Prihvatanje mandata sa pokradenih izbora značilo bi izdaju građana i priznanje legitimiteta čitavog izbornog procesa

Jer nasiljem se mogu izvršavati prepadi i postići korisni

preokreti, ali se ne može trajno upravljati. Teror kao

Sredstvo vladanja brzo otupi-Ivo Andrić

Kada se sagledaju dosezi i rezultati post-izborne borbe opozicije okupljene oko liste „Srbija protiv nasilja“ za nepriznavanje i poništavanje očigledne izborne krađe na vanrednim izborima, održanim 17. decembra 2023. godine, mogu se uočiti nekoliko važnih elemenata, koji mogu odrediti dalji tok nastale duboke post-izborne političke krize. Nju inače vladajući režim pokušava istrajno da negira i svede nastojanja opozicije na „neuspele i nemoćne pokušaje destabilizacije vlasti i težnje da se dočepaju vlasti na ulici koristeći nasilje“.

Naprotiv, predstavnici liste „Srbija protiv nasilja“ su se opredelili za institucionalni put dokazivanja krađe koja je izvršena na ovim izborima, nenasilne proteste, oslanjanje na opravdano i sve veće nezadovoljstvo građana i ljudi koji su glasali za ovu političku opciju, kao i direktnu akciju mladih ljudi i studenata.

Bez obzira što ona do sada nije uspela da okupi i angažuje veći i značajniji broj njenih birača i građana, iskustvo protesta iz 1996. godine teško da se može danas ponoviti, ipak i dalje istrajava na zahtevima da se ne priznaju rezultati ovih neregularnih vanrednih izbora, koji su pravi primer kršenja i zloupotrebe svih normi slobodnog i demokratskog izbornog procesa. Međutim, i pored opravdanih upozorenja na mogući nepovoljan ishod ovakvih izbora, opozicija je pristala da pod izuzetno nepovoljnim uslovima izađe na ove izbore koji su do kraja ogolili diktatorsku prirodu kleptokratskog naprednjačkog režima.

Opravdano osporavanje „rezultata“ ovih tzv. „vanrednih izbora“ opet je u prvi plan vratilo na našu političku scenu presudno važno pitanje legitimiteta i zalaganje za obezbeđivanje uslova za slobodne i demokratske uslove, jer je ovaj diktatorski režim sprovodeći otvorenu i brutalnu izbornu krađu - pokazao svu svoju nelegitimnost i spremnost da na besramni način krivotvori i ovoga puta izbornu volju naroda. Opravdano dovođenje u pitanje legitimiteta naprednjačkog režima sada je u središtu nastale političke krize, jer ovaj režim nikada nije ni imao stvarni i na slobodno i demokratski izraženoj narodnoj volji zasnovani legitimitet.

Stranke okupljene oko liste „Srbija protiv nasilja“ predstavljaju sada ozbiljnu političku snagu, što je rezultat njihove racionalne odluke da se ujedine i time je njihova odgovornost veća u osporavanju legitimiteta režima - ogrezlog u krađi i manipulacijama. Zato oni ne treba mnogo da se zanose da su njihovi izborni rezultati izraz dominacije tzv. „građanske Srbije“ u opozicionom biračkom telu. Neophodno je da se i dalje grade mostovi i oblici saradnje sa nacionalno opredeljenim biračkim telom koje i dalje predstavlja ozbiljan i nezaobilazan politički potencijal, bez obzira na to što je A. Vučić sve učinio da spreči ujedinjavanje desne i nacionalno orijentisane opozicije.

To je imalo i određeni pozitivan ishod, jer se nakon izbora može jasno videti ko je sa ovog dela političkog spektra stvarna opozicija, a ko dobija pohvale od A. Vučića, i ko su njegovi novi, omiljeni tzv. „opozicionari“. Lista „Srbija protiv nasilja“ se uveliko uzda, sledeći svoje opredeljenje za što brži ulazak u EU, u mogućnost posredovanja tzv. „međunarodne zajednice“ koja očigledno i dalje istrajno podržava A. Vučića u njegovom sprovođenju nemačko-francuskog sporazuma, a koji dovodi do priznavanja pseudo kosovske državnosti, što se odmah pokazalo nakon izbora donošenjem vladine odluke o mogućnosti korišćenja kosovskih tablica na državnoj teritoriji Srbije.

Albanskoj strani je stigla i nova nagrada EU u vidu odobravanja vizne liberalizacije, srpskoj strani se kao i uvek do sada samo isporučuju novi zahtevi koji oni poslušno izvršavaju ponavljajući i dalje oveštalu politikantsku mantru da „nikada neće priznati nezavisnost Kosova“. Predstavnici tzv. „građanske opozicije“, osim M. Aleksića, nisu se ni osvrnuli na ovaj otvoreni veleizdajnički čin A. Vučića, niti na svojim protestima i okupljanjima spominju Kosovo i Metohiju kao najvažnije naše nacionalno i državno pitanje.

Malo je verovatno da će EU i SAD odustati od dosadašnje otvorene podrške A. Vučiću u sprovođenju njihove namere da konačno „reše“ pitanje Kosova i Metohije potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a što pretpostavlja sprovođenje Ohridskog sporazuma, koji njihov štićenik i faktor održanja stabilnosti „nije potpisao“, ali se saglasio da ga sprovede u delo, što već uveliko i čini.

Što se tiče „konstruktivne“ uloge tzv. „međunarodne zajednice“, mi barem dobro znamo koliko vredi njihova data reč i koliko su oni spremni da pogaze svako obećanje i dogovor pretvarajući zajedno sa A. Vučićem laž i manipulaciju u način njihovog političkog delovanja. Naše istorijsko iskustvo nam pokazuje da u poslednje tri decenije nakon razbijanja SFRJ primena duplih standarda i sprovođenje njihovih pre svega geopolitičkih interesa predstavljaju ogoljeno sredstvo funkcionisanje EU, SAD i njihovih satelita.

Tako se dešava i u ovoj našoj post-izbornoj krizi. Jasno je da sada istrajnu borbu protiv ovog nelegitimnog i pogubnog režima moramo da vodimo sami nastojeći da odbranu istinske izborne volje pretvorimo u naš glavni cilj kao uporište za dosledno zastupanje demokratskih vrednosti i načela. I zato nije slučajno što je na protestu koji je organizovao Proglas, on oličava upravo ovaj osnovni demokratski princip-zalaganje za odbranu ustavnosti i temeljnih demokratskih i civilizacijskih vrednosti, iznova pokazana ona energija i velika brojnost građana koja govori da su promene moguće i da naše društvo nije u potpunosti zarobljeno.

Još jednom se pokazalo da političke stranke ne mogu da vrate izgubljeni integritet i poverenje građana, jer su ostale zatvorene u svoje usko stranačke interese i nespremnost da se prilagođavaju zahtevima novog vremena, senzibilitetu novih generacija i afirmaciju kompetentnih ljudi sa ugledom i ozbiljnim integritetom. Proglas crpe snagu i veliki uticaj iz svog nestranačkog pristupa i obnavljanju političkog i društvenog prostora u kome se može čuti i prepoznati autentični glas i zahtevi građana.

Promene su moguće ako opozicija ovoga puta najzad pokaže doslednost u osporavanju legitimiteta ovog diktatorskog režima i istrajnost u odbrani izborne volje građana , vraćajući u centar pažnje pitanje legitimiteta i zahteve za obezbeđivanje uslova za slobodne i demokratske izbore.

„Nemojte nas izdati“, moglo se čuti kao slogan na prethodnim opozicionim okupljanjima. Veliki srpski pesnik Lj. Simović je sa puno prava rekao: „Prokockali smo i 5. oktobar i sve one silne demonstracije“. I to se nameće kao najveći izazov za opoziciju, jer prihvatanje mandate sa ovih pokradenih izbora bilo bi priznavanje legitimiteta celog izbornog procesa i predstavljalo bi veliki poraz za građane koji mesecima protestuju tražeći slobodu, pravdu i borbu protiv ovog nasilnog i pogubnog naprednjačkog režima. Prihvatanje mandata bi bilo još jedno neoprostivo izneveravanje volje građana na koje se neprestano pozivaju predstavnici liste „Srbija protiv nasilja“ i pokazalo bi i to ne prvi put da su strankama važniji njihovi politički manevari i interesi i njihov opstanak na našoj političkoj sceni nego višemesečna istrajna borba građana za osnovne demokratske principe, pravdu i slobodu.

R. Femić je u tekstu „Opozicija može da stavi Vučića pred nerešivu jednačinu“, objavljenom u novini „Nova“, na pravi način izneo izazov pred kojim se nalaze lideri tzv. građanske opozicije. „Sada lideri SNP imaju priliku da pokažu da mogu bolje. Odrekli bi se mesečnog prihoda od 390.000 evra, ali bi ličnim primerom demonstrirali čega su sve spremni da se odreknu kada je u pitanju odbrana interesa građana koje predstavljaju“.

To je zaista ozbiljan i dalekosežni izazov, međutim prateći reagovanje pojedinih stranačkih funkcionera liste „Srbija protiv nasilja“ jasno je da već postoje različita mišljenja i stavovi o tome da li treba prihvatiti mandate na svim nivoima dobijene na pokradenim i nelegitimnim izborima. Pavle Grbović iz Pokreta Slobodnih građana , derivata Građanskog Saveza, je izneo sledeći stav koji naglašava značaj taktičkog pristupa: „Opozicija ne može da odbaci mandate, mogu samo poslanici da podnesu ostavke nakon konstitutivne sednice. U ovom trenutku se bavimo isključivo osporavanjem nelegalnog izbornog procesa, a o TAKTIČKIM PITANjIMA ćemo tek diskutovati ukoliko dođu na dnevni red. Stranke koje čine koaliciju Srbija protiv nasilja su osvojile gotovo za trećinu više mandata nego u prethodnom sazivu, što je respektabilni rezultat .Skupštinski rad je pomogao da se profilišu i neka nova lica, a svakako je u ogromnoj meri pomogao stvaranju opozicionog jedinstva koje je učvršćeno kroz organizaciju protesta i kasnije krunisano jednom izbornom listom. Sve su to faktori koje treba uzeti u obzir pre donošenja odluke“.

Predsednika Pokreta Slobodnih građana, po svim istraživanjima ova organizacija nikada nije imala više od 1 posto u biračkom telu, samo treba podsetiti da su na ovim nelegitimnim izborima respektabilan rezultat obezbedili pre svega građani, a ne stranke i oni su bili odlučujući faktor u njihovom objedinjavanju opozicionih stranaka koje i dalje nažalost nastavljaju borbu za prvenstvo u njihovim redovima. Može se naći još „taktičkim potrebama“ motivisanih izjava u nastupima D. Đilasa i Z. Ponoša, ali i predstavnika Zeleno levog fronta koji govore da „treba delovati u institucijama“, za koje neprestano ponavljaju da „ne funkcionišu i da ne postoje“, ali i vaninstitucionalno na ulici, oni tako ostaju verni i svom prvobitnom aktivizmu.

Najbolji odgovor na ova konstruktivna taktička zalaganja pojedinih opozicionih predstavnika dao je Branko Kukić govoreći o prirodi naše opozicije. „Kada se dogodilo za sve ove godine da među opozicijom nije „puklo“? Bojim se da će se to dogoditi - ako dobiju na izborima i ovoga puta. Svi će isticati svoje vrle i presudne zasluge i tražiti „svoj deo“ kao na deobi imovine koju je neko treći stekao“. Prihvatanje mandata može otvoriti prostor i za razbijanje jedinstva unutar liste „Srbija protiv nasilja“, što bi bio pravi poklon A. Vučiću, jer je već uspeo da devastira i marginalizuje nacionalno opredeljene političke stranke. Aktuelnim stranačkim liderima i liderčićima mora konačno biti jasno da oni više nemaju organizacionu, a ni kadrovsku moć da pokrenu neophodnu kritičnu masu za postizanje promena u našem razorenom i opustošenom društvu, kao što je to bilo 1996. i 2000. godine, zato je poruka građana i Proglasa da se u borbi protiv ovog pogubnog diktatorskog režima mora pokazati pre svega doslednost, neprihvatanjem mandata pre svega, načelnost, istrajnost i postojanost u zastupanju odbrane izborne volje građana, obezbeđivanje uslova za demokratske i slobodne izbore ali i da nema više mesta za politikantske kompromise i dogovore „realistički“ i konstruktivno orijentisanih političara koji će zbog svojih taktičkih interesa žrtvovati probuđenu energiju građana radi ostvarivanja svojih ličnih i uskih stranačkih interesa.

Zato slogan „Nemojte nas izdati“ izraz je volje okupljenih građana na protestima, sličan je pokliču iz majskih protesta „Vučiću, odlazi!“, ima dalekosežnu važnost i uticaj, jer svako prihvatanja rezultata ovih nelegitimnih tzv. izbora, što će se desiti ako budu prihvaćeni mandati, samo će još više otvoriti prostor za povlačenje građana iz političkih procesa i političkog delovanja i stvoriti od Srbije u budućnosti pravo „Mrtvo More“ o kome je pisao neprevaziđeni Radoje Domanović.

Kada A. Vučić sazove konstituisanje tzv. novog saziva Narodne Skupštine nakon proglašenja rezultat nelegitimnih i pokradenih vanrednih izbora, onda je prava istorijska prilika za novo okupljanje Proglasa, opozicionih stranaka, pobunjenih studenata i građana - na kome će se obznaniti neprihvatanje mandata od strane opozicije na svim nivoima i time do krajnjih granica produbiti post-izbornu krizu i pokazati da su slobodni izbori i legitimna izborna volja jedina zaloga i neophodni uslov za formiranje i funkcionisanje demokratske vlasti, vladavine prava i odbranu državnih i nacionalnih interesa našeg naroda i srpske države.

Setimo se reći Dostojevskog koji je govorio“ Čovek jednostavno želi nezavisan izbor, ma šta ta nezavisnost koštala i ma kuda vodila“.