Pristajanje na svaku verziju i obećanje boljeg života

Narod nije mnogo principijelan. On pristaje na svaku verziju boljeg života. Ko je to shvatio, nema problema sa narodom. Kad ste me prošli put izabrali, obećao sam vam bolji život, pa sam vam to isto i sada obećavam. Nisam ja od onih koji danas govore jedno a sutra drugo. U ovim aforizmima Dušana Radovića i Aleksandra Baljka tako su upečatljivo sažeta sva osnovna svojstva i suština izborne kampanje Aleksandra Vučića na ovim predsedničkim izborima. On neprestano izlaže novu i obećavajuću verziju boljeg života (iako se taj rok pristizanja neviđenih blagodeti produžava u nedogled) i pri tome nastoji da nas ubedi da uvek govori nepatvorenu istinu. Bez obzira što se veoma lako na mnogim primerima može pokazati da su njegovi maratonski retorički izlivi samo politikantsko nastojanje da se bujicom reči prikriva realno stanje u društvu. Ali on je ubeđen da predstavlja mesijanski pronađeni glas naroda koji kao po nekom nepisanom pravilu ne ume da bude zahvalan i da dovoljno ceni velike žrtve koje za njegovo buduće blagostanje podnosi veliki i neumorni reformator Aleksandar Vučić. Zaista je nezahvalnost naroda beskrajna u to smo se toliko puta uverili ne samo u našoj istoriji, naročito kada veliki vođa izgubi moć i vlast. To se posebno odnosi na stranačku klijentelu i koteriju koja se razbeži na pri znak mogućeg izbornog poraza kandidata kojeg su do juče uznosili u neslućene visine

.

Nakon američkih predsedničkih izbora u žižu javnosti se javilo pitanje uticaja duboke države u američkom društvu. Ispostavilo se da se radi o izuzetno važnoj pojavi u političkom životu ove zemlje koja sebe stalno proglašava za neprikosnovenog predvodnika slobodnog i demokratskog sveta a što je odavno dovedeno u pitanje. U predsedničkoj kampanji Donalda Trampa se kao jedno od najvažnijih obećanja javljalo njegova zalaganje za isušivanje vašingtonske močvare i promenu dosadašnjeg načina vladavine političke oligarhije i etabliranog političkog establišmenta. Najavljivan je otvoreni i žestok sudar sa delovanjem duboke države u SAD. Nakon nekoliko meseci može se prepoznati da se u ovoj zemlji odvija sukob nove administracije i predstavnika duboke države a njegovo efekti i rezultati još uvek su veoma neizvesni. Fenomen delovanja duboke države nije svakako vezan samo za politički sistem SAD već je on konstanta u političkom delovanju postojećih društava a može se jasno prepoznavati i u našoj političkoj istoriji.

U toku ove predsedničke kampanje jasno se može prepoznati neprikriveno i brutalno delovanje duboke države, koja je očigledno u službi vladajuće koalicije bez obzira što se naprednjački vođa Aleksandar Vučić predstavljao a i dalje se predstavlja kao istrajni i neustrašivi borac protiv uspostavljenog ekonomskog i političkog establišmenta dosovskog režima. Stigmatizacija svakog kandidata neopravdanim i besmislenim svrstavanjem u dosovsko okrilje samo je još jedan u nizu obilato korišćenih propagandističkih trikova kako bi se što više degradirali i diskvalifikovali opozicioni kandidati. Međutim, sada je nakon pet godina apsolutističke vladavine jasno da se samo radilo o pukom preuzimanju već uspostavljenih i dobro uhodanih poluga vlasti i sistema u kome je ostvarena dominacija partijske države, podržavanje otvorenog autokratskog naprednjačkog načina vladavine, održavanja političkog, medijskog monopola ali je ostvarena i čvrsta kontrola nad finansijskim tokovima i bezbednosnim strukturama. Sve su to elementi vladavine koje je u velikoj meri preuzeo i režim Demokratske opozicije Srbije kada je preuzeo vlast nakon 5. oktobra 2000 godine, zato je i njegov politički poraz bio istorijski i politički neminovan. Bez obzira što se istorija ne ponavlja u istom obliku politički obrasci propadanje jednog režima ostaju gotovo  isti.

Zato je neophodno razmotriti koji su osnovni elementi izborne kampanje koju vodi vladajući sistem koristeći beskrupulozno sva sredstva duboke države ali i sva raspoloživa sredstva i kapacitete državnih organa i medija koja su njoj sada na potpunom raspolaganju jer u ovoj zemlji je suspendovan svaki oblik kontrole izvršne vlasti. Vrhovna zakonodavna vlast je u potpunosti dezavuisana tako što je parlamentarni rad odložen na određeno vreme dok se ne završe izbori i uspostavi otvoreni autoritarni naprednjački poredak. Radi se o lako uočljivom srazu između ova dva državna sistema, jednog skrivenog i drugog koji prepoznajemo u svakodnevnom političkom i društvenom životu. Širenje straha i neizvesnosti je zato i jedno od osnovnih sredstava koje se koristi u ovoj kampanji vladajućeg režima.

Pored toga njegovi najistaknutiji trbuhozborci i funkcioneri neprestano ističu da opozicioni kandidati nemaju ni naznake ozbiljnog političkog i ekonomskog programa. Oni samo pokazuju mržnju prema predsedničkom kandidatu i ona ih jedino objedinjuje. Oni su promašeni Ijudi koje rukovodi samo iskazivanje mržnje a da pri tome nisu sposobni da smisle nijedan suvisli predlog. To nam pokazuje do koje mere se u naprednjačkoj političkoj agendi ne može prepoznati stvarno razumevanje političkog pluralizama i značaja delovanja opozicije za razvoj našeg  demokratskog i pluralističkog društva. Tako se samo još dodatno diskvalifikuju i lično degradiraju svi oni koji ne pripadaju naprednjačkom ideološkom i političkom korpusu. Najbolji primer su tvrdnje aktuelnog premijera da do sada (za pet godina apsolutne vladavine) nije čuo nijedan ozbiljan i argumentovan predlog ili racionalnu inicijativu koja bi dolazila iz redova opozicionih kandidata.

Zato se zaista moramo ozbiljno zapitati i zabrinuti. Da li je naše društvo doživelo neku vrstu političke hibernacije i teške političke atrofije jer niko izvan vladajućih struktura ne zna ili je zaboravio da misli i kreira alternativne predloge i stavove. „Niko nije predstavio ništa, niti postoji bilo kakav program, samo - naš cilj je da skinemo Aleksandra. Znamo o kakvim ljudima je reč i kakvog stepena hrabrosti i nimalo se nisam uplašio. Samo mi još majku nisu psovali da pokažu žestinu svog programa. Moje je da obilazim fabrike i da ih otvaram. Ako pobedi njih 10 - svaka čast, junaci, pobedili ste, ali ako ne - probajte drugi put, možda vas bude 20. Jedini program koji imaju ostali kandidati jeste program - Mrzimo Vučića" neprestano ponavlja ovu izanđalu floskulu Aleksandar Vučić na svojim mitinzima u kojima učestvuju hiljade naprednjačkih sledbenika koji se voze desetinama iznajmljenih autobusa njemu na poklonjenje. Nikada nije bilo u našoj tradiciji / na koju se naš premijer tako selektivno poziva/da se hvališemo kako pobeđujemo u trkama i političkim borbama u kojima su našim suparnicima vezane noge a mi imamo prednost od nekoliko desetina metara. Pri tome ne postoje elementarni preduslovi za izražavanje kritičkih mišljenja, ukinuta je na poseban način sloboda medija, i zato ostaje samo jedna i neprikosnovena vođina istina koju on deli kao spasonosnu panaceju i povlašćenu ulaznicu u njegov izmaštani svet budućeg boljeg života .

Zato se već sada sasvim osnovano i argumentovano može postaviti  pitanje regularnosti i legitimnosti ovako organizovanih izbora. U izveštaju agencije Kliping se iznosi veoma rečit podatak da privatne televizije a naročito Prva (67,58%) i PINK (čak 89)  znatno veći prostor daju kandidatu vladajuće koalicije dok su opozicioni kandidati u pozitivnom kontekstu pojavljuju u zanemarljivom postotku. Naprednjački kandidat je nedavno gostovao na TV PINK a intervju koji je s njim vodio Srđan Preradović oborio je sve rekorde gledanosti. Prema podacima agencija, intervju u kojem je predsednički kandidat pozvao građane da glasaju za budućnost a ne za prošlost gledalo je više od milion i po ljudi. On se veoma ciljano obraća njegovom biračkom telu preko ružičaste i Hepi televizije i to u kampanji koju vodi nakon završenog radnog vremena i obavljenih teških državnih poslova. To je jasno ciljano  biračko telo koje i čini okosnicu njegove izborne i političke podrške. Zato je i neophodno ostvarivati gotovo apsolutni medijski monopol i kontrolu. Naravno da televizijski dueli i razmena mišljenja kandidata ne dolaze u obzir iako je to ustaljena politička praksa u većini demokratski razvijenih država.

Izbegavanje direktnog dijaloga sa ostalim predsedničkim kandidatima samo je još jedan dokaz više da naprednjački vođa ne poštuje osnovne demokratske principe i slobodno ispoljavanje različitih političkih stavova i mišljenja. To ga ne sprečava da prosto uživa u s višečasovnim emisijama u kojima nam demonstrira svoju učenost, marljivost  ali i neskriveni i prezir prema svemu što ne spada u njegov politički i ideološki  svetonazor. I pored ovakvih ubedljivih podataka Aleksandar Vučić ne propušta priliku da istakne da je on u stvari najveća žrtva medijskih hajki i prljave izborne kampanje. A očigledno je da on u svojim istupanjima samo ponavlja u malo umivenijoj i prilagođenijoj formi iznosi osnovne optužbe i napade koji su prethodnih dana osvanule u njemu odanim tabloidima. To su jasno povezani spojeni medijski krugovi. To je veoma sinhronizovani mehanizam blaćenja i dezavuisanja političkih protivnika kojim se obilato korist naprednjački režim u ovoj kampanji.

Stvaranje dubokog jaza između dela našeg naroda koji poseduju vrlinu istinske ne samo političke elite i „običnog „sveta koji tako dobro razume njegovo žrtvovanje i težnju da nas konačno utera u zabran na njegov način shvaćene modernizacije i evropeizacije. A upravo nas tegobno i tragično evropsko istorijsko iskustvo opominje da svaka ideologija i politika koja u svoj centar postavlja malog običnog čoveka bila predvorje za formiranje i delovanje totalitarnih i antidemokratskih poredaka. Zato se i treba podsećati na upozorenje Platona koje možemo naći u njegovoj Državi" A od svih kazni je najveća ona da budeš pod vlašću goreg kad već sam nećeš da vladaš". Pesnik Dušan Matić je bio u pravu kada je još šezdesetih godina govorio da živimo u nepodnošljivo sramnoj današnjici, a ko bolje od  velikih pesnika može da oseti duh i suštinu jednog vremena.