska prava.