Русија подржава Србију око Косова, али ви сами морате да одлучите шта хоћете; нисмо очекивали да ће црногорско руководство подржати антируску резолуцију у УН

Ваша светости, митрополите Амфилохије, свете владике, драги пријатељи, мило ми је да сам поново у Србији да видим многа позната лица, а жао ми је да се наш сусрет дешава у овом тешком тренутку. Поплаве су нанеле много жртава, па желим да вам изразим искрено саучешће поводом ове туге. И овај догађај још једном говори да смо ми људи слаби, да смо само део природе. Захваљујем се митрополиту Амфилохију на позиву да учествујем на представљању његове књиге. За мене је то велика част.

Књига митрополита Амфилохија је много више од обичне књиге, то је хроника прожета духовним размишљањима. Косово је мала европска територија која је почетком прошлог века сматрана периферијом Европе. Данас је познато да је Косово генетски код Србије. То је код који одсликава сву сложеност данашњег живота у Европи и у свету уопште, то је код који представља пројекцију будућности.

Сматра се да су сви међуљудски односи већ одавно описани и приказани у старогрчким трагедијама. У свему што је касније написано није речено ништа ново, сматра се да је то само понављање већ реченог уз прилагођавање савременом животу. Исто тако ће и сви актуелни конфликти у свету, као и сви будући, бити само понављање онога што се догодило на Косову. Све је то тесно повезано са Југославијом, у којој је све почело. Како је у својој књизи рекао митрополит Амфилохије Косово је отворило врата, кроз која је  постао видљив простор на коме су се сукобили добро и зло, простор на коме се сукобиле Божја правда и људска неправда, све до краја света и века. Нажалост, морамо бити свесни тога да ће борба између добра и зла трајати док постоји човечанство. На Косову су на најочигледнији начин постали видљиви сви проблеми данашњег времена. Наравно, многи су о тим проблемима говорили и пре догађаја на Косову и Метохији, поводом других сукоба у свету. Али, то је био први пут да су се суочили са проблемом толиких размера у самој Европи. То је био политички конфликт између држава и самог реалног живота, сукобили су се принципи на којима се заснивају односи међу државама, принципи су се сукобили са самом реалношћу.

Владимир Путин је пре шест година рекао да је за регулисање било каквих сукоба и за њихово заустављање неопходно поштовати опште принципе. Али ти принципи ни у ком случају не смеју противречити реалном животу, нити ићи на штету људима. Наравно, пре свега, ту се ради о праву народа на самоопредељење као  и о поштовању суверенитета и територијалног интегритета сваке државе. То су релативно нови принципи. О праву народа на самоопредељење почело се говорити тек у време Првог светског рата, а о принципу суверенитета и територијалном интегритету држава први пут се званично говорило у Повељи Уједињених нација. Тада је тај принцип прихваћен, а касније потврђен у повељи 1975. г. Међутим, од тада се много тога променило у свету, а посебно у Европи. Пре свега мислим на промене до којих је дошло после Хладног рата. Сви смо се надали да ћемо после Хладног рата моћи да живимо уз поштовање једнакости и уз међусобно уважавање. Нажалост, неке моћне земље света су сматрале себе победницама у Хладном рату. И самим тим сматрале су да имају право да силом наметну само оне принципе који одговарају њиховим интересима. А сви они који се нису слагали са таквим односом снага у свету морали су због тога да буду кажњени, дакле, тај нови поглед на свет им је био наметнут силом. Све то је довело до развоја бројних догађаја у Европи који нису били очекивани.

Пре свега, дошло је до уједињења Источне и Западне Њемачке, распала се Чехословачка, престао је да постоји и Совјетски Савез. Затим је дошло до распада Југославије. Сви ови догађаји довели су до потпуне ерозије свих дотадашњих односа који су владали у Европи. Међутим, највеће нарушавање и најтежи ударац међународном праву нанет је управо на Косову. Десило се све супротно ономе што је било предвиђено резолуцијом УН 1244. Дошло је до нарушавања принципа самоопредељења и принципа територијалног интегритета. Сви ови сукоби и проблеми изазвали су већи играчи од оних на сукобљеним странама, све ово се догодило због мијешања са стране. Пре свега допуштено је да се на Косову формирају незаконите војне формације, а затим су Србија и Црна Гора и Косово бомбардовани. На Косово су ушле снаге Уједињених нација, које нису успеле да обезбеде поштовање једног од основних принципа, а то је принцип неутралности. Срамно мешање постало је још очигледније кад је на Косову отворена војна база. Затим је стигао и Еулекс који је био све само не непристрасан у косовским дешавањима. Наши западни партнери непрекидно понављају да је Косово посебан случај, ми се са тим категорички не можемо сложити.

Свима је јасно колико су данас актуелни принципи самоопредељења, територијалног интегритета и суверенитета држава. У Венецији је већ одржан референдум, а планира се одржавање референдума и у Шкотској, Каталонији, Баскији, у Фландрији, недавно је одржан референдум на Криму. Пошто сам радио у УН из искуства знам да кад дође до сукоба права на  самоопредељење и територијалног суверенитета, УН најчешће подржавају принцип територијалног интегритета државе, ја лично сам активно радио на тај начин када се то питање поставило у случају Абхазије, у Абхазији су такође биле размештене снаге УН - а постојале су и заједничке миротворне снаге заједнице независних држава. Русија је током 20 година гласала за резолуцију УН којом се потврђује неповредивост граница Грузије, дакле нико нема права да оптужи Русију да подржава сепаратизам. Међутим, када су грузијске оружане снаге напале цивилно становништво у Северној Осетији, када су напали чак и руске миротворце који су се налазили у тој области, Русија није могла да не одговори на тај напад. Више није било речи о принципима већ о људским животима.

Принципи су се сукобили са питањем очувања живота људи. Из тога се могао добити следећи закључак, дакле, принцип очувања територијалног интегритета могуће је поштовати само до оног тренутка када почне масовно убијање људи, када убијање почне, више не треба размишљати ни о каквим принципима већ треба спасавати људске животе. Ми смо заштитили становништво у Северној Осетији. Ма колико то апсурдно звучало, да ми нисмо заштитили становништво Северне Осетије и Абхазије, они би постали жртве војске оне земље која те републике сматра својим неотуђивим делом. Све ово се догађало у августу 2008. г. Тада су се и мени многи обраћали са коментарима да је то што се дешава у Северној Осетији слично оном што се десило на Косову, и те две ситуације су упоређивали. Многи су нам постављали питање за шта ћемо се сада одлучивати, који принцип ћемо сада поштовати - да ли принцип права народа на самоопредељење или принцип очувања територијалног интегритета? Исто питање су нам поставили након одржаног референдума на Криму. Тамошњу ситацију су поново упоређивали са ситуацијом на Косову.

Русија је подржавала, подржава и увек ће подржавати Србију, али то не значи да ћемо довести у питање принцип права на самоопредељење. Штитећи Косово полазимо од чињенице да ми познајемо историју Косова, знамо шта се на Косову догодило. Знамо да се током историје променио положај српског народа у том делу Србије. То се донекле може упоредити са оним што се последњих година догађало на Криму и око Крима.  То је европска земља, али Севастопољ је симбол руске војне славе. Услед неодговорног понашања руководилаца у Совјетском Савезу и у самој Русији, Крим је предат Украјини. Недавно сам разговарао са човеком који је био сведок преговорима из 1991. г. На тим преговорима се решавало на који начин ће се разграничити републике бившег Совјетског Савеза. Украјинци су тада поставили питање шта да се ради са Кримом, речено им је: "Узмите га!" Била је потребна само једна ријеч да се милиони Руса одједном нађу у саставу друге државе. Знамо како је Крим постао део Украјине, знамо у каквој се ситуацији нашло Косово, и знамо да Србија осећа Косово као неприкосновени део своје територије. Русија добро зна на који начин се Косово нашло у тој непојмљивој и неподношљивој ситуацији коју је митрополит Амфилохије описао у својој књизи.

Још један разлог наше сталне подршке Србији је и тај што је Србија била одувек наш верни савезник. Постоји и трећи разлог, све што се догодило на Косову последица је спољног мешања. Многе незаконите радње и војна акција довели су до одвајања територије једне суверене државе. Ми смо се уздржали од мешања, наша војска није ушла ни у Украјину. То је био политички корак који је морао да задржи екстремисте. Очигледно је то био исправан корак јер је дао праве резултате, и сада када је украјинска војска покренула офанзиву против сопственог народа, они морају да имају у виду да се Русија може у сваком тренутку умешати.

Вратићемо се Косову. "Шта очекује Косово у будућности?" питање је које ми је много пута постављано. Ја желим то да питам вас Србе јер је то ваша земља. Живео сам у Србији четири и по године. Током тог времена учинило ми се да су се људи у Србији уморили од тих питања и тих проблема. Управо о тој чињеници веома сликовито говори митрополит Амфилохије у својој књизи. Често ми се чинило да би Србима одговарало да све косовске проблеме уместо њих реши неко други, а онда би они могли рећи: па шта можемо, ништа нам друго не преостаје него да на то пристанемо. Нажалост, то није могуће. И неопходно је да одлуку донесете ви, Срби. За сваку одлуку и за свако решење, Срби морају преузети одговорност на себе. То је одговорност пред сопственом историјом и одговорност пред будућим поколењима. Међутим, неопходно је створити демократске услове да сваки Србин каже, изнесе своје мишљење.

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку, све то је притисак на Исток и на Словене. Наравно Запад то не признаје, Запад тврди да не врши никакав притисак ни на Исток ни на словенске народе, али ми у то не верујемо. Један од водећих руских недељника, зове се "Војно индустријски часопис", ове недеље се бави пре свега питањима безбедности и питањима наоружања. Овај часопис који није писан за широку јавност, намењен је само стручњацима, спровео  је анкету у којој је постављено сљедеће питање: Да ли се слажете са тим да је исконски циљ и главно усмерење Запада усмерење ка Русији, да то траје већ неколико векова и да се таквим притиском жели Русија потиснути на североисток Азије, од региона Црног мора, управо од оног подручја које је Русију и чинило великом силом. 92% анкетираних стручњака, који се баве безбедношћу, сложило се да су тежње Запада да управо то постигне. То што Запад говори да њихови циљеви нису такви, то не значи да ми не осећамо опасност. Ми им не можемо веровати јер се Запад сртатешки понаша сасвим другачије.

Све новине у Србији ових дана извештавају о поплавама, а руски медији готово 100% извештавају о догађајима у Украјини. Моје лично мишљење је да је 90% свега онога што се у Украјини догађало резултат унутрашње политике саме Украјине, сматрам да би до преврата у Украјини дошло и да није било спољног мешања. Наравно, никако се не сме заборавити колику је улогу у украјинској тензији имало то спољно мешање. Присетимо се када су западни државници долазили на Мајдан и подржали учеснике протеста у супротстаљању актуелној украјинској власти. Та власт је била лоша, али то не значи да је треба мењати оружјем, постоје други начини за то предвиђени Уставом. Међутим, наши западни партнери су заобишли Устав сматрајући да треба да подрже противзаконито уклањање украјинских власти. Американци су у Украјини основали чак 200 невладиних организација које финансирају, напомињем да су САД потрошиле 5 милијарди долара да би припремиле украјински преврат. Обратите пажњу, понавља се оно што се догодило на Косову: поново се формирају незаконите војне формације које се боре против законите власти, поново се руше споменици, руше се цркве, поново се пале куће, наоружани људи по читавој земљи прогоне оне који се не слажу са њиховим ставовима. Чак и Запад признаје да су такве акције незаконите. Бивши канцелар Шредер је рекао да је то практично била првокација Кијеву коме је ЕУ предложила да бира између придруживања ЕУ и приближавања Русији. То јако подсећа на првокацију до које је дошло у Рачку. Дакле, лешеви који су довезени у Рачак представљени су као жртве српских снага, што наравно није било тачно.

Данас у Украјини сви виде да се поново буде неофашистичке тенденције и снаге. Наравно ја не желим да кажем да су Украјинци фашисти, то ни у ком случају нису, међутим неоспорно је да у Украјини постоје екстремистичке снаге које делују на исти начин на који су деловали фашисти.

Размислите о следећем: 9. маја када се обележава Дан победе над фашизмом херсонски губернатор је рекао људима који су се окупили поводом Дана победе, да је Хитлер ослободио Украјину. Мислим да то довољно говори како данас размишља један део украјинског друштва. Изузетно смо захвални Србији што, током расправе о антируској резолуцији генералне скупштине УН није гласала. Нажалост, овакав став нису заузеле све државе у којима живе словенкси народи. Изузетно ми је жао што су наши вишевековни пријатељи и савезници с којим смо заједно ратовали против истог непријатеља: Црна Гора и Подгорица подржале антируску резолуцију генералне скупштине УН. Још више нас је зачудило и ражалостило што се Црна Гора придружила санкцијама Русији. Црногорци имају пословицу: "Нас и Руса 300 милиона", вероватно ће сад бити Црногораца који ће рећи: "Нас и НАТО-ваца 300 милиона!" То је једна велика, горка и тужна истина. Нисмо очекивали да ће црногорско руководство повући један до те мере антируски потез.

Драги пријатељи, желим да кажем митрополиту Амфилохију, ваше високопреосвештенство, велико Вам хвала за ову књигу. Она је изузетно потребна Србима, изузетно је потребна и Русима, а потребна је и свима који се боре против зла. Неопходна је свима онима који се боре за победу људске правде. Хвала свима!

(Говор бившег амбасадора Русије у Београду на представљању књиге митрополита Амфилохија Поменик новог косовског страдања, 19. маја у Коларчевој задужбини у Београду)