Predsednički izbori i (ne)mogućnost istorijskih i društvenih promena

Nakon okončanih predsedničkih izbora u SAD zasuti smo mnogobrojnim analizama uzroka pobede kandidata koji je na početku ove izborne kampanje smatran autsajderom i sigurnim gubitnikom. Nakon njegovog neočekivanog izbornog trijumfa navode se mnogobrojni razlozi njegove pobede. Oni su socijalne, demografske, ekonomske, medijske i lične prirode. Za nas je od posebne važnosti da je Donald Tramp bio kandidata koji nije pripadnik vladajuće i u sebe zatvorene političke oligarhije koja se samo smenjuje na vlasti a da je pri tome izgubila kontakt sa realnim društvenim procesima i svakodnevnim ljudskim problemima.

Na tom talasu protesnog i anti – sistemskog glasanja upravljenog na postojeći politički establišment i demokratski senator Beri Sanders je osmislio i vodio svoju političku revoluciju. Geri Vils je u svom komentaru izbora zapisao“U pitanju je zastrašujući stepen nepoverenja u sve oblike vlasti – prezir prema čitavom političkom sistemu, njegovom „establišmentu“, institucijama (kao što su Federalne rezerve) njegovim vodećim medijima i sklopljenim međunarodnim sporazumima (ne samo trgovinskim nego i vojnim). U javni diskurs je ubrizgana injekcija žuči. Niko ne nudi odgovor i ne postavlja pitanje: kakav poredak je održiv u društvu koje ne priznaje legitimitet nijedne državne funkcije“.

Jedno od glavnih izbornih obećanja D. Trampa je bilo da će isušiti vašingtonsku močvaru ali to će verovatno ostati samo još samo jedno u nizu atraktivnih političkih poštapalica. Ali jasno je da je pobedu na predsedničkim izborima odneo kandidata koji je bio izraz ogorčenja i prezira prema postojećem političkom establišmentu. I to je za nas jedna od najvažnijih političkih poruka. Jer nakon intenzivnog praćenja predsedničkih izbora u SAD krajnje vreme je da se okrenemo predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji. 

Prosto je začuđujuće da se ovi izbori u velikoj meri marginalizuju i sve više liće na političku igru u kojoj niko neće i ne želi da povuče prve poteze. Svi se čuvaju da pre vremena ne obznane svoje programe i kandidate i time pokazuju svoje već poslovično odsustvo težnje da se vodi ozbiljna izborna kampanja koja se neće pretvoriti u još jedan već viđeni tabloidni igrokaz u kome su odavno podeljene uloge. Vladajući režim je već nagovestio da će ići na što veću disperziju glasova i favorizovanje kandidata SRS kako bi u drugom krugu mogao da se javi kao glas trezvenosti i realne politike.

To je već nekoliko puta primenjivana izborna strategija. Iskustvo iz predsedničkih izbora u SAD ali i niz protesnih glasanja u Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj, Španiji i Italiji jasno su pokazali duboku krizu postojećih partijskih sistema i ogromno nepoverenje građana u odnosu na etablirane stranačke oligarhije. Zato je i tvrdnja o dubokoj krizi demokratije   koja otvara vrata nastupanju populističkih i desničarski orijentisanih političkih pokreta postalo opšte mesto u svim raspravama kolje se vode . Sva istraživanja pokazuju da se i u Srbiji može govoriti da su sve političke stranke suočene sa ozbiljnim deficitom poverenja birača i građana, a samim tim i u postojeći partijski i politički sistem bez obzira što vladajuća stranka trenutno beleži uspehe na izborima. Zato predstojeći predsednički izbori predstavljaju pre svega veliki izazov i test za opozicione stranke koje očito nisu u stanju da iz svojih redova istaknu zajedničkog kandidata jer su izgubile moralni integritet i poverenje birača.

Pored toga što će predsednički izbori biti istinska vododelnica i demarkaciona linija za određivanje stvarnog opozicionog delovanja i stava političkih stranaka, oni otvaraju i prostor za regeneraciju demokratskog potencijala našeg društva. Ona se može dogoditi jedino ako svi politički akteri koji su istinski opredeljeni za promenu naprednjačkog autoritarnog režima budu shvatili da se ovde ne radi o dnevno – političkim i usko partijskim i interesima. Već o istorijskoj prilici da se dovede u pitanje, ne samo na simboličan način, pobednički niz naprednjačkog režima na čemu se i gradi „harizmatični“ kult velikog vođe koji pobeđuje i u najmanjim mestima osvajajući 70 posto biračkog tela. Ovi predsednički izbori će imati i veliki simbolički značaj jer će biti pravi test za održavanje monolitnosti naprednjačkog režima. Jasno je da predsednik vlade A. Vučić nije u stanju da sasluša ni najdobronamerniju kritiku, a mogućnost post-izborne kohabitacije za njega bi bilo apsolutno neprihvatljivo jer on ne poštuje elementarni princip demokratskog poretka-funkcionisanja podele vlasti i postojanje slobodne i kritičke javnosti.

On je uspostavljanjem ličnog sistema vladavine u potpunosti marginalizovao uticaj predsedničke funkcije, zato se ne može ponoviti politička situacija u kojoj je gubitak predsedničkih izbora značio i promenu vlasti na svim nivoima kako se to desilo u vreme S. Miloševića i B. Tadića. Istorija se ne ponavlja barem ne u istovetnom obliku, jer je apsolutna vlast sada skoncentrisana u rukama predsednika vlade, a predsednik Republike je u velikoj meri ceremonijalna ličnost. Ali ovi izbori imaju pre svega izuzetno važnu simboličnu vrednost i značaj. Zato se i radi o temeljnom pitanju da li u našem društvu još postoji mogućnost oblikovanja i delovanja istorijske svesti koja nadilazi dnevno političke i partijske interse i sujete. Ali i ukazuje da se ovim predsedničkim izborima otvara jedinstvena prilika da se stvori najširi društveni pokret koji bi iznedrio zajedničkog kandidata koji bi imao (iznad sfere klasične politike) nesumnjivi moralni i profesionalni ugleda i integritet. To nije kandidat diskreditovanih opozicionih stranaka koje ne mogu da se dogovore ni kakav im je stvarni odnos prema naprednjačkom režimu.

Ovoga puta bi bilo neophodno da stranke budu u drugom planu, a na izbornoj sceni bi morala da se pojavi društvena grupacija koja bi vratila veru u mogućnost dubokih demokratskih promena i poštovanja osnovnih demokratskih i civilizacijskih načela – podele vlasti, poštovanja pravne države i principa socijalne pravde. To je svakako izuzetno veliki izazov za postojeću opozicionu stranačku nomenklaturu ogrezlu u sujeti i nerealnom odnosu prema stvarnosti i političkim procesima koji se odavno odvijaju izvan okrilja klasične partijske politike. Setimo se da je režim S. Miloševića bio ozbiljno uzdrman nakon lokalnih izbora 1996. godine kada su u višemesečnim protestima učestvovali građani braneći otetu izbornu pobedu. A isti proces se dogodio i 2000. godine kada je društvene promene doneo pre svega najširi društveni pokret. Poznato je da se istorija često ponavlja kao farsa, ali predstojeći predsednički izbori su velika istorijska šansa da se iznova pokrene veliki društveni pokret koji će okupiti sve one koji su spremni da pokažu pre svega svoj odlučni opozicioni stav u odnosu na ovaj autoritarni režim i na taj način opet uspostave jasno razlikovanje (izgubljenu demarkacionu liniju) između opozicije i vlasti .To je glavni preduslov da se pokrenu neophodne društvene promene i obnovi vera u celishodnost i svrsishodnost demokratskih načela. 

Bez uspostavljana tog razlikovanja sve podele na građansko-evropski i nacionalno patriotski blok gube svaki smisao i samo doprinose daljem učvršćivanju naprednjačke vlasti. To je tim značajnije jer će ova vlast sve učiniti da, pored stvaranja plebiscitarne izborne atmosfere, dodatno razdrobi političke stranke i društvene pokrete i podstakne pojavljivanje što većeg broja predsedničkih kandidata i time dodatno obesmisliti već uveliko urušeni značaj i smisao političkog delovanja i samih predsedničkih izbora. Ako se bude išlo u većem broju kolona veoma je izvesno kako će izgledati „izborna“ trka u drugom izbornom krugu. Rezultat se veoma lako može predvideti, biće to izborno nadmetanje dva kandidata vladajućeg naprednjačkog režima.

Ali predstojeći predsednički izbori su i istorijska prilika da se reafirmiše snaga moralnog principa i uzora u politici, ali i profesionalnog integriteta u našem društvu u kome su temeljno razorene pre svega temeljne moralne i civilizacijske vrednosti. Osnovno je pitanje na predstojećim predsedničkim izborima za one političke snage koje sebe i dalje svrstavaju u opozicioni politički prostor – bio on evro-građanski ili nacionalno-patriotski, jesu li one spremne da konačno pokažu da poseduju istorijsku svest o neophodnom objedinjavanju svih političkih i društvenih snaga koje su odlučne i spremne da daju svoj glas za promenu ovog autoritarnog naprednjačkog režima.