Политички живот | |||
Пристајање на сваку верзију и обећање бољег живота |
недеља, 26. март 2017. | |
Народ није много принципијелан. Он пристаје на сваку верзију бољег живота. Ко је то схватио, нема проблема са народом. Кад сте ме прошли пут изабрали, обећао сам вам бољи живот, па сам вам то исто и сада обећавам. Нисам ја од оних који данас говоре једно а сутра друго. У овим афоризмима Душана Радовића и Александра Баљка тако су упечатљиво сажета сва основна својства и суштина изборне кампање Александра Вучића на овим председничким изборима. Он непрестано излаже нову и обећавајућу верзију бољег живота (иако се тај рок пристизања невиђених благодети продужава у недоглед) и при томе настоји да нас убеди да увек говори непатворену истину. Без обзира што се веома лако на многим примерима може показати да су његови маратонски реторички изливи само политикантско настојање да се бујицом речи прикрива реално стање у друштву. Али он је убеђен да представља месијански пронађени глас народа који као по неком неписаном правилу не уме да буде захвалан и да довољно цени велике жртве које за његово будуће благостање подноси велики и неуморни реформатор Александар Вучић. Заиста је незахвалност народа бескрајна у то смо се толико пута уверили не само у нашој историји, нарочито када велики вођа изгуби моћ и власт. То се посебно односи на страначку клијентелу и котерију која се разбежи на при знак могућег изборног пораза кандидата којег су до јуче узносили у неслућене висине . Након америчких председничких избора у жижу јавности се јавило питање утицаја дубоке државе у америчком друштву. Испоставило се да се ради о изузетно важној појави у политичком животу ове земље која себе стално проглашава за неприкосновеног предводника слободног и демократског света а што је одавно доведено у питање. У председничкој кампањи Доналда Трампа се као једно од најважнијих обећања јављало његова залагање за исушивање вашингтонске мочваре и промену досадашњег начина владавине политичке олигархије и етаблираног политичког естаблишмента. Најављиван је отворени и жесток судар са деловањем дубоке државе у САД. Након неколико месеци може се препознати да се у овој земљи одвија сукоб нове администрације и представника дубоке државе а његово ефекти и резултати још увек су веома неизвесни. Феномен деловања дубоке државе није свакако везан само за политички систем САД већ је он константа у политичком деловању постојећих друштава а може се јасно препознавати и у нашој политичкој историји. У току ове председничке кампање јасно се може препознати неприкривено и брутално деловање дубоке државе, која је очигледно у служби владајуће коалиције без обзира што се напредњачки вођа Александар Вучић представљао а и даље се представља као истрајни и неустрашиви борац против успостављеног економског и политичког естаблишмента досовског режима. Стигматизација сваког кандидата неоправданим и бесмисленим сврставањем у досовско окриље само је још један у низу обилато коришћених пропагандистичких трикова како би се што више деградирали и дисквалификовали опозициони кандидати. Међутим, сада је након пет година апсолутистичке владавине јасно да се само радило о пуком преузимању већ успостављених и добро уходаних полуга власти и система у коме је остварена доминација партијске државе, подржавање отвореног аутократског напредњачког начина владавине, одржавања политичког, медијског монопола али је остварена и чврста контрола над финансијским токовима и безбедносним структурама. Све су то елементи владавине које је у великој мери преузео и режим Демократске опозиције Србије када је преузео власт након 5. oктобра 2000 године, зато је и његов политички пораз био историјски и политички неминован. Без обзира што се историја не понавља у истом облику политички обрасци пропадање једног режима остају готово исти. Зато је неопходно размотрити који су основни елементи изборне кампање коју води владајући систем користећи бескрупулозно сва средства дубоке државе али и сва расположива средства и капацитете државних органа и медија која су њој сада на потпуном располагању јер у овој земљи је суспендован сваки облик контроле извршне власти. Врховна законодавна власт је у потпуности дезавуисана тако што је парламентарни рад одложен на одређено време док се не заврше избори и успостави отворени ауторитарни напредњачки поредак. Ради се о лако уочљивом сразу између ова два државна система, једног скривеног и другог који препознајемо у свакодневном политичком и друштвеном животу. Ширење страха и неизвесности је зато и једно од основних средстава које се користи у овој кампањи владајућег режима. Поред тога његови најистакнутији трбухозборци и функционери непрестано истичу да опозициони кандидати немају ни назнаке озбиљног политичког и економског програма. Они само показују мржњу према председничком кандидату и она их једино обједињује. Они су промашени Ијуди које руководи само исказивање мржње а да при томе нису способни да смисле ниједан сувисли предлог. То нам показује до које мере се у напредњачкој политичкој агенди не може препознати стварно разумевање политичког плурализама и значаја деловања опозиције за развој нашег демократског и плуралистичког друштва. Тако се само још додатно дисквалификују и лично деградирају сви они који не припадају напредњачком идеолошком и политичком корпусу. Најбољи пример су тврдње актуелног премијера да до сада (за пет година апсолутне владавине) није чуо ниједан озбиљан и аргументован предлог или рационалну иницијативу која би долазила из редова опозиционих кандидата. Зато се заиста морамо озбиљно запитати и забринути. Да ли је наше друштво доживело неку врсту политичке хибернације и тешке политичке атрофије јер нико изван владајућих структура не зна или је заборавио да мисли и креира алтернативне предлоге и ставове. „Нико није представио ништа, нити постоји било какав програм, само - наш циљ је да скинемо Александра. Знамо о каквим људима је реч и каквог степена храбрости и нимало се нисам уплашио. Само ми још мајку нису псовали да покажу жестину свог програма. Моје је да обилазим фабрике и да их отварам. Ако победи њих 10 - свака част, јунаци, победили сте, али ако не - пробајте други пут, можда вас буде 20. Једини програм који имају остали кандидати јесте програм - Мрзимо Вучића" непрестано понавља ову изанђалу флоскулу Александар Вучић на својим митинзима у којима учествују хиљаде напредњачких следбеника који се возе десетинама изнајмљених аутобуса њему на поклоњење. Никада није било у нашој традицији / на коју се наш премијер тако селективно позива/да се хвалишемо како побеђујемо у тркама и политичким борбама у којима су нашим супарницима везане ноге а ми имамо предност од неколико десетина метара. При томе не постоје елементарни предуслови за изражавање критичких мишљења, укинута је на посебан начин слобода медија, и зато остаје само једна и неприкосновена вођина истина коју он дели као спасоносну панацеју и повлашћену улазницу у његов измаштани свет будућег бољег живота . Зато се већ сада сасвим основано и аргументовано може поставити питање регуларности и легитимности овако организованих избора. У извештају агенције Клипинг се износи веома речит податак да приватне телевизије а нарочито Прва (67,58%) и ПИНК (чак 89) знатно већи простор дају кандидату владајуће коалиције док су опозициони кандидати у позитивном контексту појављују у занемарљивом постотку. Напредњачки кандидат је недавно гостовао на ТВ ПИНК а интервју који је с њим водио Срђан Прерадовић оборио је све рекорде гледаности. Према подацима агенција, интервју у којем је председнички кандидат позвао грађане да гласају за будућност а не за прошлост гледало је више од милион и по људи. Он се веома циљано обраћа његовом бирачком телу преко ружичасте и Хепи телевизије и то у кампањи коју води након завршеног радног времена и обављених тешких државних послова. То је јасно циљано бирачко тело које и чини окосницу његове изборне и политичке подршке. Зато је и неопходно остваривати готово апсолутни медијски монопол и контролу. Наравно да телевизијски дуели и размена мишљења кандидата не долазе у обзир иако је то устаљена политичка пракса у већини демократски развијених држава. Избегавање директног дијалога са осталим председничким кандидатима само је још један доказ више да напредњачки вођа не поштује основне демократске принципе и слободно испољавање различитих политичких ставова и мишљења. То га не спречава да просто ужива у с вишечасовним емисијама у којима нам демонстрира своју ученост, марљивост али и нескривени и презир према свему што не спада у његов политички и идеолошки светоназор. И поред оваквих убедљивих података Александар Вучић не пропушта прилику да истакне да је он у ствари највећа жртва медијских хајки и прљаве изборне кампање. А очигледно је да он у својим иступањима само понавља у мало умивенијој и прилагођенијој форми износи основне оптужбе и нападе који су претходних дана освануле у њему оданим таблоидима. То су јасно повезани спојени медијски кругови. То је веома синхронизовани механизам блаћења и дезавуисања политичких противника којим се обилато корист напредњачки режим у овој кампањи. Стварање дубоког јаза између дела нашег народа који поседују врлину истинске не само политичке елите и „обичног „света који тако добро разуме његово жртвовање и тежњу да нас коначно утера у забран на његов начин схваћене модернизације и европеизације. А управо нас тегобно и трагично европско историјско искуство опомиње да свака идеологија и политика која у свој центар поставља малог обичног човека била предворје за формирање и деловање тоталитарних и антидемократских поредака. Зато се и треба подсећати на упозорење Платона које можемо наћи у његовој Држави" А од свих казни је највећа она да будеш под влашћу горег кад већ сам нећеш да владаш". Песник Душан Матић је био у праву када је још шездесетих година говорио да живимо у неподношљиво срамној данашњици, а ко боље од великих песника може да осети дух и суштину једног времена. |