“Samostalni DSS” kao deo Vučićeve predizborne strategije

Još se pred parlamentarne izbore 2014. moglo videti da Vučićeva strategija protiv opozicije ne podrazumeva samo kontrolu štampanih i elektronskih medija, koji, već prema potrebi, satanizuju ili u potpunosti ignorišu njegove političke protivnike, već i stvaranje novih stranaka i sejanje razdora između onih postojećih. I tako, zahvaljujući Tadiću, Saši Raduloviću, mnogim malim grupama, plus izlaskom suverenističkog bloka u tri podeljene kolone, SNS dobija 48,3% i apsolutnu većinu u Skuštini, koju od obnove višepartijskog sistema u Srbiji nije imao niko izuzev Miloševićevog SPS-a u prvoj fazi.

No, praksa neprekidnog stanja predizborne kampanje izgleda da podrazumeva i nastavak ove taktike, tako da se sitnjenje i udrobljavanje protivnika nastavlja i godinu dana posle formiranja nove/stare vlade (da li je premijer već isplanirao nove vanredne, to ne možemo sa sigurnošću znati).

Najnoviji primer mogli smo da vidimo u grupaciji koja sebe naziva „Samostalni DSS“ i koju predvodi bivši predsednik izvršnog odbora Andreja Mladenović. U pitanju je deo (uglavnom) beogradskog DSS-a, od kojih su neki podržali izbor Sande Rašković Ivić na čelo stranke, dok su neki bili protiv, što znači da među njima nema nikakve ideološko-programske bliskosti i jedinstva. Međutim, pored ideala postoje i drugi faktori koji mogu ujediniti ljude, kao što je to, recimo, učešće u (gradskoj) vlasti.

S obzirom na to da, za razliku od drugih opština, vlast u Beogradu nikad nije bila odvojena od republičke vlasti i odnosa prema njoj, vrh DSS-a je došao do razumnog zaključka da je pozicija u kojoj se, sa jedne strane, SNS kritikuje zbog prozapadne politike, dok se, sa druge strane, sa tom istom strankom drži vlast u Beogradu (i pored besmislenih i štetnih projekata poput „Beograda na vodi“) licemerna i štetna.

Ostajanje na vlasti po svaku cenu kao vrhunski ideal nije nešto što daje moralni oreol, ta pozicija se teško može pravdati, te je zarad njene uspešnosti bilo  potrebno zamaskirati je nekakvim “idealizmom” i izmišljenim principima.

Iz takvog zaključka samom prirodom stvari došlo se do odluke o izlasku iz beogradske vlasti, što je deo njih kojima nije bilo baš milo da se odreknu svojih pozicija i kolača koji iz njih sledi navelo da, najpre, pokušaju da spreče takvu odluku smenom Sande, a kada su videli da za to, kao i za ostanak u vlasti sa SNS-om, nemaju većinu, i da se odvoje od DSS-a, iako tvrde da to nisu učinili.

Naravno, ostajanje na vlasti po svaku cenu kao vrhunski ideal nije nešto što daje moralni oreol, ta pozicija se teško može pravdati, te je zarad njene uspešnosti bilo  potrebno zamaskirati je nekakvim “idealizmom” i izmišljenim principima. Počeli je sa pričom o navodnom kršenju procedura pri donošenju odluka u DSS-u, ali se brzo prešlo na drugu taktiku, to jest direktne napade na Sandu Rašković Ivić (i, kolateralno, na Đorđa Vukadinovića, kao nekoga ko, navodno, stoji iza ovog novog kursa u DSS-u) .

U gostovanju Nebojše Bakareca na TV Kopernikus i to, gle čuda, baš kod čuvenog SNS-ovca Vlade Đukanovića, imali smo priliku da čujemo niz kleveta i zamena teza koje bi, valjda, trebalo da opravdaju ovaj očigledan oportunizam dela gradskih funkcionera DSS-a.

Najpre Bakarec ističe kako je on, eto, bio protiv izbora Sande za predsednika DSS-a, ali kako ih nije tada napustio jer je rešio da joj pruži šansu, te je sa njom sarađivao sedam meseci, ali, eto, nije bio zadovoljan onim što ona radi. Ovo samo po sebi ne mora biti sporno. Zaista, moguće je sarađivati sa nekim, pa se zatim razočarati u njega. Međutim, čime je Bakarec razočaran? Ima mnogo toga, ali upadljivo je da se skoro sve što joj zamera dogodilo pre nego što je ona došla na čelo DSS-a, a samim tim i pre nego što je on došao u priliku da sarađuje sa njom i „da joj šansu“.

Tako tvrdi da njemu, koji se 20 godina borio protiv DS-a, smeta to što je ona do 2003. bila član Demokratskog centra, koji je njihova filijala. Kakvu je to borbu vodio Bakarec kada tokom prethodne dve decenije fokus DSS-a, čiji je on član bio, uglavnom nije bila borba protiv DS-a? Tokom 90-ih za glavnog protivnika su i jedni i drugi imali Miloševića, a od 2000. do 2008. odnosi dve stranke su bili toplo-hladno, ali nikad temeljno neprijateljski i suprotstavljeni, čak su 2007. zajednički formirali vladu. Uz sve to, dobar deo tog vremena Bakarec je lično proveo u vlasti sa DS-om, što u Beogradu, što u opštini Stari grad, i nije se naročito bunio protiv toga, niti pokazivao da mu to smeta.

Dobar deo tog vremena Bakarec je lično proveo u vlasti sa DS-om, što u Beogradu, što u opštini Stari grad, i nije se naročito bunio protiv toga, niti pokazivao da mu to smeta.

No, sada je tu priča o tome kako je u prethodnih 15 godina DS uništio Srbiju i kako mu se ne sme dozvoliti da se vrate na vlast. Kako li se samo došlo do računice od 15 godina? DS je svoju prvu vladu formirala 2001. i ona je trajala do kraja 2003, zatim su se vratili na vlast 2007. (do 2008. sa DSS-om, a posle toga 4 godine uz pomoć SPS-a).

Period Tadićevog prvog mandata ne može da se uzima za period vlasti DS-a jer je njegova stranka bila u opoziciji, a on je bio predsednik Srbije koja je bila deo Državne zajednice sa Crnom Gorom. Sve skupa to je oko 8 godina. (DSS je bio realna vlast tokom 4 godine, a SPS više od deset, to jest, od 2004. kao podrška manjinskoj vladi Koštunice, a od 2008. i na velika vrata.)

Ali dobro, to što mu sabiranje ne ide baš najbolje manje je važno. Bitnija je njegova konstatacija da je DS uništila Srbiju, za šta već postoje ozbiljniji argumenti, mada se Bakarec ne trudi da obrazloži ni to, a pogotovo ne veoma diskutabilnu konstataciju da su naprednjaci bolji od DS-a. Sve to on uzima kao nešto opštepoznato, poput zakona gravitacije, što nema potrebe da se dokazuje. Naravno, to radi iz jasnih razloga jer zaista bi teško mogao naći jedno bitno pitanje po kojem Vučićeva vlast predstavlja diskontinuitet u odnosu na raniju vlast DS-a – sem u ubrzavanju procesa priznanja kosovske nezavisnosti i uspostavljanju idiličnih odnosa sa režimom Mila Đukanovića.

Gde je tu problem sa Sandom, kakve veze ona ima sa svim ovim? Nju su, kaže Bakarec, stranci doveli na čelo DSS-a sa namerom da izbriše nasleđe Koštunice i da se udruži sa DS-om sa ciljem da se Vučić sruši sa vlasti. Ovde tzv. „Samostalni DSS“ u potpunosti dolazi na liniju Vučićevih kvazipatriotskih zaluđivača  o navodnoj zaveri stranaca da sruše njegovu vladu. Pri tome, Koštunica nije nikav De Gol čije se delo ne sme dovoditi u pitanje, međutim, vžno je sa koje se to pozicije radi. Sadašnje rukovodstvo DSS-a to čini tako što stranku okreće ka jasnijoj nacionalnoj i suverenističkoj opciji, dok se „samostalci“ približavaju proevropskom stanovištu.

Tu su zatim potpuno neistinite tvrdnje kako je danas politika DSS-a da je u Srebrenici počinjen genocid i da je "Oluja" bila legitimna akcija. Istrgnute su iz konteksta njena izjava na Alternativnoj televiziji, gde je jasno rečeno da je Srebrenica zločin iste mere poput zločina muslimana u Podrinju. Kao i izjava da je Hrvatska po zaključcima Badinterove komisije imala pravo na teritoriju RSK. Što je samo po sebi tačno, zaista, stav Badinterove komisije je da su avnojevske granice konačne i da pravo na samoopredeljenje imaju samo republike, a ne i narodi. A Bakarec njenu ocenu onoga što proizilazi iz Badinterove komisije tumači i kao njen generalni stav i želju. Ili možda misli da je komisija bila prosrpska, a da Sanda krivotvori njihove zaključke.

Ono što svemu ovome daje posebno manipulativan karakter je to što pored napada na DSS zbog izjava istrgnutih iz konteksta (i to izjava koje su se dogodile pre dolaska Sande na čelo stranke!) „samostalci“ u isto vreme brane Vučića koji u tu istu Srebrenicu odlazi na odavanje počasti „žrtvama genocida“ kako su tvrdili organizatori događaja. Politika SNS-a je dakle ta koja nije daleko od tvrdnje da se u Srebrenici dogodio genocid, dok je odraz politike DSS poseta njihove predsednice Bratuncu. Ko tu zabada nož u leđa Republici Srpskoj, Sanda u Bratuncu ili Vučić koji posle posete Srebrenici i sastanku sa Bakirom u Beogradu pokušava da odgovori Dodika od referenduma? No „samostalcima“ je izgleda vlast, i to mrvica vlasti, bitnija od Republike Srpske.

U istoriji srpske politike bilo je svakakvih kupovina, neprincipijalnih koalicija i izdaja ideala, međutim, zaista nisam siguran da se iko prodao za manju mrvicu vlasti od novopečenih „samostalaca“.

Usput, upadljivo je to lažno patriotsko spinovanje, kome su se sada priključili i „samostalci“, gde se svako ko kritikuje Vučića optužuje da je saradnik DS-a. Time se zapravo radi na medijskom spinu kako u Srbiji postoje samo dve opcije, obe naravno evropske. A upravo to je ono što ne sme da se dozvoli, jer jedina istinski alternativna opcija u može biti ona suverenistička koja se protivi politici Vašingtona, Brisela i Berlina prema Srbiji. A neodvojivi deo evroskeptične politike danas je i protivljenje onome ko je njen glavni i najuticajniji eksponent u Srbiji, a to je Vučić. Bez protivljenja Vučiću, svaki evroskepticizam je ili gluma ili zabluda. Rekao bih da je su u narodu dominantni oni zabludeli, a u tzv. eliti glumci.

Naravno da DS u svemu ovome nije i ne može biti deo rešenja, ali zbog čega bi oni, tobože, trebali da budu glavni fokus jedne patriotske opcije? Zbog čega stranku, koja je već tri godine u opoziciji i koja se po rečima naprednjaka i samog Bakareca raspada, treba posmatrati kao glavnu pretnju suverenističke opcije? I to u trenutku kada je Vučić sve negativne trendove njihove politike samo ubrzao i radikalizovao. Nema nijednog racionalnog razloga, izuzev želje da se po svaku cenu ostane na vlasti uz novog  gospodara.

U istoriji srpske politike bilo je svakakvih kupovina, neprincipijalnih koalicija i izdaja ideala, međutim, zaista nisam siguran da se iko prodao za manju mrvicu vlasti od novopečenih „samostalaca“. Jer, dok su se drugi prodavali za celokupnu vlast ili deo vlasti na republičkom nivou tkz. „Samostalni DSS“ to čini da bi ostao mlađi partner na gradskom nivou i kao takvi dolaze Vučiću kao kec na desetku, u pokušaju da preuzme punu kontrolu nad ovom strankom, ili da je pocepa i natera da se bavi sama sobom i svojim unutrašnjim problemima.

Međutim, čitava ova manipulativna predstava ima i jednu dobru stranu, tu se zaista može videti ko je opozicija a ko ne. Čim je režim na nekoga udario svom snagom znači da im smeta ono što rade i da ih prepoznaje kao pretnju. Znači da ih prepoznaju kao nekoga ko im u budućnosti može praviti probleme.