Sećanje na Olega Aleksandroviča Dzizu - Čovek za vezu na Balkanu

Prva osoba koju sam sreo u Beogradu kada sam kao drski 24-godišnjak tamo stigao prvi put bio je Oleg Aleksandrovič Dziza, koji me je pozvao da odmah dođem u ambasadu. Bilo je to ovako: nakon što sam kupio avionsku kartu za Srbiju dve nedelje pre prvog kruga predsedničkih izbora 2008. godine, po sletanju sam odmah u taksiju okrenuo telefon savetnika ruske ambasade koji sam dobio od Sergeja Nikolajevača Baburina, i čuo predlog da odmah dođem. Već petnaest minuta kasnije stajao sam pred ulazom u predstavništvo svoje domovine. Oleg Aleksandrovič me je očekivao u sobi za pregovore desno od ulaza. Soba je izgledala kao iz sovjetskog doba: u uglu podna lampa boje senfa sa karakterističnim resama, sofa, dve fotelje i stočić na kojem je bio stari telefon sa brojčanikom iste boje kao i lampa. Savetnik je bio vrlo prijatan čovek. Uprkos velikoj razlici u godinama bio je demokratski nastrojen u komunikaciji, ozbiljan, ali veseo. Sa njim sam tada razgovarao oko sat i po, a kasnije smo se više puta sretali u toj sobi, povremeno je smenjujući sa kafićem preko puta ambasade pod nazivom „Dardaneli“, koji kao da na nešto aludira. Na Balkanu je inače sve prepuno dvoznačnosti i kontradikcija. U „Dardanelima“ Dziza je obično naručivao svoj omiljeni sok od borovnice, a ponekad, ako je susret bio u večernjim časovima, mogao je sebi da dozvoli i čašicu vinjaka. Ponekad se činilo da zna apsolutno sve o Srbiji i Srbima, i da u zemlji ne postoji političar čije se odrastanje nije odvijalo pod njegovim budnim pogledom. Na svoje prvo poslovno putovanje u Jugoslaviju kao diplomata krenuo je, naime, još daleke 1976. godine, pamtio je Titove maratone na Dan mladosti, smrt i sahranu jugoslovenskog lidera osamdesetih, i posetu dragog Leonida Iljiča Brežnjeva.

Ponekad se činilo da zna apsolutno sve o Srbiji i Srbima, i da u zemlji ne postoji političar čije se odrastanje nije odvijalo pod njegovim budnim pogledom. 

Oleg Aleksandrovič je bio neverovatno srdačan i dobar, pošten i pronicljiv čovek. Kad bi sve ruske diplomate bile kao on, imali bismo drugačije MSP i drugačiju spoljnu politiku. Sada, godinama kasnije, mogu da kažem da je način rada Olega Dzize najviše podsećao na stil zapadnih diplomata. Nije se plašio da svuda bude prisutan, da se sa svima viđa, da odlazi u goste i poziva u goste, nije se plašio da ima svoje ljubimce među srpskim političarima i da bude pomalo Srbin među Srbima. Njegov politički njuh i naklonosti nisu ga prevarili – političari koje je on isticao posle nekog vremena su stali na čelo Srbije. Pa i više od toga – Oleg Aleksandrovič je bio prvi ruski diplomata na Balkanu koji je pozitivno reagovao na ideju angažovanja ruskih političkih savetnika u lokalnim partijama i, što da se krije, pomagao nam je u komunikaciji sa Srbima. Ne poznajem nikoga ni pre ni posle od njegovih kolega koji je bio toliko slobodan u svojim postupcima i razmišljanjima kao Dziza.

Svoje principe Oleg Aleksandrovič je jednostavno formulisao: van svoje zemlje treba da prelaziš ulicu samo na zeleno svetlo, tj. principijelno treba da poštuješ sve lokalne zakone, čak i ako ih lokalni ljudi ne poštuju; ako sarađuješ sa nekom konkretnom instancom, budi spreman da će tvoja reputacija zadugo biti povezana sa njom; telefoniraj dragim ljudima pre nego što ih posetiš, kako nikoga ne bi doveo u neprijatan položaj. Da, to je Balkan, momče, tu je sve moguće.

 Neću slagati ni ako kažem sledeće: sadašnji nivo političke i ekonomske saradnje između Moskve i Beograda ne bi bio ni blizu takav da nije one komunikacije koju je omogućio Oleg Dziza

„Nedeljom u Beogradu rade samo semafori i ruska ambasada“ – voleo je da kaže. A on je radio skoro bez slobodnih dana. Nakon odlaska u diplomatsku penziju posle 2010. godine, ostao je u Srbiji i dobio, bez preterivanja, na desetine ponuda za zaposlenje od raznih ruskih kompanija. I zaista, za svakog biznismena bilo bi dragoceno da u timu dobije takvog čoveka, izuzetno komunikativnog i stručnog za odnose sa srpskom vlašću kao što je Oleg Dziza. Bio je savetnik direktora najveće kompanije još od vremena Jugoslavije koja je gradila rezidencije predsednika i podizala hidroelektrane širom sveta, zatim savetnik energetske kompanije koja posluje u polovini balkanskih zemalja, zatim direktor Balkanskog centra za naučnoekonomsku saradnju. Svi ljudi sa kojima je Dziza radio imali su o njemu visoko mišljenje. Neću slagati ni ako kažem sledeće: sadašnji nivo političke i ekonomske saradnje između Moskve i Beograda ne bi bio ni blizu takav da nije one komunikacije koju je omogućio Oleg Dziza. On je bio taj koji je organizovao prvi susret tadašnjeg opozicionog političara Tomislava Nikolića sa Dmitrijem Medvedevom, a zatim i sa Vladimirom Putinom. On je upoznao današnje ruske koordinatore za Balkan sa njihovim srpskim kolegama. Bez njega, između ostalog, možda ne bi bilo ni sadašnje situacije kada Srbija pod rukovodstvom Aleksandra Vučića ostaje jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji.

Oleg Aleksandrovič je bio nesumnjivi, predani ruski patriota. Potekao je iz Ukrajine, iz Zaporoške oblasti, gde se samo u dva sela sreće retko prezime Dziza. Njegov otac, koji je prošao čitav rat i stigao do čina general-lajtnanta, komandovao je vazdušnim borbama sovjetskih aviona protiv Amerikanaca na nebu iznad Korejskog poluostrva za vreme Korejskog rata i bio stariji vojni savetnik u Vijetnamu, čime se njegov sin veoma ponosio. U porodici Dzize običaj je da dečaci dobijaju imena Oleg i Aleksandar, tako da dvojica Olegovih sinova nose ova imena. Između ostalih, bliski sagovornici Olega Aleksandroviča bila su dvojica poznatih političara po imenu Aleksandar. Najbliži prijatelj Olega Aleksandroviča bio je Oleg Golubović, muž Titove unuke. Upoznali su se još na ekonomskom fakultetu MGU-a tokom školovanja u Moskvi. Dok je za mene moj imenjak postao neka vrsta balkanskog oca i učitelja. Takva je magija imena. Uvek sam dvojici Olega čestitao imendan 3. oktobra. Poslednji put sam Olegu Alseksandroviču čuo glas upravo na dan Svetog Olega ove godine…

Verovatno ćemo tek u budunoćnosti moći da sagledamo značaj ličnosti i ulogu Olega Dzize u razvoju rusko-srpskih odnosa, jer je o mnogim stvarima još uvek prerano govoriti. Ali već sad nema sumnje da ovaj čovek zaslužuje ulicu koja će nositi njegovo ime.

Neverovatno skroman u svakodnevnom životu, Oleg Aleksandrovič je na kraju života maštao o kućici na Fruškoj Gori u Vojvodini. Ali, nažalost, nije bilo suđeno da mu se ovaj san ostvari. Neposredno pre planirane kupovine Oleg Aleksandrovič je doživeo prvi moždani udar. Dogodilo se to baš uoči državne posete predsednika Vladimira Putina Srbiji u januaru 1919. godine. Sećam se kako sam za to saznao sasvim slučajno čim sam stigao u Beograd, kada mi je prišao sin Olega Golubovića Ivan, Titov praunuk, koji je radio sa Dzizom. Stigavši u bolnicu Svetog Save, svog dragog učitelja sam zatekao u sobi s pogledom na železničku stanicu. Mada nije mogao da govori glasno, nastavio je da se šali šapatom. Sećam se da sam mu tada rekao da ne žuri da ode od nas, a on mi je odgovorio da ne namerava i da odatle vozovi više ne polaze. Zaista, baš tada je počelo prebacivanje železničke stanice iz tog istorijskog zdanja na novo mesto. Sada se tamo nalazi spomenik osnivaču srpske države Stefanu Nemanji, rad ruskog skulptora Aleksandra Rukovišnikova. Uzgred, Oleg Aleksandrovič je dao svoj doprinos i čuvanju sećanja na sovjetske generale, koji su oslobodili Beograd od fašista. Upravo zahvaljujući Dzizi vraćeni su nazivi ulicama generala Ždanova i maršala Tolbuhina, a na Novom Beogradu Bulevaru Crvene armije.

Verovatno ćemo tek u budunoćnosti moći da sagledamo značaj ličnosti i ulogu Olega Dzize u razvoju rusko-srpskih odnosa, jer je o mnogim stvarima još uvek prerano govoriti. Ali već sad nema sumnje da ovaj čovek zaslužuje ulicu koja će nositi njegovo ime. Neka to bude skromna ulica na periferiji – drugačije ni sam Oleg Aleksandrovič ne bi poželeo – ali ipak bi trebalo da postoji. U njoj će deca igrati fudbal posle časova ruskog jezika u školi, brojni beogradski vlasnici pasa šetaće svoje ljubimce, a na brižljivo uređenim lejama ispred zgrada u maju će cvetati crvene bulke kao simbol pobede života nad smrću. Naše pobede, kako je voleo da kaže Oleg Aleksandroviča Dziza. Carstvo mu nebesko i svetlo sećanje! 

(Autor je osnivač i glavni urednik „Balkanista“, učenik O. A. Dzize)

balkanist.rs