Progres ili progresija?

U samo četiri nedelje g. Boris Tadić nam je saopštio nekoliko stvari koje sve zajedno i kod mene rađaju dodatnu veliku zabrinutost za budućnost Srbije.

Govorićemo o: poseti Azerbejdžanu, Turskoj, Kipru, Gracu, ali i o poseti Trgovištu, sindikalnom skupu u Beogradu, Boru. Zajednički imenitelj u svim ovim izjavama Tadića je u tome što one bitno odstupaju od realnosti. Do mere da sa realnošću gotovo da nemaju dodirnih tačaka.

Iz Azerbejdžana g. Tadić nas je obavestio da je reč o državi koja je veoma bogata naftom i gasom i da će Srbija imati od toga koristi (uzgred rečeno ukupan obim međusobne razmene u 2009. godini je bio oko 5 miliona dolara). Kako? To nam nije objašnjeno, ali postoji samo jedna mogućnost: da nam Azerbejdžan proda naftu ispod cene. To je opet moguće samo ako oni žele da nam poklone pare ili ako ne znaju da je nafta roba koja se kotira na berzi i čija cena se zna u svakoj sekundi. Drugim rečima, ili nas mnogo vole, pa žarko žele da nam poklone pare, ili mnogo ne znaju uprkos tome što skoro sto godina trguju naftom. Ne znam šta je od ovoga logično g. Tadiću, ali šta god da je, mene to veoma brine.

Još neverovatnije je pominjanje gasa. Gas nikako ne može da stigne u Srbiju osim iz Rusije. Druga mogućnost je da se gas puni u balone, pa da se pod povoljnim vetrovima baloni nekako nadviju nad Srbiju, pa da ih naše vazduhoplovstvo prizemljuje i predaje u sigurne ruke g. Bajatovića.

Zatim smo pompezno obavešteni, sve sa oduševljenim podizanjem ruku u stilu navijača istog tima, da je Turska idealni posrednik za odnose Srbije i g. Silajdžića. Baš Turska uliva g. Tadiću sigurnost da će ti odnosi biti objektivno i nepristrasno sagledani. Pretpostavljam da je g. Tadić samouverenost u ovoj svojoj proceni crpeo iz neskrivenog oduševljenja turskog predstavnika i g. Silajdžića. Računa Boris, čim se i oni raduju, dakle nisam sam, mora da je stvar na pravom putu. Kada tome dodam da je g. Silajdžić suprotno svojim ovlašćenjima zastupao BiH na tom sastanku, a g. Tadić mu svojim prisustvom dao puni legitimitet, mene cela ova stvar veoma brine.

Predsednik Tadić je pre desetak dana stigao do Trgovišta (najsiromašnija od svih srpskih sirotinja na tromeđi sa Makedonijom i Bugarskom) i tamo, kako nas je RTS neposredno izvestio, starijem čiki spečenom od decenijskog napora i odricanja (da ne kažem nemaštine) izjavio: „Ovde je u stvari lepo“. Čovek je ostao zabezeknut i ni reč nije uspeo da izusti. Ono što nam ni RTS niti bilo koji drugi medij nije preneo je činjenica da je g. Tadić pre nekoliko godina već bio u Trgovištu i tada im je takođe obećavao investicije i razvoj.

Na Kipru je g. Tadić delio lekcije kako se ima poslovati. Napomenuo je da se te of-šor kompanije moraju staviti pod kontrolu i pozvao privrednike na „ekonomski patriotizam“. Moj je utisak da je u tom trenutku g. Tadić postavio sopstveni rekord, da sa tako malo reči kaže toliko besmislica. Prvo Kipar nije of-šor zona. Kipar je EU i o tome kako Kipar posluje brinu Nemci. Brinu i drugi veliki u EU, ali pre svega Nemci (ja ne znam da postoji banka na Kipru u kojoj Nemci nemaju nekog svog službenika). Kako Kipar može biti dobar za EU, a sporan za Srbiju? Besmisleno. Zatim ekonomski patriotizam. Pa nema ničeg skupljeg od ekonomskog patriotizma. Kad se nešto u poslu zasniva na patriotizmu, a ne na novcu, to je na kraju uvek skuplje. Besmislica. Da li to znači da Srbija hoće da ograniči mogućnost stranim kompanijama da osnivaju privredna društva u Srbiji? Pa nama je preko potrebno osnivanje novih firmi. Takav zahtev bi bio potpuno suprotan ključnim interesima Srbije. Da li to hoćemo da retroaktivno ugrožavamo strane investicije? Ili bilo koje investicije? Strašno. Pa ono malo kapitala će pobeći iz Srbije i za dugi niz godina niko neće doći.

Šta država može da radi (uopšte ne mislim da je to i pametno, nego samo načelno da razjasnim kako stoje stvari): može da kontroliše zakonitost, može da propisuje da kada država nešto kupuje ili prodaje mogu učestvovati samo neke firme u tom procesu (odredi se neki kvalifikatorni uslov), može naplaćivati porez od dobiti ostvarene u Srbiji svim fizičkim i pravnim licima bez obzira na njihovo prebivalište ili sedište. Ništa od ovoga Srbija ne može da radi retroaktivno. I nikakvom dobiti na Kipru, u Francuskoj, Novom Zelandu ili bilo gde drugde se ne može baviti.

To što g. Tadiću izgleda logično mene veoma brine. Čak i kada ostavim po strani način na koji se stavovi iznose, kao da bi naplata dobiti, sve i kada bi ona bila moguća, mogla bitno da utiče na novčane tokove ili standard građana u Srbiji. Kao da je reč o milijardama evra, a ne o iznosu koji je bitno manji od štete koju je Srbija pretrpela u slučaju „satelit“.

U Gracu je g. Tadić odlučio da objasni EU šta je njena sopstvena suština. Ukratko, ako Srbija ne dobije kandidaturu za članstvo do kraja ove godine ili najdalje početkom sledeće, EU će izgubiti svoju suštinu. Suština EU je, dakle, pohranjena kod g. Tadića. Ja u tome vidim još jednu opasnost: zamislite da se, ne daj bože, g. Tadiću nešto desi, pa da sa njim nestane i suština EU.

Za mene je posebno zanimljivo razmišljanje u kome EU nije izgubila svoju suštinu kada nas je bombardovala, ubedljivo većinski priznala otcepljenje Kosova i Metohije, kada je Euleks zabranio ulazak naših zvaničnika na Kosovo bez njihove dozvole itd. nego tek u trenutku kada je Tadić zabrinut da neće imati čime da maše pred licem birača na narednim izborima, bez kandidature za članstvo u EU.

Zatim je na sindikalnom skupu pozvao naše poreske organe da pažljivije čitaju zakon. Kada bi g. Tadić čitao zakon sve bi bilo moguće. Samo para u privredi Srbije ne bi bilo nigde.

Zatim je otišao u Bor i pričao nam o bakru. A tamo nema bakra. Treba da znate da u Boru uopšte nema bakra. Dokazano. Rio Tinto (jedna od dve najveće kompanije na svetu kada su u pitanju obojeni metali) dve godine je bušio, potrošili su oko 6 miliona dolara i otišli. Nema bakra. Nema ni drugih metala. To znači da je jeftinije kupovati bakar nego ga proizvoditi. Dokaz više je i u tome što se na tri tendera za prodaju RTB Bor nije pojavio niko iz prvih 15 na svetu. Niko ni da pipne. A ne da dostavi bilo kakvu ponudu. U Boru postoji samo besomučno trošenje para nas građana. Na struju, na opremu, na otklanjanje štete od zagađivanja. Troše se stotine miliona evra naših para potpuno besmisleno. Samo za struju je za RTB Bor potrošeno više novca nego što ukupno iznose neplaćeni računi svih porodica kojima je isečena struja.

Ono što mene dovodi do najozbiljnije zabrinutosti je činjenica da je g. Tadiću sve to logično i čak poželjno. Nafta će da šiklja iz Azerbejdžana, u Trgovištu je divno, u Boru sve blješti od dragocenih metala, milijarde su na dohvat ruke samo treba čitati zakon Borisovim očima, Evropa samo što nije uvidela svoje zablude, a Turska upravo ovih dana povoljno po Srbiju rešava pitanja BiH.