Поштовани господине Жарковићу,
Читајући Ваш осврт на наш текст „Влада Цветковић-Дачек“ објављен на сајту „Нове српске политичке мисли“, стекли смо утисак да никада нисмо били ближи реплици изјаве која је обележила животе и идеје многих од нас: Ако критичари владе преживе, Србија неће! „Питај бога“ шта ће о идејама тог типа помислити неко из „троструког кордона“ око председника, који сте препоручили, или онај ко не би требало „ништа да препусти случају“. А Драгољуб Жарковић је, желимо да верујемо, само козерски хтео да се истакне као први бранилац још неформиране, али одобрене владе, од стране кључних власника свега и свачега у Србији (па, макар и неформално, и многих медија).
Иако се у тексту нисмо бавили „ликом и делом“ актуелног председника Р. Србије, тачно сте приметили да од погибије Зорана Ђинђића није било толике концентрације пара и моћи у рукама једног човека, колико ће их за који дан бити у рукама Бориса Тадића. С обзиром да је тако – а знамо колико је наш систем оптерећен корупцијом, волунтаризмом, клановским духом, недостатком политичке културе – зар онда сви не треба да доприносимо да власт буде мање затворена и неодговорна? Боље је да готово свемоћна власт буде и прекомерно критикована, него да се аплаудирањем или макар ћутањем охрабрује да се „квари“.
Нажалост, чини нам се, и због вашег текста, да ћемо ускоро имати за демократски систем неприродну симбиозу великог дела невладиног сектора, утицајних медија и владајућих структура. Активне невладине организације и медији – које често у позитивном смислу називају „псима чуварима“ демократије – били су итекако будни у случају претходне власти. И, колико год да су у томе били присутни лични интереси власника и „дресера“ „паса чувара“, (хипер)критичност према власти била је корисна за наше друштво. Но, влада Цветковић-Дачић у формирању, суштински неограничена невладиним и медијским „стегама“, могла би убрзо да дође у искушење да елиминише и оне малобројне механизме јавног надзора.
Однос владајућих структура према РТС-у и „Политици“, у околностима када још ни влада није устоличена, злокобно наговештава такав развој догађаја. Надамо се да ћете се, упркос вашим политичким убеђењима, интересима и симпатијама, ипак сложити да то неће погодовати одговорности и отворености власти. Желимо да верујемо да се радило само о томе да Вас је наш текст револтирао, и да сте зато реаговали не размишљајући о ширим последицама става који провејава кроз ваш чланак – не размишљајући о последицама по медијске слободе и осећање сигурности свих нас да просуђујемо о јавним питањима и износимо своје ставове. Јер, ако не преживе критичари владе неће ни крхка српска демократија!
На крају, што се нашег текста тиче, било би у духу европских вредности, ради којих владајуће партије и кажу да су превазишле неслагања, да сте аргументовано рекли зашто су поређења овогодишње „јулске владе“ и владе из 1939. године натегнута. Етикетирања, произвољно називање неког текста „будаластим“, сигурно не помаже вашим читаоцима да дефинишу сопствено мишљење. Опет, готово смо сигурни да то углавном није публика која тражи инструкције у вези са идеолошком линијом коју треба да следи. Међутим, пошто изгледа да их главни и одговорни уредник листа који читају потцењује, и без изношења аргумената натура им своје ставове, читаоцима „Времена“ остављамо „кординате“ како би могли да прочитају текст „Влада Цветковић-Дачек“ (http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_cv_dacek1.htm), и сами просуде о основаности паралела између Србије данас, и наше земље пред Други светски рат. Као историчари, стојимо иза тврдњи које смо изнели.
Драгомир Анђелковић и Бранко Радун |
.jpg)
