Ратко Младић и колективна кривица српског народа

Након доношења првостепене пресуде генералу Ратку Младићу још једном се јасно показало да у нашем друштву постоји озбиљна и дубока подела. Реаговање странака, државних функционера и дежурних бораца и боркиња за, искључиво српско суочавање с прошлошћу и почињеним злочинима само додатно поткрепљује и потврђује ову констатацију.

Посебно се инсистира на ставу да пресуда генералу Ратку Младићу није у исто време и стигматизација и осуда целокупног српског народа. Али, реаговање и наступи представника тзв. либерално-демократских и грађански оријентисаних политичких идеолошких кругова указују на то да управо они говоре и заступају принцип колективне одговорности и кривице српског народа.

То је део њихове идеолошке агенде у којој се тврди да Срби непрестано прибегавају самовиктимизацији, али и то да нису спремни се суоче са злочинима почињеним у њихово име. У питању је стара идеолошка мантра коју упорно користе ови идеолошки јуришници, што се могло видети и у њиховим коментарима на пресуду генералу Ратку Младићу.

У низу овако интонираних иступања посебно се истиче коментар Снежане Чонградин, ноћ уочи пресуде Младићу, који је објављен у либерално-грађанском листу Данас.

“Ноћ је уочи најзначајније пресуде на овим просторима. Пресуде Ратку Младићу за геноцид и друге страховите ратне злочине које је починио у име свих нас. Уназад вековима и унапред , такође , вековима. Није их починио сам . Починио их је уз помоћ , подршку, наредбу наше државе - Србије. Оних које су грађани бирали да им буду представници и предводе их у рату на просторима бивше Југославије. Они су од нас направили монструме, опаке, примитивне лудаке и глупаке спремне да поздраве , оправдају и учествују у геноциду над другим народом. И то је једна непромењива и вечита истина“.

Овој новинарки Данаса придружио се у својој редовној колумни и историчар Никола Самарџић.

„Одвратност и глупост његовог злочина, бедни кукавичлук његовог држања, одсуство официрске храбрости, да пресуду саслуша и поднесе. Можда је генерал Младић заслужан док подсећа како и даље кукумавчимо због тромесечне НАТО интервенције, пошто смо три године окретали главу од Сарајева и двадесет година покушавали да променимо ДНК геноцида у Сребреници“.

Ово су, очигледно, и примери заступања непримереног става о колективној кривици српског народа што је за поменуте колумнисте једна и непромењива и вечита истина, која се никако не може и не сме доводити у питање.

Овакви ставови су у великој мери део актуелне уређивачке концепције листа Данас који све више прераста у билтен Либерално Демократске Партије и заговорника идеологије друге Србије, чији је основни мото садржан у тврдњи да је друга Србија та која се не мири са злочином.

Да ли то значи да се свако ко не дели њихове идеолошке ставове у ствари мири са злочином и самим тим га оправдава? Сам тон у колумнама Снежане Чонградин и Николе Самарџића представљају израз идеолошке искључивости, необјективности и острашћености, која је у основи деловања ове етаблиране и добро позициониране идеолошке и политичке групације.

Зато, уверавање представника тзв. грађанске Србије, да се не може говорити о колективној кривици и одговорности пада у воду јер ова пресуда је за њих била изузетна прилика да понове све оне пропагандистичке флоскуле, које су иначе пратиле догађаје везане за грађански рат у Босни и Хрватској.

Посебно је отужно видети председницу Републике Хрватске Колинду Грабар Китаровић како говори о геноциду у Сребреници, а управо у Хрватској можемо свакодневно пратити отворено оживљавање и манифестовање усташтва и негирање геноцида почињеног у Јасеновцу.

Слично се може оценити и реаговање Бакира Изетбеговића, који није пропустио прилику да још једном покаже да за њега помирење на овим просторима значи пре свега признавање неупитне истине о искључивој и неупитној кривици српског народа за злочине почињене у Босни и Херцеговини.

Али и реаговања великих сила Енглеске, Немачке, САД и Француске, као и ЕУ само нас додатно уверавају да изношење оцене да се ради о колективној кривици српског народа има своје реално упориште.

Зато, деловање Хашког суда, као изразито политички пристрасне институције, није и не може бити озбиљан допринос процесу помирења и суочавања са прошлошћу. Без обзира на то што је његова основна улога била кажњавање почињених злочина, све док се само једна страна - и то српска - означава као искључиви узрок и кривац за крвава дешавања у време разбијања Југославије, не може доћи до искреног и делотворног помирења.

Међутим, само у Србији се може десити да Демократска странка саопшти да је пресуда Младићу дугоочекивано задовољење правде, предуслов помирења и да скида љагу са Србије. Ова странка наводи да Србија коначно улази у завршну фазу поглавља званог Хаг и позива учеснике јавног живота да се уздрже од промовисања и оправдавања ратнохушкачких изјава.

Оваква реаговања на пресуду генералу Ратку Младићу, али и изношење „вечитих и непорецивих истина“, неће бити никакав предуслов помирења и скидања љаге са лица Србије. Напротив, само ће даље подгревати неприхватљиве ставове о колективној кривици српског народа.

(Маринко М. Вучинић)