субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Случај „Борик“ – једно погрешно тумачење говора мржње
Политички живот

Случај „Борик“ – једно погрешно тумачење говора мржње

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Ристивојевић   
петак, 20. јануар 2012.

Пашквилант из Црне Горе скренуо је пажњу јавности на себе када је пре неколико дана, на опскурном интернет сајту, објавио текст где је небираним речима позивао на насилно укидање Републике Српске. Овај случај изазвао је у српској јавности пажњу која је у обрнутој сразмери са талентом, квалитетом и опусом црногорског литерарног анонимуса. У поплави реаговања, коментара, мишљења, ставова, с једне стране, доминирају згражавање над чињеницом да је млађани скрибоман удомљен синекуром саветника председника скупштине Црне Горе и да је у тексту одобравао припремање атентата на Тадића, Додика, и његову светост патријарха Иринеја и изразио жаљење што нису убијени чиме је, наводно, употребио говор мржње. С друге стране налазе се наводни следбеници и заговорници слободе изражавања у Србији, у ствари прикривени идеолошки саборци и истомишљеници аутора пашквиле, који држе да се он кретао у оквиру слободе говора.

Редовни читаоци НСПМ ће се можда сетити да сам управо овде, недавно, објавио текст који говори о томе како кривично право гледа на појаву говора мржње, стога се нећу бавити детаљно овом појавом. Само ћу подсетити да се слобода говора и говор мржње граниче. Говор мржње је, у ствари, један од видова ограничења слободе говора, а у корист достојанства друштвених група. Као што се може излагати порузи (најчешће клеветањем или вређањем) појединац, тако објекат поруге може да буде и друштвена група. Начелно речено, када неку друштвену групу јавно изложите порузи тада сте извршили говор мржње. Подвлачим да је ово најопштији научни појам говора мржње, али постоје и друге дефиниције у науци. У различитим државама постоје различите кривичноправне одредбе говора мржње (у тексту сам приказао одредбе 15-так различитих кривичних права европских држава), које се у неким случајевима значајно разликују. У зависности од тога како неки законодавац постави ову границу, слобода говора може да има мањи или већи домашај у датом друштву. Тако се у неким државама под појам говора мржње подводи и порицање, омаловажавање или величање злочина (Белгија, Немачка, Белгија итд.) Ово је иначе веома динамична легислативна материја што говори да не постоји један несумњиви и заједнички вредносни темељ у Европи око појаве говора мржње. Начелно кретање код већине законодаваца у Европи јесте ширење различитих забрана слободе говора које се заједно називају говором мржње (на пример у Француској тренутно траје законодавни поступак у којем се расправља забрана порицања погрома Турака над Јерменима у Првом светском рату).   

Након овог увода може се прећи на чињенице.случаја. Кључни део текста који се пребацује пашквиланту гласи:

„Цивилизацијски искорак би био да је Боле употребио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници, уметници, прослављали двадесетогодишњицу постојања РС.“

Не треба подсећати да је Боле из текста радник у спортској дворани „Борик“ који је пре славља у истој сакрио одређену количину оружја и муниције. Сумња се да је радник дворане припремао терористички акт због чега је лишен слободе и против њега је покренута истрага. У овом делу текста не могу да пронађем говор мржње у смислу у којем га правна наука и већина законодаваца на европском континенту одређују. Исто се односи и на српског законодавца (за оне читаоце који желе више да сазнају предлажем да погледају члан 174. Кривичног законика Републике Србије и да нарочито обрате пажњу његове измене из 2009. године).

Да се разумемо, није спорно да пашквила обилује мржњом, она се осећа као канализација у време суше, не само из овог његовог дела, већ и из целине. Али са становишта кривичног права, ово се тешко може назвати говором мржње у његовом класичном смислу. Једноставно речено, НИЈЕ СВАКА ЈАВНО ИЗНЕТА МРЖЊА ГОВОР МРЖЊЕ. Сасвим је могуће мрзети, и изнети такве ставове, а да то не буде говор мржње. У овом случају, Тадић, Додик и патријарх нису чак ни објекти мржње аутора, они су рекао бих, колатерална штета. Нашли су се случајно између ватрене линије са које пашквилант пуца и његовог циља. Циљ и објекат мржње целокупног текста је Република Српска. Стрелац, једноставно речено, пуца по Републици Српској, па ако су се поменута тројица нашли између цеви и циља тим горе по њих. Били они ту или не, испуцавају се рафали мржње.

Право питање у овом случају јесте да ли треба пашквиланта спречити да мрзи Републику Српску и да то јавно износи? Ако то треба онда нема разлога да се сви мрзитељи Републике Српске спрече да говоре против ње, а такви су небројени. У ту менажерију би се без проблема могао сврстати добар део политичара „међународне заједнице“, њихових разноразних високих и ниских представника у БиХ, амбициозних амбасадора и других страних дипломата, слуђених холивудских глумица и домаћих филмских пропагандиста, чиновника невладиног сектора, лажних бораца за људска права, правих и лажних жртава рата, полуизлечених писаца алкохоличара, њихових кафанско-цеховских сабораца, итд...

Давно је речено: онолико вредиш колико ти вреде непријатељи. Овим аршином размерено Република Српска је изузетно вредна, јер част да се против њих подигне такав скуп јаких и слабих непријатеља последњи пут су имали Спартанци код Термопила. Тој кохорти придружио се и један слабић. Дворско шкрабало скромних речи и ограничених могућности које надокнађује неограниченом мржњом. Да ли треба да се због тога узбуђујемо? Не. Да ли треба да му придајемо нарочиту пажњу? Не. Да ли треба да се њиме нарочит бавимо? Не.

Нема потребе да се троши много енергије и времена на читање онога што напише пашквилант сиромашног духа. Да је који случајем корифеј пера, речи би му текле као бистар планински поток, хладан и брз, и секле попут ножа начелника кардиохирургије, прецизно и неумољиво, право до срца и имале би озбиљност галопирајућег рака плућа. Овако, мало су јаче од киселе воде па мора да им додаје мржњу да би имале, барем, снагу ракије печене од клозетских дасака. И оне сада никако да погоде. Подсећају ме на тупе секире џелата-приправника у усташким логорима смрти. Некада су осуђеници на одсецање главе џелатима давали златник за чист и прецизан ударац секиром, да се не муче. Овде нема помоћи.

То што у тексту нема говора мржње не значи да у њему нема елемената неких других кривичних дела, тежих од наведеног. Тако се у наслову Република Српска назива „монструмом“, а на самом крају шестог пасуса текста писац каже како је Република Српска „одвратна“ што је несумњиво повреда угледа Републике Српске инкриминисана у члану 175 Кривичног законика Републике Србије. Писац у осмом пасусу текста каже следеће:

„Шта би у БиХ случају био истински цивилизацијски искорак? Очито да глобалне, наддржавне и наднационалне институције правду претпоставе прагми, етику корити, па спроведу укидање, ако је потребно и насилно, Републике Српске.“   

Овим делом текста пашквилант врши кривично дело Позивање на насилну промену уставног уређења Републике Српске предвиђено чланом 307. Кривичног закона Републике Српске.

То што је у десетом пасусу текста написао да је цивилизацијски искорак употреба оружја које се налазило скривено у хали „Борик“ је само по себи срамотно. Изражавање жаљења зато што људи који су присуствовали прослави у хали Борик нису убијени је за сваку моралну осуду. Тога су свесни и неки од истомишљеника осредњег пера. Тако Прокић, бранећи га у изјави радију Слободна Европа, каже: „Не могу да потпишем реченицу у којој би патриотски чин био да се они дигну у ваздух...“, а Јањић у изјави за анонимни интернет сајт на којем је текст мржње објављен каже:Ако треба да изнесем своје мишљење – ја никада не бих написао такву реченицу јер на неки начин, одређеним тумачењима – може да се имплицира оно нежељено тумачење.

Међутим, од сваке моралне осуде овог чина до кривичноправне реакције на њега је дуг пут. Накнадно оправдавање, омаловажавање, релативизација или порицање злочина је кривично дело само у изузетним ситуацијама, на пример у случају међународних кривичних дела (геноцид и слично) и то у малом броју држава у Европи. У овом случају у питању је припремање тероризма. То не значи да нека друга врста правне реакције није примерена. На пример, нека врста изопштења из јавног живота, лустрација и слично. Тако нешто се већ дешава у Црној Гори, где се МИП ЦГ у саопштењу оградио од ставова изнетих у тексту.

На крају би се као закључак могло рећи следеће: у тексту постоје елементи за кривичноправну реакцију, али не за говор мржње већ за позивање на насилну промену уставног уређења и повреду угледа Републике Српске.

Обиље мржње које кужи и трује све који се упознају са садржином поменутог текста тешко се може подвести под појам говора мржње онако како га већина законодаваца у Европи дефинише. Границе говора мржње су дате на тај начин да створе могућност да се путем слободе говора, као механизма за уравнотежавање конкуренције на тржишту идеја, добре идеје сучеле са лошим. Слобода говора делује на тај начин што се од сваког разумног и нормалног човека очекује да се определи за прихватање добрих идеја и одбацивање лоших. То се, моје је скромно мишљење, и десило у Србији управо у овом случају. Свако разуман и нормалан се згражава над жаљењем што посетиоци дворане „Борик“ 9. јануара 2012. године нису побијени у терористичком чину. Сви остали, а такви су малобројни, који су пружили заштиту и уточиште истомишљенику (било због одсуства критичког мишљења, било због неспособности да контролишу сопствену мржњу ка Српској) након срамног чина величања и оправдавања припреме једног терористичког акта морали су да црвене и срамоте се да би пронашли речи објашњења за овај излив мржње. Барем један од њих је до сада јавно повукао своју подршку пашквиланту.

Сањам дан када ће сваки град на Балкану имати свој Хајд парк. Заборавне ћу подсетити да је то место у Лондону на којем свака будала може да каже шта хоће некажњено. У славу слободе говора. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер