уторак, 17. март 2020. | |
Подржавам увођење ванредног стања, иако постоје у јавности контроверзе да је то могло да се реши и увођењем ванредне ситуације, као блажим обликом. Ванредно стање било би много легитимније да је ту одлуку донела Скупштина Србије. Ово сада што следи биће убедљиво највеће искушење како за актуелну власт, тако ће бити и нека врста показатеља виталности и самоодбрамбеног капацитета читавог друштва. Морам признати да сам прилично скептичан и према једном и другом. Мање се плашим режимских злоупотреба ванредног стања, мада не сумњам да ће и тога бити, али ме више брине да они заправо немају довољно снаге, памети и организационе способности да спроведу мере које се морају спровести. Тим пре што је очигледно степен поверења у власт и поруке власти веома низак, чак и код њихових присталица – каже у разговору за Данас Ђорђе Вукадиновић, самостални посланик и главни и одговорни уредник Нове српске политичке мисли.
* Како у светлу акутне ситуације са епидемијом корона вируса видите ситуацију са изборима?
– Јавност и медији су већ дефинисали ствар насловима попут „избори у доба короне“ и слично. Реално говорећи, ни пре ове епидемије атмосфера у друштву није била сјајна, нити повољна за вођење кампање и вршење такозваних „изборних радњи“, а сада је ствар доведена практично до апсурда. Режим је објективно и практично убио политички живот у Србији, а ова актуелна ситуација са пандемијом корона вируса је то стање само додатно оголила. Познато је шта ја мислим о бојкоту, а поготово о начину на који је заказан 8-9 месеци пре самих избора. Међутим, чињеница је и да избори у овом тренутку и у оваквим условима немају никаквог смисла.
* Чини се да ће избори бити одложени. – Мислим да готово нема никакве сумње да ће избори морати да буду одложени, само је питање – на колико. Ове прве најаве председника Вучића у којима се помиње десетак дана просто нису реалне. Ако је реч само о томе, онда боље да их и не померају. Уосталом, стручњаци управо за крај априла предвиђају врхунац заразе, након чега се, у оптималном случају, може очекивати стишавање. Стога се, вероватно, као најранији термин може рачунати на почетак јуна. То из медицинских разлога. Али није искључено да психолошки и политички разлози наметну и опцију одлагања за јесен. Но, мислим да би таква одлука већ захтевала шири друштвени и политички консензус. * Да ли ћете Ви изаћи на изборе независно од тога да ли ће да буду померени? – У тренутку док не знамо шта нас чека сутра или за десетак дана, готово да је непристојно и причати о изборима, а камоли водити неку изборну кампању. Уосталом, погледајте само шта чини садржај деведесет одсто вести у нашим, а и светским медијима. Да ли мислите да је, чак и независно од наше познате медијске ситуације, у оваквим условима могуће имати нормалне изборе и позивати грађане на политичке скупове и бирачка места?
* Најавили сте да намеравате да изађете на изборе заједно са Миладином Шеварлићем. Да ли сте разговарали још са неким о том наступу на изборима и која опција вам је најближа?
– Разговарао сам са доста људи. И готово сви су се сложили да је постојеће стање неодрживо и изразили спремност да се на неки начин укључе у стварање фронта о којем сам говорио. Одлука о изласку или неизласку на изборе је, заправо, секундарна у односу на одлуку да се прави један општенародни покрет за спас који би покушао да анимира тренутно пасивне и апатичне делове друштва, који нису за ову власт, али не верују у могућност промене и не виде алтернативу у постојећој политичкој и партијској понуди. Странке су постале предузећа и сервиси за запошљавање. Највећа у томе највише предњачи, али скоро све су скројене по том моделу. Избори могу бити прилика да се промовишу нове идеје и људи, али се овај фронт не прави са једнократним и дневнополитичким циљем. * Да ли сте у стању да прикупите оволики број потписа колико је потребно? За кампању је потребно и доста пара, како ћете то обезбедити? – Та уредба о десет хиљада код нотара оверених потписа типична је олигархијска и партократска мера, срачуната да обезбеди приступ само владајућим, или од власти „ауторизованим“ политичким актерима. Интересантно је да ни власт ни највећи део опозиције чак и када се најжешће свађају не дирају у то рестриктивно и олигархијско правило. А управо су недавне измене изборног закона које су, наводно, имале за циљ „демократизацију“ и већу репрезентативност изборног процеса биле прилика да се овај услов ублажи, односно тражени број потписа смањи, или барем да се омогући да они буду бесплатни. Али наравно да то није учињено. Ако одлучимо да изађемо на изборе, позваћемо грађане да то подрже потписима и малим донацијама. Немамо никакве тајне донаторе из иностранства, нити из власти, нити из опозиције. На изборима, кад год били и кад будемо излазили, нећемо имати ниједан билборд, нити плаћени новински оглас – и верујте да ћемо проћи боље од многих.
* Сматрате да можете да пређете цензус од три одсто? – Лакше је прећи цензус него поштено, без помоћи власти и без страначке инфраструктуре, канцеларија итд, сакупити оних десет хиљада потписа. Зато сам и рекао да је та мера олигархијска, рестриктивна и недемократска. Рекао сам на самом почетку: ако не могу да будем сигуран да можемо да направимо причу која ће утицати на курс државне политике, нећу да учествујем само као фикус. А поготово нећу да – попут неких – од власти тражимо и очекујемо „милосрђе“ у виду потписа и политичке логистике. Мислим да сам у протекле четири године у скупштини, упркос врло неповољним околностима и непријатељској атмосфери, у великој мери показао шта значи бити заиста независни и заиста народни посланик. Није ми мандат императив. Желим да помогнем да у скупштину уђе много таквих и, по могућству, још бољих од мене, који ће моћи заступати одговорну и суверенистичку државну политику. А то значи борбу против предаје националног суверенитета и распродаје националних ресурса. Није лако истовремено се борити и против режима, и против бојкота, и против апатије и страха од пандемије вируса. Али нећу учествовати тек реда ради.
* С обзиром да сте ипак опредељени за излазак на изборе, сматрате ли да су изборни и медијски услови добри? – Нема никакве сумње ни дилеме да су услови лоши. Али били су лоши – и, заправо, још лошији – 2016, 2017. и 2018. А посебно на председничким изборима, па су сви изашли, чак и многи који нису требали и који су знали да немају ама баш никакве шансе. А ту је, на председничким изборима, принцип да „победник носи све“, евентуално још другопласирани има неку политичку корист, а сви други су учествовали само због промоције и неколико стотина хиљада евра намењених за то из државне касе – и нико, ни један једини грађанин од тог њиховог изласка није имао никакву корист. Зато, ако је било које изборе требало бојкотовати, онда су то били председнички 2017. Насупрот томе, овде сада имате – или сте имали – реалну шансу да освојите неке градове и општине, да освојите, на пример, трећину посланичких места и из републичке и локалних скупштина вршите озбиљан медијски и политички притисак на режим. Али, као што рекох, хајде да сачекамо да прође ова епидемија, па да још једном, хладне главе, седнемо и видимо шта би требало чинити. |