Ширење привида и вишак плаћених функција

Постоје различити облици испољавања и изражавања демагогије и популизма у свету политике, где је она и најраспрострањенија. Али зато њен циљ је јединствен, стварање привида и опсене да се коначно почињу решавати озбиљни друштвени проблеми и изазови, а да се при томе само придобија подршка бирача и грађана и јача позиција и друштвени утицај неприкосновеног политичког вође, који је најзад покренуо толико очекивану иницијативу, за коју као по команди добија неподељену подршку не само у оквиру своје владајуће странке.

Никакву улогу не игра спознаја и толико пута виђена чињеница да се на такав отворено волунтаристички и демагошки начин не може трајно и далекосежно решити ниједан политички и социјални проблем, јер једино је важно да је неприкосновени вођа још једном показао своју демагошку и популистичку бригу за остваривање општег интереса. Његова “историјска“ иницијатива као по аутоматизму и неписаном политичком правилу постаје универзална политичка мантра његових страначких и политичких послушника и гласноговорника, који само на речима подржавају вољеног вођу, али при томе све чине да до њене реализације не дође. За њих је важно само да прође први талас јавне подршке вођиној иницијативи, да се убере још неки политички поен у јавности, али они ће и даље наставити по старом, а од иницијативе неће остати ни трага.

Разлог је врло једноставан, ради се о огољеном волунтаризму који почива на вољи једног политички моћног човека а не на системском и трајном решавању одређеног друштвеног проблема. Тако ће се, као и много пута до сада, завршити и ова иницијатива Александра Вучића, коју је покренуо на главном одбору странке, да њени функционери не могу обављати више плаћених државних и политичких функција. Дочекана са великом медијском и демагошком помпом, ова иницијатива се врло брзо изгубила из видокруга наше политичке јавности и трајала је као атрактиван политички спин само неколико дана.

Очигледно се ради о још једном изразу огољеног волунтаризма и политичке демагогије, коју овај режим обилато користи. Нагомилавање различитих функција неминовно је у друштву у коме несметано и даље снажно функционише сва сила и моћ партијске државе, која остаје имуна на све демагошке и волунтаристичке захтеве политичког вође, неспремног да овај озбиљан проблем решава темељно и на систематски осмишљен и инстуционализован начин. То је и резултат деловања гвозденог закона олигархије који функционише унутар наших странака, а плаћене функције су нека врста награде за страначке олигархијске номенклатуре, које на тај начин стварају посебан клијентелистички слој на који се ослања сваки страначки вођа. Зато се друштвени и политички проблеми могу решавати само уношењем у наш политички систем и функционисањем партија са јасно одређеним правилима којима ће се сузбијати деловање партијске државе, у чијој основи је стварање олигархијског и клијентелистичког устројства.

Неопходно је раздвајање партијских и државних функција, ограничење броја мандата унутар партија, избор чланова главних страначих одбора, а не форсирање принципа кооптирања, непосредни избори свих страначких органа и функционера, укидање праксе да се по аутоматизму функције стиче место у главним страначким одборима, опште важење изборног права, референдумско изјашњавање страначког чланства о најважнијим не само страначким питањима, неспојивост обављања посланичке функције и других функција у управним одборима, страначким органима и државним телима, већи број кандидата при непосредним изборима на страначким изборима, самосталност конкурсних комисија у одлучивању о кандидатима како би се избегла фарсичност у њиховом деловању јер о кандидатима за функције у јавним предузећима одлучује владина кадровска комисија, састављана на паритетном страначком принципу, бесплатно вршење дужности у управним и надзорним одборима, уз покривањ основних трошкова за учешће у њиховом раду, драстично смањивање плата директорима јавних предузећа које су сада непристојно високе, иако се претежно ради о највећим губиташима.

Све су ово мере које би могле да обезбеде системско решавање гомилања плаћених функција у оквиру владајуће номенклатуре. Ту не помажу демагошки позиви јер ако по статутарним правилима владајуће партије њен главни одбор има 400 чланова, половина је по аутоматизму изабрана због функције, преосталих 200 изабрао је лидер, а одлуке о искључењу старих и и уласку нових чланова главног одбора доноси искључиво председник странке. Тешко да можемо говорити о постојању демократске процедуре, већ о њеној драстичној негацији и отварању пута ка утврђивању јасног примера демократуре, што доводи до оваквих демагошких и испразних иницијатива.

Зато је јасно да и од ове иницијативе премијера и председника владајуће странке о добровољном напуштању већег броја плаћених функција, које сада обављају "најзаслужнији" напредњачки кадрови, неће бити много ефекта јер се ова новоуспостављена страначка олигархија неће тако лако одрећи својих уносних политичких и пословних синекура и привилегија.

Они ће само причекати да ова тема ишчили из видокруга наше јавности, што се већ и дешава, а они ће наставити по старом, док ће њихов вођа са истим популистичким и демагошким жаром покретати нове „прекретничке“ иницијативе, које ће врло брзо однети таласи и захтеви дневне политике. Зато је очигледно да су привиди и политичке фатаморгане толико присутни у нашем политичком животу јер су уграђени у саму срж демагогије која једино успева да остане константа наше политике. У њој се, као на покретној траци, смењују епохалне иницијативе актуелног политичког вође, служећи само за његову промоцију, стварајући волунтаристички и ауторитативни начин владавине, а најважнији проблеми партијске државе се не решавају, већ она постаје све снажнија и моћнија, јер још нико није себе добровољно развластио ако га ток историјских догађаја није на то приморао.

Таквих је примера пуна наша политичка историја, они једини творе промене у друштву и схватању политике ослобођене величања великог вође, популизма и демагогије и тако се остварује њихов главни смисао - све се мења да би све остало исто. Само се свет политичких привида и опсена и даље шири и добија новије облике.