Одбрана и последњи дани Демократске странке

У тексту „Шта није демократски?“ објављеном у Новом магазину Драгољуб Мићуновић је настојао да нам укаже „зашто је демократска странка дуготрајан и неопходан политички бренд“, а њена искуства су по њему драгоцена за сваког ко жели да учи било да је у опозицији или на власти. При томе он не увиђа да је тај политички бренд након вршења власти после 2000. године изгубио у потпуности свој значај, утицај и вредност. Зато тврдња Драгољуба Мићуновића да „политички и морални капитал који је ДС стекла тих првих година на домаћој и међународној сцени, учинио је незаобилазним политичким фактором у свим збивањима у земљи.“ Међутим, чињенице нашег савременог политичког живота говоре управо супротно, да ДС већ дуго времена нема респектабилан политички капитал, а њен друштвени утицај не говори да је она данас незаобилазни политички фактор. Напротив, ДС је у периоду вршења власти успела да протраћи наде и очекивања грађана да су морални принципи могући у политици и што је још важније да је неопходно темељно мењање и преобликовање и успостављаног аутократског и партократског режима. Ту историјску шансу је ДС олако прокоцкала и на тај начин изгубила морални и политички интегритет једноставно, проиграла је поверење и наду грађана у могућност промене политичког и друштвеног система, а самим тим је и изгубила упориште у свом традиционалном бирачком телу. О томе најбоље сведоче катастрофални резултати који су постигнути на локалним изборима у Београду, када је странка освојила 2% и први пут није ушла у градски парламент. 

Драгољуб Мићуновић каже да су се руководства ДС показала недорасла кризи бројним цепањима и да нису анализирали узроке пораза и извукли поуку, али он не каже колика је и каква је његова одговорност као дугогодишњег председника политичког савета Демократске странке, што у овој странци није остварен дијалог о актерима и узроцима кризе у овој странци. У то време она је остала и без јасне програмске и политичке оријентације коју иначе треба да формулише политички савет. То није спречило Драгољуба Мићуновића да , не само у овом тексту, без било каквог осврта на своју одговорност и даље себе ставља у улогу неприкосновеног арбитра у актуелним дешавањима у Демократској странци оцењујући шта није било демократски у одлукама донетим на последњој седници Главног одбора. Поред тога што непрестано доводи у питање одлуку ДС о приступању Савезу за Србију не изостаје ни његово оцењивање бојкота као бесмисленог и глупог. На исти начин он оцењује и бојкот скупштинских заседања и при томе испољава висок ниво искључивости и неодмерености. Као један од оснивача Демократске странке Драгољуб Мићуновић је морао да буде онај политички фактор који доприноси пре свега консолидацији и програмској обнови странке, међутим овај вечити народни посланик је изабрао да својим наступима додатно урушава демократску странку стављајући се у улогу главног покровитеља деловања посланичког клуба чији чланови, забринути за своје посланичке апанаже, доводе у питање одлуку Главног одбора о бојкоту и приступању Савезу за Србију. Јасно је да је Демократска странка ушла у Савез за Србију зато штосу њена реална политичка снага и утицај веома умањени и маргинализовани. Демократска странка је евидентно морала да уђе у Савез како би створила простор за своју трајнију програмску и кадровску консолидацију.

Посебна брига Драгољуба Мићуновића је посвећена посланичком клубу Демократске странке који је по његовом мишљењу „вероватно највреднији део Демократске странке“. Сама чињеница да Драгољуб Мићуновић посебно издваја страначки посланички клуб довољно говори о његовом не само политичком интересу, да он добије посебну улогу у вођењу и конципирању политике као „старо језгро Демократске странке“ које има неку врсту ексклузивне улоге коју су сами себи доделили. Управо је то „старо језгро“, у које спадају и неки чланови посланичког клуба и заслужни функционери, сносе и највећу одговорност за садашњу политичку маргинализацију Демократске странке.

Највећи проблем у покушајима да се консолидује ДС јесте садржан у жилавом отпору етаблиране страначке политичке олигархије која и поред тога што је очигледно да и даље урушава интегритет Демократске странке настоја да и даље остане онај чинилац који би да и даље одлучује о судбини ове странке. О томе најбоље сведочи понашање дугогодишње посланице Демократске странке Гордане Чомић која је служећи се политикантским изговором о њеном етичком опредељењу да одбрани амандман о већем учешћу жена у раду парламента прекршила основне принципе страначког организовања и одлуку о бојкоту парламента. Она је тако постала један од огледних примера Напредњачког режима да он поштује парламентарну процедуру и поштује конструктивне амандмане опозиције. Да парадокс буде већи овај жалосни политикантски игроказ Гордане Чомић је добио отворену подршку оних политичких кругова и медија који се залажу за либералне и тзв. грађанске вредности. Основно питање је да ли се у либералној грађанској демократије морају поштовати одређени темељни принципи демократског одлучивања и политичког деловања и организовања или је прихватљиво да се она тумаче сходно личним интересима и амбицијама, како то сада чине Г. Чомић и одређени чланови посланичког клуба Демократске странке. Њихови јавни наступи које ревносно преносе режимски медији само додатно урушавању демократски капацитет и интегритет Демократске странке који се данас налази пред велики изазовима.

Увек треба имати на уму упозорење Милана Грола које је изрекао 1922. године говорећи о тадашњој кризи Демократске странке:“ Странке преболевају губитке људи, али не преживљавају одрицање разлога на којима постоје“

То “старо и заслужно језгро“ Демократске странке је одавно прегазило време и коначно мора доћи до афирмације нових људи у Демократској странци који не носе баласт афера и изгубљених избора, али поседују лични и морални интегритет. Без кадровског освежавања и јасног програмског профилисања као и стварања услова за афирмацију основних демократских принципа у политици Демократска странка ће остати загледана у своју „сјајну прошлост“. Она се мора ослободити политичког фатума да је предодређена да буде стожер окупљања проевропских и грађанских политичких снага јер то је одавно истрошена илузија јер демократија у Србији није патент Демократске странке већ је она много важнија и вреднија од сваке странке. Главна вододелница Демократске странке данас је однос према одлуци о приступању Савезу за Србију и доследном остваривању одлуке њеног Главног одбора о бојкоту избора на свим нивоима. То је и посебна прилика да ова странка отвори могућност за враћање интегритета и поверења својих бирача. Увек треба имати на уму упозорење Милана Грола које је изрекао 1922. године говорећи о тадашњој кризи Демократске странке:“ Странке преболевају губитке људи, али не преживљавају одрицање разлога на којима постоје“.