понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Потписом Вашингтонског споразума председник Србије је не само де факто него и де јуре признао независност "Косова" - све друго је самообмањивање
Политички живот

Потписом Вашингтонског споразума председник Србије је не само де факто него и де јуре признао независност "Косова" - све друго је самообмањивање

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
субота, 19. септембар 2020.

У психолигији појединца, а и социјалној психологији, постоје стања (пролазна, али и трајна) испуњена тежњом човјека или његовог колективитета да одређену ситуацију сагледа другачије, тачније речено љепше од онога што је у стварности и да затим живимо у убјеђењу да је стварност оно што ми мислимо, а не оно што заиста јесте.

Једно од таквих стања јесте оно које се жели створити у српској јавности након потписивања међународног „Споразума о нормализацији економских односа Србије и Косова“. Тај споразум су 4. септембра 2020. године у Вашингтону потписали Александар Вучић у својству предсједника Републике Србије и Авдулах Хоти као премијер тзв. Косова. Одмах по његовом потписивању у српској јавности доминантно су услиједиле праве салве самообмањивања, у виду похвала за тај споразум попут оне „да ћемо тешко у будућности имати овако добар споразум“. Нажалост, и овај пут стварност је сасвим другачија и говори нам, само кад бисмо хтјели да је прихватимо, о више разлога за незадовољство, а једном од њих, оном најважнијем, посвећен је овај текст. Ријеч је о чињеници да је то споразум који је потписао предсједник Републике Србије као шеф државе са тзв. Косовом, чиме је и де иуре признао тзв. Косово као државу. Од ове чињенице не може нас одбранити ни самообмана у виду тврдње да је господин Вучић потписао један, а господин Хоти други, физички одвојен текст, то јест да не постоји јединствени документ на којем би се заједно налазили њихови потписи.

Ова самозаваравање не пије воду тамо гдје је правно најважније, а то је међународно јавно право, пред којим узмиче унутрашње право држава. Да би се разумјела та стварност, подсјетићу на нешто што је још давне 1930. године утврђено Конвенцијом из Монтевидеа (Конвенција о правима и дужностима држава). Њом је одређено да „држава као личност међународног права мора посједовати следеће квалификације: а) стално становништво, б) утврђену територију, ц) владу и д) капацитет да уђе у односе са другим државама“. За потпуно и правилно сагледавање проблема који је предмет овог текста, нарочито је важна квалификација под тачком д). Нема капацитета да се уђе у правни однос са другим државама, ако те друге државе не пристају на то. С тим у вези није најболније када са тзв. Косовом у правни однос уђу Сједињене Америчке Државе или ЕУ, који су нас бомбардовали, окупирали и противправним насиљем од државе Србије отели тај дио њене територије, већ је најболније када у правни однос путем међународног споразума од 4. септембра 2020. са тзв. Косовом уђе Републике Србија, и то ни мање ни више до путем свог предсједника. Истина, није ово први случај, јер је Република Србија 19. априла 2013. године са тзв. Косовом закључила Бриселски споразум у којем је (тачка 14) дословно уговорено да „ниједна страна неће блокирати или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном путу ка ЕУ“. Тиме је Србија још тада не само преузела правну обавезу да не блокира тзв. Косово на путу чланства у ЕУ, гдје могу бити само државе, већ је потписивањем такве одредбе Бриселског споразума Србија признала тзв. Косову капацитет да уђе са њом у правни однос al pari и тиме му још тада de iure признала статус државе.

Те 2013. године Србија је то учинила путем свог премијера Ивице Дачића, који је у том својству потписао Бриселски споразум, па и цитирану тачку 14. Ове 2020. године Србија нажалост поново признаје тзв. Косово, с тим што је то овај пут учинио Александар Вучић. Наиме, потписавши Споразум у Вашингтону, господин Вучић је у својству шефа државе де иуре признао тзв. Косово као државу, признавши му да има и капацитет да као држава уђе у правни однос са Србијом као државом, јер покрајине не потписују овакве међународне споразуме са државом чији су саставни дио.

Зашто то истичем? Чиним то због садржаја недавног вашингтонског споразума. У њему је, одмах на почетку, уговорено да су се „Србија и Косово сагласили да ће напредовати у економској нормализацији“. Када се то тако напише и уговори, а уговорено је, онда правно није важно што такав садржај у једном документу потпише господин Вучић, а у другом, само физички одвојеном документу, то исто потпише господин Хоти. Јер, чланом 2. Бечке конвенције о праву међународних уговора, као важећег извора међународног права, није само прописано да уговор значи међународни споразум који је у писаном облику закључен између држава, без обзира на назив тог споразума, већ и да при томе није важно да ли је он садржан у јединственој исправи или двјема, односно више међусобно повезаних исправа. Узгред речено, истом конвенцијом је прописано (члан 27) да се држава не може позвати на одредбе свог унутрашњег права да би оправдала неизвршавање уговора.

То су, дакле, разлози који указују колико се самообмањујемо када кажемо да Србија недавним споразумом није признала тзв. Косово само зато што је господин Вучић потписао један, а господин Хоти други физички одвојен текст.

Осим ове самообмане, везане за форму наведеног споразума, ми се самообмањујемо и када је ријеч о његовим одредбама материјалноправне природе. У обиљу примјера који то доказују, овдје ћу навести само неколико њих.

1. У Споразуму је уговорено да ће обје стране примијенити претходни међусобни споразум о аутопуту Београд – Приштина, те жељезнички споразум Београд – Приштина, које су потписале 14. фебруара 2020. године. Држава која истински држи до свог суверенитета и територијалног интегритета не прихвата нити улази у овакве и сличне правне аранжмане са било којим дијелом своје територије, јер му тиме i de facto i de iure признаје статус државе. Умјесто тога, она друмски и жељезнички саобраћај уређује својим државним прописима (законским и подзаконским), који једнако важе за цијелу њену територију.

2. Исто важи и за одредбу Споразума којом је уговорено да ће се обје стране (Србија и тзв. Косово) „придружити мини-шенгенској зони, коју су Србија, Албанија и Сјеверна Македонија (као државе) претходно најавиле у октобру 2019. године“. Како може Србија, ако држи до себе као државе, признати било ком свом дијелу право да се придружује међународном споразуму који је она претходно закључила са другима државама? Наравно да не може, а да тиме сама не повриједи сопствени територијални интегритет и суверенитет, те и тиме призна да је дио њене територије постао држава.

3. Исти закључак необориво произлази и из одредаба Споразума којим су се Србија и тзв. Косово међусобно сложили „да сарађују са Министарством енергетике САД и другим одговарајућим правним субјектима америчке владе“, као и да ће, „у својим комуникацином мрежама“, као у свом атару, „забранити употребу 5Г мреже коју испоручују непоуздани добављачи“, и да се, „тамо гдје је таква опрема већ присутна“, обје стране (Србија и тзв. Косово) „обавезују на благовремено уклањање тих мрежа“.

4. Својеврсну круну Вучићевог признања тзв. Косова представљају одредбе о једногодишњем мораторијуму. Њима је уговорено да тзв. Косово у наредних годину дана неће тражити пријем у међународне организације, а Србија то прихвата те се још обавезује да ће се и она у наредних годину дана уздржати од формалних или неформалних захтјева према било којој држави или међународној организацији да не признају тзв. Косово као државу или да повуку већ дата признања. Овакве одредбе не може прихватити ниједна држава којој је искрено стало до сваког педља њене територије, јер те одредбе значе не само одрицање од једног дијела свог сопства, већ то представља де иуре признање да је друга уговорна страна држава, која по истеку тих годину дана има право да тражи признање тог свог својства од стране осталих држава и међународних организација, укључујући и Уједнињене нације.  

У науци међународног јавног права се истиче да се признање државе може дати индивидуално, путем једностраног акта (дипломатске ноте, декларације), па се из овог става, као својеврсног калупа, закључује да нема индивидуалног признања ако није дато таквим актом. Наука то износи, иако у међународном праву не постоји ниједна конвенција, уговор или пакт којим би то било прописано. Стога нас инсистирање на примјени искључиво дотадашњих научних резултата може, попут нашег националног самообмањивања о којем је претходно било ријечи, само удаљити од истине. То није ништа друго до прилагођавање чињеница идејама, а уколико се чињенице опиру томе, утолико горе по чињенице. Такав приступ је погрешан и штетан, јер инсистирањем на прилагођавању друштвене стварности дотадашњим идејама (и идејама моћника) остајемо ускраћени за истину.

(Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер