Šampanjac i kavijar

"Danas, donoseći budžet branimo radno mesto svakog čoveka u Srbiji. Najvažnija stvar je da odbranimo radna mesta. Svaka mera državne politike tiče se iznad svega odbrane radnih mesta naših građana, jer država u kojoj se ne brane radna mesta biće dovedena u pitanje. To je najvažnije državno pitanje u predstojećoj godini"[1]. Ovo je, između ostalog, u Subotici 7. decembra prošle godine, na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, izgovorio predsednik Republike Srbije.

Nije novost to što vlast, izbegavajući institucije, promoviše, a najverovatnije i utvrđuje, državnu politiku na stranačkim forumima, niti je novost to što stranački vođi izjednačavaju stranačku politiku sa državnom, a prethodno sopstvenu/partikularnu sa stranačkom. Ni to što predsednici države ipak obavljaju, a ne bi trebalo, neku drugu javnu funkciju, nije izum Demokratske stranke. Nikada se u Srbiji nije sprovodila praksa nekih konsolidovanih demokratija, čak ni u jednostavnijim slučajevima kada je jednostavno trebalo podneti ostavku - bilo iz moralnih razloga, bilo zbog sopstvenih promašaja, neuspeha, objektivne odgovornosti. Ovde se s teškom mukom primaju bilo koje kulture kojima su srž pitanja odgovornosti, ali se to „kompenzuje“ time što se i te kako prima kultura uzurpiranja, doživotno kalemljenje o fotelju po svaku cenu, otimanje i osvajanja privilegija, materijalnih pre svih. I u Subotici, dakle, bila je prilika da govor predsednika države na stranačkom skupu, zapravo pokaže smernice državne politike, koja bi trebalo da se vodi u narednoj godini. Ova politička poruka puki je i jeftin trik, agitacija i propaganda. Istovremeno ona je i manifestacija moći čiji je cilj da se sama moć uveća i osnaži.

Dakle, reč je o vlasti koja pravi predstavu za medije, narod i sopstvene članove, pristalice i funkcionere. Sa te bine uputiće se obećanje bez pokrića, parola, što gromoglasniji i prodorniji politički krik, ali njegove na prvi pogled implicitne, poruke zapravo su primarne i veoma produktivne. To su sledeće poruke: „Ja sam vlast!“, „Ja utvrđujem prioritete!“, „Od mene zavise vaša radna mesta, i ja ću vam ih sačuvati“, „Ja se ovde pitam!“, „Biće onako kako ja hoću!“ i tome slično. To je manifestacija moći i snage koja sama sebe hrani, a to je i cilj - da ogromna količina prikazane i delujuće moći aktivira proces njenog samoodržanja i samoočuvanja i to bez velikih gubitaka, visokih rizika, i skupih investicija.

Drugi iskaz, to da će država biti dovedena u pitanje jer se u njoj ne brane radna mesta smrtno je tačan. Naša je država onakva kakva nam je ekonomija. Ukupno uzev trula, gubitaška, tranziciona, zastarela i nedorasla kada je reč o opštem stanju, a kada je reč o pojedincima, tajkunima ili ljudima na vlasti, svejedno: bahata, egoistična, primitivna, neosetljiva, gramziva, alava i nezasita u ispijanju krvi robova/građana. Što je ekonomija jača, jača je i država. Ekonomija, a ne kapital pojedinaca. Međutim, ko može, i kako, da brani radna mesta? Stvarnost ukazuje da hrlimo ka bogaćenju pojedinaca, a preko leđa građana i države, a ne ka ojačavanju ekonomije. Siromašna država i još siromašnije društvo toliki konformizam, raskoš i samovolju ne mogu da plate lako. Taj ceh plaća ogroman broj siromašnih ljudi koji time nevoljno postaju ubogi. Da bi nekolicina imala veoma mnogo, u društvu u oskudici i siromašnoj državi nejake ekonomije, množina mora da ima veoma malo, a njen dobar deo ne može da ima ni malo.

Vlast u Srbiji smenjuje se već dvadeset godina. U svim tim promenama tek je nekoliko konstanti. Prva konstanta - naša država i naše društvo propadaju kontinuirano. Sve to prati slom društvenih vrednosti, anomija. Poput spojenih sudova, jedan po jedan segment društva sve više oboljeva, ekonomija srednjih i malih propada, opstaju samo velike kompanije, a samo se pojedinci bogate ili učvršćuju na vlasti. Toliko su duboko uronjeni u sopstveni interes i egoizam da su taj milje odvojili od opšte stvarnosti stvarajući jedan podskup, paralelan svet, sopstven i izolovan koji se svakim danom sve više udaljava od svakodnevne bede običnih ljudi. I to je druga konstanta. Između prve i druge uspostavljena je zakonomernost – što gore po državu i društvo to bolje po vlastodršce i tajkune. Danas, stvar je dovedena skoro do kraja. Imamo na vlasti uspešnog političara čija se uspešnost meri time da je uništio svoju konkurenciju. Čini se da je to gađao, i da je to pogodio, pravo u centar, ali problem sa tim pogocima jeste u tome što se onda sve ostalo promaši, a tu negde, na toj gomili promašaja su i država i društvo i ekonomija i kultura, i bezbednost i životni standard. To je neka vrsta Pirove pobede, pervezni užitak ratnika koji pobedivši neprijatelje ostaje da živi sam na spaljenoj i pustoj zemlji.

Građani su danas više nego ikada u poslednjih pedeset godina apatični, depresivni, razočarani i to ne samo zbog toga jer je sveopšte stanje vrlo teško, iako to jeste dovoljan razlog, nego zbog toga što ne vide perspektivu, izlaz iz teškoća. Bezizlaznost ubija. Čak su se i protivnici totalitarizma u vreme Titove vlasti, a njih nije bilo mnogo da se ne lažemo, tešili činjenicom da je Tito ipak smrtnik, iako je Broz često govorio: „Ako ja jednom umrem...“. Protivnici Miloševića, opet, a njih je bilo mnogo više, mislili su da će njegovim odlaskom s vlasti sve biti mnogo bolje. Pristalice Koštunice horski su poručivali čak i sa stadiona da ovaj izbavi Srbiju iz ludnice, Tadić je izgledao kao bogomdan da deautoritarizuje režim i vlast, i ustroji istinski demokratski ambijent, međutim tu smo gde smo, i izgleda da nam spasa nema. Barem ne uskoro. Srljali smo u svetlu budućnost i ona se danas pretvara u sadašnjost, a još će strašnije biti sutra, kada se njen veći deo bude preobrazio u zbilju. Uziman je kredit od budućnosti da bi se pojedinci bogatili u sadašnjosti, a kamate će tek biti stravične i plaćaće ih opet najsiromašniji. Ipak se sve slama na sirotinji.

Međutim, predsednik kaže da je odbrana radnih mesta građana najvažnija jer će država, u suprotnom, biti dovedena u pitanje. Ovo je tada moglo da se razume kao upozorenje ili apel, ali danas, ukoliko predsednik ne povuče ovu izjavu, može da zvuči kao objava umirućeg. No, čak i ako bismo odmahnuli rukom konstatujući da se predsednik malo više uživeo u ulozi sveznajućeg i da će država i bez radnih mesta, a možda i polovine građana preživeti, moramo da upitamo barem: Šta bi sa tim obećanjem? Gde je ta borba i otkud sad najave desetina hiljada otpuštanja. Ovde na problem ukazujemo ne sa stanovišta neispunjenih obećanja, hvalospeva, neutemeljenog optimizma i drugih propagadističkih trica i kučina, nego pre svega izdvajamo i ukazujemo na matricu laži, obmana, ulepšavanja stvarnosti, redukovanja ili filtriranja informacija, ukazujemo na gospodarenje javnim mnenjem i druge „đakonije“ specijalnih ratova koje ova vlast, možda i najviše, ali sigurno najnemoralnije i najprofesionalnije koristi. Najnemoralnije, jer je na osnovu onoga kroz šta smo prolazili nekako prirodno bilo da svaka naredna vlast koristi sve manje nedemokratskih mera i metoda. Strašno je kada neka vlast napravi nekoliko koraka unazad, a najstrašnije je što u tome ima podršku vlada tzv. konsolidovanih demokratija koje u svojoj državi ne bi tako nešto činile ni u bunilu. I užasno je kada vidimo da se tolika moć opet koncentriše u rukama jednog čoveka koji je preslab i za mnogo manja iskušenja. Užasno je kada se u cilju apsolutne kontrole postaljaju kadrovi ne samo nesposobni u struci kojom bi trebalo da se bave, nego čak sa vrlo sumnjivim kvocijentima inteligencije, kulturom komunikacije, nesposobni da bilo šta pozitivno učine, neznalice i ignoranti. Ako pogledate celu sadašnju Vladu Srbije i ako, s druge strane, uzmete u obzir razmere problema u kojima smo jer (ni)smo radili to što smo radili, pa još dodate region, planetarnu krizu, i pokušate da sve to smestite u neki zajednički koordinatni sistem, zaključak može da bude samo jedan jedini – a davno ga je izrekao pokojni akademik Nikola Milošević, ironično, – „Blago rečeno – katastrofa“. E u tu, blago rečeno – katastrofu, gurnuo nas je predsednik Republike Srbije i to upravo zbog istog tog Glavnog odbora jer su se tamošnji „funkcioneri“ mnogo borili za ministarska mesta i premijersko žezlo, vlast kao takvu i najpre bogatstvo, slavu i moć. Pa se onda seklo tako kako se seklo.

U toj smo katastrofi jer je predsednik Republike Srbije kompromizerski i kavaljerski obećao više nego što se moglo obećati i Mađarima i Čanku u Vojvodini, muslimanima u Raškoj, i nekima u Evropi, a biće i nekima na Kosmetu, pa sve do Krkobabića, ali ne od svoga, nego od državnog kolača. Pokušava predsednik Srbije da umiri Glavni odbor svoje stranke drmajući državu, jer šta će država i šta bi država ako nema Demokratske stranke na vlasti, a i ko bi bio na vlasti? Još gori i kukavni.

U ovom trenutku krećemo se naravno ka Evropskoj uniji. I to ne samo ka EU, već ka onoj tvrdoj, američkoj struji unutar Evropske unije. U jednom trenutku izgledalo je da ćemo biti bar uz obe, ako ne uz pretežno meku struju, međutim ponovo smo vraćeni i ujarmljeni kao kakvi dobri politički volovi. Važno je samo da se u spoljnoj politici ne pravi dinamična i radikalna pometnja. U prvo vreme će se tolerisati tu i tamo malo oštrija retorika, ali to je samo mali ustupak zbog unutrašnje političke potrebe i pokazivanje stava da je srpska vlast mnogo „opacna“. Ipak faktičko stanje svešće se na klimoglavstvo i amerikanofilstvo. Videćemo šta će od tih stubova spoljne politike ostati posle sledećih izbora ukoliko vlast i dalje bude bila u Predsednikovim rukama. Do tada, svojstveno toj kliki na vlasti, za sopstvene neuspehe tražiće žrtvene jarčeve. Pokušavaće, s jedne strane, da prikažu svoje neuspehe tuđim greškama, a s druge strane da se u takvom metežu reše političke konkurencije. I jedno i drugo im je potrebno da bi opstali na vlasti, a taj poriv će ih goniti da čine sve u postizanju tog cilja.

Vlast i tajkuni, dakle, žive svoj egocentričan, raskalašan i bahat, samoživ, prema drugima surov, ali veoma luksuzan život. Iako je njihovo procentualno učešće u ukupnoj populaciji malo, tu razliku nadomešćuju kvalitetom ekstremno visokog standarda i kvantitetom materijalnog i finansijskog bogatstva. Građani Srbije sve to plaćaju i nemo stoje u tom „redu za šišanje“.

Većinska Srbija ostala je nema, ne privi put, i na podatak da je od 2000. godine do danas bez posla ostalo više od pola miliona ljudi. Zbog prirode vlasti nemogućno je utvrditi tačan broj otpuštenih radnika u ovoj godini, ali je izvesno da se on kreće u intervalu od 160 – 250 hiljada. Taj broj nije konačan jer je oko 60.000 preduzeća u blokadi zbog nelikvidnosti. Imajući u vidu da će većina tih preduzeća propasti jer nema ko i šta da im pomogne, bez posla će ostati još oko sto hiljada ljudi. Sledstveno tome valjda, bez odjeka i nehajno, proneo se šapat i da je na 1,850.000 zaposlenih, „nakačeno“ 1,700.000 penzionera. Takoreći jedan na jedan.

Prva informacija, iako nije odmah skrenula pažnju na sebe, znači da će to uraditi posredno i indireknto drastično povećavajući teme crnih hronika. To znači da će sati gladovanja i zabrinutosti, bede i sirotinje, muke i nevolje biti barem za kod 200.000 duša brojniji. A druga informacija znači da će u dogledno vreme uslediti krah penzijskog osiguranja. Istovremeno znači i da zdravstveno osiguranje nije daleko od te tačke jer je sve manje onih koji u zdravsatveni budžet uplaćuju, a sve više onih koji se samo leče i taj novac troše. Naše društvo i država izabrali su princip solidarnosti, beneficija, humanosti, što jeste za svaku pohvalu, ali su te principe zloupotrebili stotine hiljada pojedinaca istog tog društva, pa uz one vlastodršce i rukovodstvo penzijskih i zdravstvenih fondova kroz decenije lopovluka i eksploatacije duboko zašli u finansijski zjap i rasipništvo.

No, iako bi trebalo da se o tome brine vlast, vlast gleda u svoje džepove. Tajkune u ovom kontekstu nećemo ni da prozivamo. Nestaje državna i društvena supstanca, oni se bogate i vladaju, a narod nestaje u patnji. Na toj nesreći oni stiču bogatstvo i moć.

Čoveku možda ne preostaje ništa drugo sem da se gnuša takvih ljudi, i možda bi to bila dobra taktika samoodbrane da takvih, kojih se treba gnušati, nema nebrojeno. A i dominiraju. Kako ih prevladati i kako dočekati (ako ga bude) neko normalno vreme. Ili pak šta i kako preduzeti da bi se takvi izopštili iz te dominirajuće pozicije, kako bi se izgurali na njima dostojno mesto, tek o tome, imajući u vidu sveukupne resurse našeg društva, od ekonomije do karaktera, teško je bilo šta govoriti. Možda će sve to, kao neko nevreme da prođe. To jeste pasivan stav. Lepo je imati neki proaktivan stav, ali ne „dobacujem“ dotle. Možda će stvarno biti bolje 2011, ali tu priču slušamo od kraja osamdesetih, znači tek dvadeset godina. Čak i u ono vreme koje je u nekim segmentima bilo bolje od onog koje ga je smenjivalo. Kakav je samo cinični paradoks to što je zbog nužnosti i u ime toga da nastanu bolja vremena i prilike zapravo stanje devalvirano, unazađivano, protraćivano i uništavano.

Nažalost, bilo bi dobro kada bi ovakva ocena bila odraz pesimizma. Međutim, čvrsto smo uvereni da je reč o opisu stanja.