Povodom Zaključaka Proglasovog Okruglog stola - Na političkom planu ničeg novog

Napomena: Ovaj tekst je napisan pre zločinačke upotrebe zvučnog oružja protiv studenata i građana Srbije na slavnom protestu „15. za 15“ u Beogradu 15. marta o.g. Razume se, prilog nije mogao imati nikakvu tekstualnu vezu sa tim događajem. Uprkos tome, pitam se da li je posle zločina koji je današnji režim počinio protiv ovog naroda vredno i potrebno pisati o drugim temama. Predajući tekst javnosti u datom trenutku, svestan sam da je u međuvremenu tema o kojoj sam pisao postala od sekundarnog značaja i biće sve dok se počinioci zlodela ne podvrgnu zasluženoj kazni.

Kako vreme protiče postaje sve jasnije da politička strana velikog narodnog protesta ne hvata korak sa njegovim istorijskim značenjem i značajem. Problem je u tome što protest, do razmera opšte pobune, svoj ključni ishod mora imati u specifično političkom procesu, koji treba da dovede do promene režima i zdravog početka legitimnog i legalnog poretka. Bez iole uporednog kretanja protesta i odgovarajućeg političkog procesa, istorijsko događanje kojem smo svedoci već četiri meseca, može spontano i nepodnošljivo lako da usahne u pesku režimske Sahare.

Bez iole uporednog kretanja protesta i odgovarajućeg političkog procesa, istorijsko događanje kojem smo svedoci već četiri meseca, može spontano i nepodnošljivo lako da usahne u pesku režimske Sahare

O poražavajućoj nedoraslosti opozicionih stranaka situaciji, govorili smo u prethodim prilozima. Stranke sam prve apostrofirao, jer sam uveren da političko osmišavanje društvenih pokreta istorijski i logički pripada strankama. To je opšta tendencija moderne politike od kraja 19. veka, od pojave tzv. masovne demokratije u čijem okviru su morale da nastanu organizacije koje su u stanju da sažmu, objedine i usmere velike društvene interese. Ukratko, stabilan i demokratski politički sistem nezamisliv je bez solidnog stranačkog sistema.

Srbija nije imala sreće sa stvaranjem takvog sistema, jer je tokom tri i po decenije legalnog postojanja stranačkog pluralizma u političkoj sferi preovlađivao poredak jedne hegemone stranke i velikog broja manjih stranaka, bilo u koaliciji sa hegemonom bilo u opoziciji. Taj se poredak silom njegove unutrašnje prirode pretvarao u monopolsku klijentelističku vladavinu sa jakim elementima korupcije i kriminala. Kratko vreme stranačke stabilizacije od 2000. do 2008. godine, samim tim i opšte političke stabilizacije, bio je progutan najpre novom neprirodnom koalicijom „novih i starih“, da bi od 2012. nadalje ustupio mesto kontrareformacijskim snagama iz devedesetih godina.

Ovo kratko podsećanje treba da pomogne u dijagnozi današnje stranačke scene, razdrte između vladajuće hegemone stranke sa više koalicionih satelita i raspršene grupe opozicionih stranaka. Ova druga nije uspela da se objedini u zajedničkom nastupu protiv režima čak ni u vreme kada veliki društveni protest dobrano uzdrmava piramidu vlasti ozozdo do gore. Kao nusprodukt ove sitaucije u javnosti se stvara antistranačka atmosfera sa refleksom da bi u postojećoj političkoj pometnji ulogu stranaka mogle da zamene neke grupacije i ličnosti sa obeležjima honorata. Najpoznatija među njima je grupa (udruženje) Proglas.

 Prvo što pada u oči, dokumentarni prvenac Progresa pojavljuje se u zenitskoj fazi protesta, što po meni znači kasno. U predlozima za rešavanje već akutnog političkog problema operiše se serijom opštih mesta, politički višesmislenim, ili nedorečenim stavovima

Uz sumnju da je takva zamena uopšte moguća, bilo je dobro sačekati neki konkretan politički akt pa potom izvoditi mišljenja i zaključke o datoj inicijativi. To se najzad dogodilo posle Okruglog stola više političkih i javnih delatnika čiji su Zakljuci objavljeni pod okriljem Proglasa.

U tom dokumentu, neobično kratkom i sažetom, izlažu se ideje i predlozi rešavanja političkih pitanja koja lebde u prostoru uporedo sa čvrsto prizemljenim protestima studenata, brojnih profesija i građana. Ti pokreti, međutim, ne bave se tim pitanjima, samim tim ih ni ne rešavaju. Prvo što pada u oči, dokumentarni prvenac Progresa pojavljuje se u zenitskoj fazi protesta, što po meni znači kasno. U predlozima za rešavanje već akutnog političkog problema operiše se serijom opštih mesta, politički višesmislenim, ili nedorečenim stavovima. Pri tom, ne zaboravimo da je osnovna tema: kako potojeći režim zameniti zdravim političkim poretkom.

Predlozi na zadatu temu u dokumentu su relativno malobrojni i sadržinski krajnje šturi, kao da je reč o početnoj i još neizvesnoj fazi društvenih protesta U svojoj priličnoj nesistematičnosti, polazi se od „parlamentarnih izbora“ i tim povodom u igru se uvodi ideja o „vladi društvenog poverenja“ (VDP). Kada je već u prvoj fazi razvoja studentskih kretanja neko, mislim iz redova opozicionih stranaka, izrekao zamisao o „privremenoj vladi“, reakcije, posebno na režimskoj strani (političari, analitičari i mediji) listom su se suprotstavile tome, uglavnom ponavljajući legalistički stav da je reč o „neustavnoj kategoriji“. U režimu koji odlikuje permanentno kršenje svake ustavnosti i zakonitosti, a u okolnostima opšteg društvenog protesta, ovakvo negiranje ideje o privremenoj vladi deluje kao promašena tema. S tim u vezi, veći je problem što opozicija, koja je lansirala taj izraz, nije ništa učinila na njegovom političkom definisanju, a još veći što tu ideju nije nosila opozicija kao vidljiva politička celina. Sada imamo i politički supstitut ideje o privremenoj vladi u vidu „vlade društvenog poverenja“.

Na pitanje, da li je reč o pukoj terminološkoj izmeni ili o različitim konceptima načina promene režima, teško je odgovoriti budući da ni jedna strana nije jasno formulisala svoje stanovište. Kada je o inicijativi  Proglasa reč, oni bar imaju nepunu šlajfnu teksta o ovoj nepoznanici.

Iz onoga što nadalje čitamo, dobija se utisak da izraz „društveno poverenje“ ima svrhu da ideja političke promene treba da izbegne klasičan politički sadržaj, tj. da izbegne teren realne politike. Iz tog osnovnog razloga, predlozi koji slede deluju prilično volšebno

Osim što zvuči humanistički, nije jasno na kakvo, čije i među kojim subjektima „društveno poverenje“ autori ciljaju. Za izraz „poverenje“ pojam društva je isuviše apstraktan. Ako je reč o Srbiji danas, trebalo je bar pomenuti ko prema kome izražava nepoverenje,  kakvog je ono političkog i moralnog sadržaja i koliko je duboko ukorenjeno u postojećim nosiocima nepoverenja. Autori su izbegli da objasne ovaj nesvakidašnji izraz za jednu izrazito političku akciju, pa bi bolje bilo da su preuzeli izraz koji koriste opozicioni ljudi – privremena vlada. Taj je svakako jasniji. Iz onoga što nadalje čitamo, dobija se utisak da izraz „društveno poverenje“ ima svrhu da ideja političke promene treba da izbegne klasičan politički sadržaj, tj. da izbegne teren realne politike. Iz tog osnovnog razloga, predlozi koji slede deluju prilično volšebno.

Najpre, reč je o „mešovitoj vladi, ekpertsko-političkog karaktera“. Ona ima samo dva cilja: ispunjenje studentskih zahteva i obezbeđivanje uslova za slobodne i poštene izbore. Na drugom mestu (problem sistematizacije) nalazimo stav: „vlada je sastavljena od minimalnog broja ministrastava potrebnih za obavljanje tekućih potreba i ostvarivanje njenih osnovnih ciljeva“. Ovde već imamo posla sa vladom koja obavlja širi upravljački posao nego što bi to bila vlada sa samo dva cilja. Doduše, poslovi vlade dele se na „tekuće poslove“ i „osnovne ciljeve“. I dok se sadržaj ovih drugih zna, prvonavedeni poslovi su anonimni, kao tek „tekući poslovi“.

Nadalje, ako je rečeno da će vlada biti sastavljena od „minimalnog broja ministarstava“ proizilazi da će broj resora biti smanjen, ili pak da će više resora biti objedinjeno u okviru pojedinih ministarstava. Ali, takav (u svakom slučaju nužan) sastav vlade bio bi u direktnoj  suprotnosti sa idejom o vladi stručnjaka. Teško da bi neki stručnjak pristao da bude ministar više objedinjenih resora. U tom pogledu, opet se moramo vratiti na prethodne odredbe (problem sistematizacije) koje kažu: 1) da ponovimo, reč je o „mešovitoj vladi ekspertsko-političkog karaktera; 2) „Na čelo resora treba da budu osobe, nezavisno da li su članovi stranaka, nesumnjive stručnosti i potvđenog društvenog uglada i autoriteta“. Dakle, računa se sa vladom u kojoj bi delovali i „članovi stranaka“. Ovo praktično proširenje vlade (stručnjaci+) možda je posledica iznudice načela o „minimalnom broju ministarstava“. U tom slučaju, stručnjaci bi vodili svoje (stručne) resore, dok bi preostali, grupisani resori bili predati stranačkim ljudima, tj. „političarima“, koji se ionako snalaze u svim funkcijama, samo ako su „političke“ a ne stručne. Ne kažem da je ovo ideja autora dokumenta, već samo tvrdim da je tekst nedorečen tamo gde bi morao biti jasan, i nejasan tamo gde bi trabalo da bude razuman.

Ako se za neku visoku državnu funkciju, makar i na ograničeni rok, kaže da treba da ima ličnost „nesumnjive stručnosti i potvđenog društvenog ugleda i autoriteta“, onda je reč o lošoj mešavini savršenog i proizvoljnog kriterijuma.

Poseban problem čini olako ubačeni stav o kriterijumu za izbor (ili neku vrstu postavljenja) članova vlade. Ako se za neku visoku državnu funkciju, makar i na ograničeni rok, kaže da treba da ima ličnost „nesumnjive stručnosti i potvđenog društvenog ugleda i autoriteta“, onda je reč o lošoj mešavini savršenog i proizvoljnog kriterijuma. Posebno ako se u takvom predlogu izbegne pitanje o konstituensima te vlade. Tekst je morao da referiše na ovo pitanje, makar se izložio bilo kakvoj kritici. To bi ostavilo bolji utisak nego izbegavanje ovog, koliko god osetljivog, pitanja.

Osnovni problem ovakvih nedoumica nalazi se u ambiciji da se jedan eminentno politički problem pokušava rešiti nekakvim nepolitičkim mehanizmima. Autori podležu elitističkom stereotipu da je politika suštinski nečist posao, a političari, tj. stranački ljudi, ličnosti skloni svakojakoj manipulaciji. A reč je o fenomenu koji je prisutan u svim profesijama, samo u političkoj do te mere vidljivom da ga je nemoguće sakriti. (Čak i u najautoritarnijim režimima, politika je javna, premda ovde kvazi-javna, delatnost). Prema tome, stručnjaci su po definiciji časni ljudi, pa još ako imaju volju da deluju za spas države i naroda, onda njihova svesna žrtva treba da bude kao od Boga primljena. U realnom političkom životu stvari stoje sasvim suprotno. U relaciji prema datom primeru – dobro je i poželjno da se stručni ljudi uključuju u politički život i to na visokim državnim pozicijama. Ali, na toj funkciji osoba je prvenstveno političar, makar do maksimuma koristila stručnost u svojoj političkoj delatnosti. Samo, tada je njegova stručnost u funkciji konkretne politike a ne, recimo, naučno-istraživačkih svrha. Ono što je različito, jeste da u političkoj sferi taj stručnjak-političar nosi javnu, političku, odgovornost za svoj rad, dok je njegova profesionalna odgovornost sasvim drugog tipa.

Drugim rečima, vlada bi morala da pokriva svaki deo izvršne državne politike. Imajući to u vidu, postavlja se pitanje, na koje u tekstu nema odgovora, da li je tako zamišljena vlada („ekspertsko-političkog karaktera“) čisto opoziciona ili će u njoj biti i političari imenovani od strane vladajuće stranke (SNS)

Ako imamo u vidu stav iz dokumenta o trajanju VDP do devet meseci, jasno je da bi ta vlada u tom periodu veći deo svog posla morala da posveti gotovo redovnom upravljanju državom (bez davanja zakonskih predloga, pregovaranja i potpisivanja međunarodnih sporazuma i sl.), dok bi se pripremama za slobodne izbore bavio samo njen manji deo. Drugim rečima, vlada bi morala da pokriva svaki deo izvršne državne politike. Imajući to u vidu, postavlja se pitanje, na koje u tekstu nema odgovora, da li je tako zamišljena vlada („ekspertsko-političkog karaktera“) čisto opoziciona ili će u njoj biti i političari imenovani od strane vladajuće stranke (SNS). Ovo pitanje može biti suvišno budući da se iz celine teksta može razabrati da će vlada biti čisto opoziciona. Ali, pasus koji govori o „prethodnom političkom procesu“ na mala vrata vraća u igru predsednika Republike koji, po sadašnjoj ustavnoj i zakonskoj proceduri, predlaže kandidata za predsednika Vlade posle konsultovanja predstavnika izabranih izbornih lista. Tako nešto pre bi se moglo očekivati u slučaju da VDP bude mešovita na više inkluzivan način, tj. učešćem ljudi iz vladajuće stranke. To bi više priličilo i nazivu te vlade kao „vlade društvenog poverenja“. Ali, to je sasvim druga priča u koju nas je uvukla nepreciznost i nejasnoća celog dokumenta.

Ako je ceo ovaj posao zamišljen kao kretanje ka uslovima za drugačiju politiku u odnosu na sadašnju, i ako će VDP biti prinuđena da upravlja slično redovnim vladama, kakva će biti politika te vlade prema pitanju Kosova i Metohije

U verovatnom kontekstu višemesečne vlade, mora se postaviti i jedno supstantivno pitanje. Ako je ceo ovaj posao zamišljen kao kretanje ka uslovima za drugačiju politiku u odnosu na sadašnju, i ako će VDP biti prinuđena da upravlja slično redovnim vladama, kakva će biti politika te vlade prema pitanju Kosova i Metohije. Formalno gledano, ako će VDP manifestovati prelaz ka jednoj demokratskoj politici, da li će ona bar započeti jedan drugačiji ciklus kosmetske politike u odnosu na Vučićevu politiku predaje. Pitanje postavljam imajući u vidu činjenicu da u redovima Proglasa sedi deo njegovog sastava sklon još radikalnijoj politici odricanja države od svoje južne pokrajine, što se može i činjenično verifikovati. Pitanje je na mestu iz prostog razloga što je realno očekivati da odmah po uspostavljanju ovakve prelazne vlade treba očekivati pritisak SAD i EU za nastavak procesa koji vodi pravo u poslednji čin veleizdaje.     

Najzad, nedoumicu izaziva i stav u dokumentu o kontroli vlade. Kao prvo, ne zna se o kojoj vladi je sada reč, da li o VDP ili o vladi koja će ishoditi slobodnim izborima. Ali, veću nedoumicu čini stav o kontroli te (svejedno, prve ili druge) vlade. Pored tzv. unutrašnje kontrole koju čini parlament, predviđa se i tzv. spoljašna kontrola „državnih institucija“ u vidu sudske i vansudske kontrole. Na kakvu se sudsku kontrolu misli? Postojeći ustav sadrži samo pravo Ustavnog suda da kontroliše ustavnost i zakonitost upravnih akata vlade. Ali, izgleda da nije reč o tome, jer bi pominjanje te vrste kontrole bilo suvišno. Preostaje samo pretpostavka da je ovde reč o sklonosti autora globalističkom trendu sudokratije, tj. prakse apsolutne nezavisnosti sudske vlasti od dve preostale grane vlasti i njenog neograničenog mešanja u nadležnosti i poslove zakonodavne i izvršne vlasti.

Koliko dugo će studenti, profesije i građani držati svoj častan front, ne zna se. Nema ni vremena ni kapaciteta da se pojave novi politički činioci, spremni da kreiraju novu nacionalnu politiku kakvu zahteva današnja probuđena Srbija.

Ukratko, možda je ovaj dokument samo prvi draft razvijenijeg koncepta, ali od njega, tj. njegovih protagonista, ne može se očekivati nikakav uspeh u pravcu deklarisanih ciljeva. Iako se, poput opozicionih stranaka, oslanja na društvenu moć studentskog i drugih protesta, učinak Proglasa sadržan u preskromnom papiru ne dotiče potrebu političkog odgovora na realne potrebe trenutka. Ovo udruženje pokušava da uđe u prostor koji su mu ostavile stranke, ali niti popunjava taj prostor niti stvara drugi, alternativni. To je, nažalost, ostao prazan prostor srpske politike. Koliko dugo će studenti, profesije i građani držati svoj častan front, ne zna se. Nema ni vremena ni kapaciteta da se pojave novi politički činioci, spremni da kreiraju novu nacionalnu politiku kakvu zahteva današnja probuđena Srbija. Posle neuspelog političkog debija Proglasa, ostaje poslednji čas da opozicione stranke prevaziđu sebe i da na osnovu svog organizacionog potencijala, obogaćenog mladim snagama, konačno stanu na prag jedinstvenog istorijskog trenutka.