Selektivnost govora mržnje

To je, verovatno, trebalo da bude još jedna u nizu rutinskih konferencija po već poznatom scenariju. Okupe se dobro uhodani uvodničari, ispričaju svoju već toliko puta kazivanu prigodnu priču o Srbiji koja posrće pod snažnim udarima govora mržnje i puzajuće fašizacije našeg društvenog života. I tako se projekat privodi očekivanom kraju sa već unapred spremljenim ocenama i zaključcima.

Skup Inicijative mladih za ljudska prava „Govor mržnje i kreiranje nasilja“ imao je za cilj da afirmiše sudsku presudu, a samim tim i uspostavljanje sudske prakse o govoru mržnje koja je doneta u tužbi ove organizacije protiv lista Glas javnosti. Međutim, predmet razgovora nije bila samo ova presuda, već i predstojeći sudski proces koji se još uvek vodi po tužbi Inicijative mladih za ljudska prava protiv Nove srpske političke misli zbog teksta „Očevi, oci i maćehe Srbije“ autora Zorana Grbića, objavljenog na ovom sajtu 27. aprila 2009. godine. Očigledno je da su ova tužba i rasprava imali za cilj da se dodatno problematizuje ne samo ovaj tekst već i celokupno delovanje Nove srpske političke misli, a da se pri tome određenje govora mržnje i sudskom presudom kao dodatnim dokazom protumači kako to odgovara grupaciji kojoj pripada i Inicijativa mladih za ljudska prava.

Uvek sam smatrao da je neophodno istrajavati na dijalogu, ali dijalogu koji će podrazumevati i iznošenje drugačijih mišljenja i stavova. U svom izlaganju na ovom skupu izneo sam stavove Nove srpske političke misli u dva pitanja: da li ova „ debata“ u ovom trenutku i na ovakav način predstavlja vid pritiska na sud i da li vam je poznato da nedavno usvojen član 336a Krivičnog zakonika Srbije predviđa kaznu do 6 meseci zatvora i novčanu kaznu za svakog onog ko za vreme trajanja postupka pred sudom, a pre donošenja pravosnažne sudske odluke, u nameri da povredi pretpostavku nevinosti ili nezavisnosti suda, daje javne izjave u sredstvima javnog informisanja.

Na ovom skupu nismo dobili odgovor na ova naša pitanja, ali je zato demonstrirana već poznata nemogućnost vođenja ravnopravnog i argumentovanog dijaloga (o tome je već pisao M. Zarković) jer upravo oni koji se pozivaju na odbranu ljudskih prava i tolerancije nisu u stanju da pokažu minimum dobre volje i otrgnu se od svog ideološkog načina govora i stereotipnih ideja.

Na tom skupu sam pokušao da ukažem na duboko uvreženu pojavu monopola boraca za ljudska prava i selektivnost u tretiranju govora mržnje. Preporuka Saveta ministara 10.R(97) 20 o govoru mržnje definiše ga kao „sve oblike izražavanja koji šire, podstiču, promovišu ili opravdavaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili druge oblike mržnje zasnovane na netoleranciji“. Sledeći logiku ove preporuke, postavio sam pitanje da li se rečenica Petra Lukovića „Srpski narod voli mir, tišinu, prasetinu i klanje u strogoj tajnosti“ može tretirati kao govor mržnje. Nisam dobio odgovor osim tvrdnje da se radi o poznatom statističkom podatku da Srbi vole da jedu prasetinu.

Takođe smo na ovom skupu mogli da čujemo i mišljenje da Srbi kao većinski narod i ne mogu biti predmet govora mržnje i to najbolje svedoči o pomenutoj selektivnosti u tretiranju govora mržnje. U tom prećutkivanju je osnovni problem kada se raspravlja o govoru mržnje, u ideološkoj ostrašćenosti, isključivosti i uspostavljenom monopolu. Govor mržnje se ne primećuje u sopstvenim redovima, on je samo u stavovima ideoloških protivnika.

Ni na pitanje da li je stigmatizacija Nove srpske političke misli kao „Nove srpske fašističke misli“ uvod u otvoreni govor mržnje nisam dobio odgovor, osim tvrdnje da se sa predstavnicima NSPM-a i ne može raspravljati jer oni i dalje afirmišu ideologiju nacionalnih sukobljavanja i izazivanja ratova. Čulo se na tom skupu mnogo opštih mesta, ali nije ostvaren toliko potreban dijalog.

Osnovni problem je u nastojanju Inicijative mladih za ljudska prava da se Nova srpska politička misao prvo izvede na optuženičku klupu, a onda pozove na razgovor o govoru mržnje. Zaista bizarna pozicija. Stigmatizaciji i stereotipizaciji Nova srpska politička misao bila je izložena i na ovom skupu, ali to više govori o onima koji tako istrajno brane svoj monopolistički pristup ocenjivanju govora mržnje. I ovog puta naša pružena ruka ostala je u vazduhu, a pitanje zašto nema dijaloga u našem društvu ostaje otvoreno.