Slučaj „Borik“ – jedno pogrešno tumačenje govora mržnje

Paškvilant iz Crne Gore skrenuo je pažnju javnosti na sebe kada je pre nekoliko dana, na opskurnom internet sajtu, objavio tekst gde je nebiranim rečima pozivao na nasilno ukidanje Republike Srpske. Ovaj slučaj izazvao je u srpskoj javnosti pažnju koja je u obrnutoj srazmeri sa talentom, kvalitetom i opusom crnogorskog literarnog anonimusa. U poplavi reagovanja, komentara, mišljenja, stavova, s jedne strane, dominiraju zgražavanje nad činjenicom da je mlađani skriboman udomljen sinekurom savetnika predsednika skupštine Crne Gore i da je u tekstu odobravao pripremanje atentata na Tadića, Dodika, i njegovu svetost patrijarha Irineja i izrazio žaljenje što nisu ubijeni čime je, navodno, upotrebio govor mržnje. S druge strane nalaze se navodni sledbenici i zagovornici slobode izražavanja u Srbiji, u stvari prikriveni ideološki saborci i istomišljenici autora paškvile, koji drže da se on kretao u okviru slobode govora.

Redovni čitaoci NSPM će se možda setiti da sam upravo ovde, nedavno, objavio tekst koji govori o tome kako krivično pravo gleda na pojavu govora mržnje, stoga se neću baviti detaljno ovom pojavom. Samo ću podsetiti da se sloboda govora i govor mržnje graniče. Govor mržnje je, u stvari, jedan od vidova ograničenja slobode govora, a u korist dostojanstva društvenih grupa. Kao što se može izlagati poruzi (najčešće klevetanjem ili vređanjem) pojedinac, tako objekat poruge može da bude i društvena grupa. Načelno rečeno, kada neku društvenu grupu javno izložite poruzi tada ste izvršili govor mržnje. Podvlačim da je ovo najopštiji naučni pojam govora mržnje, ali postoje i druge definicije u nauci. U različitim državama postoje različite krivičnopravne odredbe govora mržnje (u tekstu sam prikazao odredbe 15-tak različitih krivičnih prava evropskih država), koje se u nekim slučajevima značajno razlikuju. U zavisnosti od toga kako neki zakonodavac postavi ovu granicu, sloboda govora može da ima manji ili veći domašaj u datom društvu. Tako se u nekim državama pod pojam govora mržnje podvodi i poricanje, omalovažavanje ili veličanje zločina (Belgija, Nemačka, Belgija itd.) Ovo je inače veoma dinamična legislativna materija što govori da ne postoji jedan nesumnjivi i zajednički vrednosni temelj u Evropi oko pojave govora mržnje. Načelno kretanje kod većine zakonodavaca u Evropi jeste širenje različitih zabrana slobode govora koje se zajedno nazivaju govorom mržnje (na primer u Francuskoj trenutno traje zakonodavni postupak u kojem se raspravlja zabrana poricanja pogroma Turaka nad Jermenima u Prvom svetskom ratu).   

Nakon ovog uvoda može se preći na činjenice.slučaja. Ključni deo teksta koji se prebacuje paškvilantu glasi:

„Civilizacijski iskorak bi bio da je Bole upotrebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici, umetnici, proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS.“

Ne treba podsećati da je Bole iz teksta radnik u sportskoj dvorani „Borik“ koji je pre slavlja u istoj sakrio određenu količinu oružja i municije. Sumnja se da je radnik dvorane pripremao teroristički akt zbog čega je lišen slobode i protiv njega je pokrenuta istraga. U ovom delu teksta ne mogu da pronađem govor mržnje u smislu u kojem ga pravna nauka i većina zakonodavaca na evropskom kontinentu određuju. Isto se odnosi i na srpskog zakonodavca (za one čitaoce koji žele više da saznaju predlažem da pogledaju član 174. Krivičnog zakonika Republike Srbije i da naročito obrate pažnju njegove izmene iz 2009. godine).

Da se razumemo, nije sporno da paškvila obiluje mržnjom, ona se oseća kao kanalizacija u vreme suše, ne samo iz ovog njegovog dela, već i iz celine. Ali sa stanovišta krivičnog prava, ovo se teško može nazvati govorom mržnje u njegovom klasičnom smislu. Jednostavno rečeno, NIJE SVAKA JAVNO IZNETA MRŽNjA GOVOR MRŽNjE. Sasvim je moguće mrzeti, i izneti takve stavove, a da to ne bude govor mržnje. U ovom slučaju, Tadić, Dodik i patrijarh nisu čak ni objekti mržnje autora, oni su rekao bih, kolateralna šteta. Našli su se slučajno između vatrene linije sa koje paškvilant puca i njegovog cilja. Cilj i objekat mržnje celokupnog teksta je Republika Srpska. Strelac, jednostavno rečeno, puca po Republici Srpskoj, pa ako su se pomenuta trojica našli između cevi i cilja tim gore po njih. Bili oni tu ili ne, ispucavaju se rafali mržnje.

Pravo pitanje u ovom slučaju jeste da li treba paškvilanta sprečiti da mrzi Republiku Srpsku i da to javno iznosi? Ako to treba onda nema razloga da se svi mrzitelji Republike Srpske spreče da govore protiv nje, a takvi su nebrojeni. U tu menažeriju bi se bez problema mogao svrstati dobar deo političara „međunarodne zajednice“, njihovih raznoraznih visokih i niskih predstavnika u BiH, ambicioznih ambasadora i drugih stranih diplomata, sluđenih holivudskih glumica i domaćih filmskih propagandista, činovnika nevladinog sektora, lažnih boraca za ljudska prava, pravih i lažnih žrtava rata, poluizlečenih pisaca alkoholičara, njihovih kafansko-cehovskih saboraca, itd...

Davno je rečeno: onoliko vrediš koliko ti vrede neprijatelji. Ovim aršinom razmereno Republika Srpska je izuzetno vredna, jer čast da se protiv njih podigne takav skup jakih i slabih neprijatelja poslednji put su imali Spartanci kod Termopila. Toj kohorti pridružio se i jedan slabić. Dvorsko škrabalo skromnih reči i ograničenih mogućnosti koje nadoknađuje neograničenom mržnjom. Da li treba da se zbog toga uzbuđujemo? Ne. Da li treba da mu pridajemo naročitu pažnju? Ne. Da li treba da se njime naročit bavimo? Ne.

Nema potrebe da se troši mnogo energije i vremena na čitanje onoga što napiše paškvilant siromašnog duha. Da je koji slučajem korifej pera, reči bi mu tekle kao bistar planinski potok, hladan i brz, i sekle poput noža načelnika kardiohirurgije, precizno i neumoljivo, pravo do srca i imale bi ozbiljnost galopirajućeg raka pluća. Ovako, malo su jače od kisele vode pa mora da im dodaje mržnju da bi imale, barem, snagu rakije pečene od klozetskih dasaka. I one sada nikako da pogode. Podsećaju me na tupe sekire dželata-pripravnika u ustaškim logorima smrti. Nekada su osuđenici na odsecanje glave dželatima davali zlatnik za čist i precizan udarac sekirom, da se ne muče. Ovde nema pomoći.

To što u tekstu nema govora mržnje ne znači da u njemu nema elemenata nekih drugih krivičnih dela, težih od navedenog. Tako se u naslovu Republika Srpska naziva „monstrumom“, a na samom kraju šestog pasusa teksta pisac kaže kako je Republika Srpska „odvratna“ što je nesumnjivo povreda ugleda Republike Srpske inkriminisana u članu 175 Krivičnog zakonika Republike Srbije. Pisac u osmom pasusu teksta kaže sledeće:

„Šta bi u BiH slučaju bio istinski civilizacijski iskorak? Očito da globalne, naddržavne i nadnacionalne institucije pravdu pretpostave pragmi, etiku koriti, pa sprovedu ukidanje, ako je potrebno i nasilno, Republike Srpske.“   

Ovim delom teksta paškvilant vrši krivično delo Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja Republike Srpske predviđeno članom 307. Krivičnog zakona Republike Srpske.

To što je u desetom pasusu teksta napisao da je civilizacijski iskorak upotreba oružja koje se nalazilo skriveno u hali „Borik“ je samo po sebi sramotno. Izražavanje žaljenja zato što ljudi koji su prisustvovali proslavi u hali Borik nisu ubijeni je za svaku moralnu osudu. Toga su svesni i neki od istomišljenika osrednjeg pera. Tako Prokić, braneći ga u izjavi radiju Slobodna Evropa, kaže: „Ne mogu da potpišem rečenicu u kojoj bi patriotski čin bio da se oni dignu u vazduh...“, a Janjić u izjavi za anonimni internet sajt na kojem je tekst mržnje objavljen kaže: „Ako treba da iznesem svoje mišljenje – ja nikada ne bih napisao takvu rečenicu jer na neki način, određenim tumačenjima – može da se implicira ono neželjeno tumačenje.“

Međutim, od svake moralne osude ovog čina do krivičnopravne reakcije na njega je dug put. Naknadno opravdavanje, omalovažavanje, relativizacija ili poricanje zločina je krivično delo samo u izuzetnim situacijama, na primer u slučaju međunarodnih krivičnih dela (genocid i slično) i to u malom broju država u Evropi. U ovom slučaju u pitanju je pripremanje terorizma. To ne znači da neka druga vrsta pravne reakcije nije primerena. Na primer, neka vrsta izopštenja iz javnog života, lustracija i slično. Tako nešto se već dešava u Crnoj Gori, gde se MIP CG u saopštenju ogradio od stavova iznetih u tekstu.

Na kraju bi se kao zaključak moglo reći sledeće: u tekstu postoje elementi za krivičnopravnu reakciju, ali ne za govor mržnje već za pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja i povredu ugleda Republike Srpske.

Obilje mržnje koje kuži i truje sve koji se upoznaju sa sadržinom pomenutog teksta teško se može podvesti pod pojam govora mržnje onako kako ga većina zakonodavaca u Evropi definiše. Granice govora mržnje su date na taj način da stvore mogućnost da se putem slobode govora, kao mehanizma za uravnotežavanje konkurencije na tržištu ideja, dobre ideje sučele sa lošim. Sloboda govora deluje na taj način što se od svakog razumnog i normalnog čoveka očekuje da se opredeli za prihvatanje dobrih ideja i odbacivanje loših. To se, moje je skromno mišljenje, i desilo u Srbiji upravo u ovom slučaju. Svako razuman i normalan se zgražava nad žaljenjem što posetioci dvorane „Borik“ 9. januara 2012. godine nisu pobijeni u terorističkom činu. Svi ostali, a takvi su malobrojni, koji su pružili zaštitu i utočište istomišljeniku (bilo zbog odsustva kritičkog mišljenja, bilo zbog nesposobnosti da kontrolišu sopstvenu mržnju ka Srpskoj) nakon sramnog čina veličanja i opravdavanja pripreme jednog terorističkog akta morali su da crvene i sramote se da bi pronašli reči objašnjenja za ovaj izliv mržnje. Barem jedan od njih je do sada javno povukao svoju podršku paškvilantu.

Sanjam dan kada će svaki grad na Balkanu imati svoj Hajd park. Zaboravne ću podsetiti da je to mesto u Londonu na kojem svaka budala može da kaže šta hoće nekažnjeno. U slavu slobode govora.