Rusija podržava Srbiju oko Kosova, ali vi sami morate da odlučite šta hoćete; nismo očekivali da će crnogorsko rukovodstvo podržati antirusku rezoluciju u UN

Vaša svetosti, mitropolite Amfilohije, svete vladike, dragi prijatelji, milo mi je da sam ponovo u Srbiji da vidim mnoga poznata lica, a žao mi je da se naš susret dešava u ovom teškom trenutku. Poplave su nanele mnogo žrtava, pa želim da vam izrazim iskreno saučešće povodom ove tuge. I ovaj događaj još jednom govori da smo mi ljudi slabi, da smo samo deo prirode. Zahvaljujem se mitropolitu Amfilohiju na pozivu da učestvujem na predstavljanju njegove knjige. Za mene je to velika čast.

Knjiga mitropolita Amfilohija je mnogo više od obične knjige, to je hronika prožeta duhovnim razmišljanjima. Kosovo je mala evropska teritorija koja je početkom prošlog veka smatrana periferijom Evrope. Danas je poznato da je Kosovo genetski kod Srbije. To je kod koji odslikava svu složenost današnjeg života u Evropi i u svetu uopšte, to je kod koji predstavlja projekciju budućnosti.

Smatra se da su svi međuljudski odnosi već odavno opisani i prikazani u starogrčkim tragedijama. U svemu što je kasnije napisano nije rečeno ništa novo, smatra se da je to samo ponavljanje već rečenog uz prilagođavanje savremenom životu. Isto tako će i svi aktuelni konflikti u svetu, kao i svi budući, biti samo ponavljanje onoga što se dogodilo na Kosovu. Sve je to tesno povezano sa Jugoslavijom, u kojoj je sve počelo. Kako je u svojoj knjizi rekao mitropolit Amfilohije Kosovo je otvorilo vrata, kroz koja je  postao vidljiv prostor na kome su se sukobili dobro i zlo, prostor na kome se sukobile Božja pravda i ljudska nepravda, sve do kraja sveta i veka. Nažalost, moramo biti svesni toga da će borba između dobra i zla trajati dok postoji čovečanstvo. Na Kosovu su na najočigledniji način postali vidljivi svi problemi današnjeg vremena. Naravno, mnogi su o tim problemima govorili i pre događaja na Kosovu i Metohiji, povodom drugih sukoba u svetu. Ali, to je bio prvi put da su se suočili sa problemom tolikih razmera u samoj Evropi. To je bio politički konflikt između država i samog realnog života, sukobili su se principi na kojima se zasnivaju odnosi među državama, principi su se sukobili sa samom realnošću.

Vladimir Putin je pre šest godina rekao da je za regulisanje bilo kakvih sukoba i za njihovo zaustavljanje neophodno poštovati opšte principe. Ali ti principi ni u kom slučaju ne smeju protivrečiti realnom životu, niti ići na štetu ljudima. Naravno, pre svega, tu se radi o pravu naroda na samoopredeljenje kao  i o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta svake države. To su relativno novi principi. O pravu naroda na samoopredeljenje počelo se govoriti tek u vreme Prvog svetskog rata, a o principu suvereniteta i teritorijalnom integritetu država prvi put se zvanično govorilo u Povelji Ujedinjenih nacija. Tada je taj princip prihvaćen, a kasnije potvrđen u povelji 1975. g. Međutim, od tada se mnogo toga promenilo u svetu, a posebno u Evropi. Pre svega mislim na promene do kojih je došlo posle Hladnog rata. Svi smo se nadali da ćemo posle Hladnog rata moći da živimo uz poštovanje jednakosti i uz međusobno uvažavanje. Nažalost, neke moćne zemlje sveta su smatrale sebe pobednicama u Hladnom ratu. I samim tim smatrale su da imaju pravo da silom nametnu samo one principe koji odgovaraju njihovim interesima. A svi oni koji se nisu slagali sa takvim odnosom snaga u svetu morali su zbog toga da budu kažnjeni, dakle, taj novi pogled na svet im je bio nametnut silom. Sve to je dovelo do razvoja brojnih događaja u Evropi koji nisu bili očekivani.

Pre svega, došlo je do ujedinjenja Istočne i Zapadne Njemačke, raspala se Čehoslovačka, prestao je da postoji i Sovjetski Savez. Zatim je došlo do raspada Jugoslavije. Svi ovi događaji doveli su do potpune erozije svih dotadašnjih odnosa koji su vladali u Evropi. Međutim, najveće narušavanje i najteži udarac međunarodnom pravu nanet je upravo na Kosovu. Desilo se sve suprotno onome što je bilo predviđeno rezolucijom UN 1244. Došlo je do narušavanja principa samoopredeljenja i principa teritorijalnog integriteta. Svi ovi sukobi i problemi izazvali su veći igrači od onih na sukobljenim stranama, sve ovo se dogodilo zbog miješanja sa strane. Pre svega dopušteno je da se na Kosovu formiraju nezakonite vojne formacije, a zatim su Srbija i Crna Gora i Kosovo bombardovani. Na Kosovo su ušle snage Ujedinjenih nacija, koje nisu uspele da obezbede poštovanje jednog od osnovnih principa, a to je princip neutralnosti. Sramno mešanje postalo je još očiglednije kad je na Kosovu otvorena vojna baza. Zatim je stigao i Euleks koji je bio sve samo ne nepristrasan u kosovskim dešavanjima. Naši zapadni partneri neprekidno ponavljaju da je Kosovo poseban slučaj, mi se sa tim kategorički ne možemo složiti.

Svima je jasno koliko su danas aktuelni principi samoopredeljenja, teritorijalnog integriteta i suvereniteta država. U Veneciji je već održan referendum, a planira se održavanje referenduma i u Škotskoj, Kataloniji, Baskiji, u Flandriji, nedavno je održan referendum na Krimu. Pošto sam radio u UN iz iskustva znam da kad dođe do sukoba prava na  samoopredeljenje i teritorijalnog suvereniteta, UN najčešće podržavaju princip teritorijalnog integriteta države, ja lično sam aktivno radio na taj način kada se to pitanje postavilo u slučaju Abhazije, u Abhaziji su takođe bile razmeštene snage UN - a postojale su i zajedničke mirotvorne snage zajednice nezavisnih država. Rusija je tokom 20 godina glasala za rezoluciju UN kojom se potvrđuje nepovredivost granica Gruzije, dakle niko nema prava da optuži Rusiju da podržava separatizam. Međutim, kada su gruzijske oružane snage napale civilno stanovništvo u Severnoj Osetiji, kada su napali čak i ruske mirotvorce koji su se nalazili u toj oblasti, Rusija nije mogla da ne odgovori na taj napad. Više nije bilo reči o principima već o ljudskim životima.

Principi su se sukobili sa pitanjem očuvanja života ljudi. Iz toga se mogao dobiti sledeći zaključak, dakle, princip očuvanja teritorijalnog integriteta moguće je poštovati samo do onog trenutka kada počne masovno ubijanje ljudi, kada ubijanje počne, više ne treba razmišljati ni o kakvim principima već treba spasavati ljudske živote. Mi smo zaštitili stanovništvo u Severnoj Osetiji. Ma koliko to apsurdno zvučalo, da mi nismo zaštitili stanovništvo Severne Osetije i Abhazije, oni bi postali žrtve vojske one zemlje koja te republike smatra svojim neotuđivim delom. Sve ovo se događalo u avgustu 2008. g. Tada su se i meni mnogi obraćali sa komentarima da je to što se dešava u Severnoj Osetiji slično onom što se desilo na Kosovu, i te dve situacije su upoređivali. Mnogi su nam postavljali pitanje za šta ćemo se sada odlučivati, koji princip ćemo sada poštovati - da li princip prava naroda na samoopredeljenje ili princip očuvanja teritorijalnog integriteta? Isto pitanje su nam postavili nakon održanog referenduma na Krimu. Tamošnju sitaciju su ponovo upoređivali sa situacijom na Kosovu.

Rusija je podržavala, podržava i uvek će podržavati Srbiju, ali to ne znači da ćemo dovesti u pitanje princip prava na samoopredeljenje. Štiteći Kosovo polazimo od činjenice da mi poznajemo istoriju Kosova, znamo šta se na Kosovu dogodilo. Znamo da se tokom istorije promenio položaj srpskog naroda u tom delu Srbije. To se donekle može uporediti sa onim što se poslednjih godina događalo na Krimu i oko Krima.  To je evropska zemlja, ali Sevastopolj je simbol ruske vojne slave. Usled neodgovornog ponašanja rukovodilaca u Sovjetskom Savezu i u samoj Rusiji, Krim je predat Ukrajini. Nedavno sam razgovarao sa čovekom koji je bio svedok pregovorima iz 1991. g. Na tim pregovorima se rešavalo na koji način će se razgraničiti republike bivšeg Sovjetskog Saveza. Ukrajinci su tada postavili pitanje šta da se radi sa Krimom, rečeno im je: "Uzmite ga!" Bila je potrebna samo jedna riječ da se milioni Rusa odjednom nađu u sastavu druge države. Znamo kako je Krim postao deo Ukrajine, znamo u kakvoj se situaciji našlo Kosovo, i znamo da Srbija oseća Kosovo kao neprikosnoveni deo svoje teritorije. Rusija dobro zna na koji način se Kosovo našlo u toj nepojmljivoj i nepodnošljivoj situaciji koju je mitropolit Amfilohije opisao u svojoj knjizi.

Još jedan razlog naše stalne podrške Srbiji je i taj što je Srbija bila oduvek naš verni saveznik. Postoji i treći razlog, sve što se dogodilo na Kosovu posledica je spoljnog mešanja. Mnoge nezakonite radnje i vojna akcija doveli su do odvajanja teritorije jedne suverene države. Mi smo se uzdržali od mešanja, naša vojska nije ušla ni u Ukrajinu. To je bio politički korak koji je morao da zadrži ekstremiste. Očigledno je to bio ispravan korak jer je dao prave rezultate, i sada kada je ukrajinska vojska pokrenula ofanzivu protiv sopstvenog naroda, oni moraju da imaju u vidu da se Rusija može u svakom trenutku umešati.

Vratićemo se Kosovu. "Šta očekuje Kosovo u budućnosti?" pitanje je koje mi je mnogo puta postavljano. Ja želim to da pitam vas Srbe jer je to vaša zemlja. Živeo sam u Srbiji četiri i po godine. Tokom tog vremena učinilo mi se da su se ljudi u Srbiji umorili od tih pitanja i tih problema. Upravo o toj činjenici veoma slikovito govori mitropolit Amfilohije u svojoj knjizi. Često mi se činilo da bi Srbima odgovaralo da sve kosovske probleme umesto njih reši neko drugi, a onda bi oni mogli reći: pa šta možemo, ništa nam drugo ne preostaje nego da na to pristanemo. Nažalost, to nije moguće. I neophodno je da odluku donesete vi, Srbi. Za svaku odluku i za svako rešenje, Srbi moraju preuzeti odgovornost na sebe. To je odgovornost pred sopstvenom istorijom i odgovornost pred budućim pokolenjima. Međutim, neophodno je stvoriti demokratske uslove da svaki Srbin kaže, iznese svoje mišljenje.

Sve ono što se tokom poslednjih decenija dogodilo u Istočnoj Evropi potvrđuje da se ponovo budi težnja nekih sila da krenu prema Istoku, sve to je pritisak na Istok i na Slovene. Naravno Zapad to ne priznaje, Zapad tvrdi da ne vrši nikakav pritisak ni na Istok ni na slovenske narode, ali mi u to ne verujemo. Jedan od vodećih ruskih nedeljnika, zove se "Vojno industrijski časopis", ove nedelje se bavi pre svega pitanjima bezbednosti i pitanjima naoružanja. Ovaj časopis koji nije pisan za široku javnost, namenjen je samo stručnjacima, sproveo  je anketu u kojoj je postavljeno sljedeće pitanje: Da li se slažete sa tim da je iskonski cilj i glavno usmerenje Zapada usmerenje ka Rusiji, da to traje već nekoliko vekova i da se takvim pritiskom želi Rusija potisnuti na severoistok Azije, od regiona Crnog mora, upravo od onog područja koje je Rusiju i činilo velikom silom. 92% anketiranih stručnjaka, koji se bave bezbednošću, složilo se da su težnje Zapada da upravo to postigne. To što Zapad govori da njihovi ciljevi nisu takvi, to ne znači da mi ne osećamo opasnost. Mi im ne možemo verovati jer se Zapad srtateški ponaša sasvim drugačije.

Sve novine u Srbiji ovih dana izveštavaju o poplavama, a ruski mediji gotovo 100% izveštavaju o događajima u Ukrajini. Moje lično mišljenje je da je 90% svega onoga što se u Ukrajini događalo rezultat unutrašnje politike same Ukrajine, smatram da bi do prevrata u Ukrajini došlo i da nije bilo spoljnog mešanja. Naravno, nikako se ne sme zaboraviti koliku je ulogu u ukrajinskoj tenziji imalo to spoljno mešanje. Prisetimo se kada su zapadni državnici dolazili na Majdan i podržali učesnike protesta u suprotstaljanju aktuelnoj ukrajinskoj vlasti. Ta vlast je bila loša, ali to ne znači da je treba menjati oružjem, postoje drugi načini za to predviđeni Ustavom. Međutim, naši zapadni partneri su zaobišli Ustav smatrajući da treba da podrže protivzakonito uklanjanje ukrajinskih vlasti. Amerikanci su u Ukrajini osnovali čak 200 nevladinih organizacija koje finansiraju, napominjem da su SAD potrošile 5 milijardi dolara da bi pripremile ukrajinski prevrat. Obratite pažnju, ponavlja se ono što se dogodilo na Kosovu: ponovo se formiraju nezakonite vojne formacije koje se bore protiv zakonite vlasti, ponovo se ruše spomenici, ruše se crkve, ponovo se pale kuće, naoružani ljudi po čitavoj zemlji progone one koji se ne slažu sa njihovim stavovima. Čak i Zapad priznaje da su takve akcije nezakonite. Bivši kancelar Šreder je rekao da je to praktično bila prvokacija Kijevu kome je EU predložila da bira između pridruživanja EU i približavanja Rusiji. To jako podseća na prvokaciju do koje je došlo u Račku. Dakle, leševi koji su dovezeni u Račak predstavljeni su kao žrtve srpskih snaga, što naravno nije bilo tačno.

Danas u Ukrajini svi vide da se ponovo bude neofašističke tendencije i snage. Naravno ja ne želim da kažem da su Ukrajinci fašisti, to ni u kom slučaju nisu, međutim neosporno je da u Ukrajini postoje ekstremističke snage koje deluju na isti način na koji su delovali fašisti.

Razmislite o sledećem: 9. maja kada se obeležava Dan pobede nad fašizmom hersonski gubernator je rekao ljudima koji su se okupili povodom Dana pobede, da je Hitler oslobodio Ukrajinu. Mislim da to dovoljno govori kako danas razmišlja jedan deo ukrajinskog društva. Izuzetno smo zahvalni Srbiji što, tokom rasprave o antiruskoj rezoluciji generalne skupštine UN nije glasala. Nažalost, ovakav stav nisu zauzele sve države u kojima žive slovenksi narodi. Izuzetno mi je žao što su naši viševekovni prijatelji i saveznici s kojim smo zajedno ratovali protiv istog neprijatelja: Crna Gora i Podgorica podržale antirusku rezoluciju generalne skupštine UN. Još više nas je začudilo i ražalostilo što se Crna Gora pridružila sankcijama Rusiji. Crnogorci imaju poslovicu: "Nas i Rusa 300 miliona", verovatno će sad biti Crnogoraca koji će reći: "Nas i NATO-vaca 300 miliona!" To je jedna velika, gorka i tužna istina. Nismo očekivali da će crnogorsko rukovodstvo povući jedan do te mere antiruski potez.

Dragi prijatelji, želim da kažem mitropolitu Amfilohiju, vaše visokopreosveštenstvo, veliko Vam hvala za ovu knjigu. Ona je izuzetno potrebna Srbima, izuzetno je potrebna i Rusima, a potrebna je i svima koji se bore protiv zla. Neophodna je svima onima koji se bore za pobedu ljudske pravde. Hvala svima!

(Govor bivšeg ambasadora Rusije u Beogradu na predstavljanju knjige mitropolita Amfilohija Pomenik novog kosovskog stradanja, 19. maja u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu)