Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Андрић и Европски суд за људска права |
четвртак, 19. октобар 2023. | |
Прочитах ових дана одлуку Европског суда за људска права, број 36357/04 од 16. октобра 2007. године, донијету у предмету Душан Берић, Драган Калинић и други против Босне и Херцеговине. Прво чега сам се сјетио послије тог читања била је мисао нашег нобеловца Иве Андрића који је, сада већ давно, казао: „Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха“. Ова мисао тако добро пристаје уз наведену одлуку Европског суда за људска права. Њу је, како пише у одлуци, једногласно донијело Четврто одјељење тог суда, у саставу: Ј. Казадевал, предсједник, те судије Г. Бонело, К. Траја, С. Павловски, Л. Гарлицки, Љ. Мијовић (Љиљана Мијовић тадашњи судија из БиХ, иначе професор права на Правном факултету Универзитета у Бањалуци) и Ј. Шикута. Тужилац Душан Берић и више осталих физичких лица су у том својству поднијели тужбу јер су прије тога били смијењени са јавних функција у БиХ одлукама високог представника, који им је тим одлукама истовремено забранио да обављају било какве јавне функције и да се кандидују на изборима. Суштина ових одлука високог представника може се кратко изложити кроз случај Душана Берића, јер су и остале одлуке високог представника у случају других тужилаца у битном сличне тој одлуци. Дакле, у одлуци број 317/04 од 16.12.2004. године о смјени Душана Берића са функције замјеника начелника Оперативне управе у централи Бања Лука Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ високи представник је навео да је Берић „због својих поступака, односно пропуста, саставни дио свеопштег плана унутар Републике Српске да се одржава кулутра ћутње и преваре у којој су оптужени за ратне злочине заштићени од правде“. То је, дакле, 'образложење' високог представника које се, како видимо, своди на голе, ничим доказане тврдње. Међутим, оно што је за овај текст важније од тога јесте то да се, када је овај предмет стигао у Европски суд за људска права, као кључно поставило питање да ли високи представник уопште има право да у држави чланици Уједињених нација (УН) намеће овакве одлуке и да намеће законе и друге правне акте.
У одлуци коју је донио, Европски суд је цитирао оно шта је прописано Повељом УН. Тако је цитирао и члан 2. тачка 1. Повеље УН, којом је прописано да „Организација УН и њене чланице у спровођењу циљева наведених у члану 1. Повеље поступају у складу са принципом суверене једнакости свих својих чланица“. Затим је Европски суд цитирао члан 2. тачка 7. Повеље УН, којим је прописано да „Ништа у овој Повељи не даје овлашћење Уједињеним нацијама да се мијешају у питања која у својој суштини спадају у унутрашњу надлежност сваке државе“. Најзад, од важности за овај текст је и то да је Европски суд цитирао и члан 24. став 2. Повеље УН, којим је прописано да у вршењу својих задатака одржавања свјетског мира и безбједности „Савјет безбједности дјелује у складу са принципима Уједињених нација“, а један од тих принципа је, како је показано, суверена једнакост сваке државе чланице УН. Једино што Европски суд није навео у својој одлуци је члан 78. Повеље УН. Зашто то није учинио може се закључити када се узме у обзир шта је прописано тим чланом. Наиме, њиме је прописана забрана да се над државама чланицама УН успостави старатељство у било којој његовој форми, јер се, како је образложена та забрана управо у члану 78. Повеље УН, односи међу државама чланицама УН заснивају на поштовању начела суверене једнакости.
Дакле, досљедно Повељи УН ни Организација УН нити било који њен орган, као ни било која држава (сама или удружена са другим државама) нема право да над државом чланицом УН успостави старатељство нити да у том правцу овласти било кога трећег, укључујући и било којег појединца, да он управља државом и да јој своју вољу намеће као закон или да смјењује њене службенике са јавних или било каквих других функција. Стога такво овлашћење појединцу нема право дати било ко, укључујући и Савјет безбједности УН, чак и када тај савјет дјелује према Поглављу 7 Повеље УН ради очувања мира у свијету, јер Повеља УН ни у том свом поглављу ниједном ријечју не прописује овлашћење Савјету безбједности да својим резолуцијама или другим одлукама може дерогирати сувереност државе чланице УН тиме што би неког трећег овластио да држави своју вољу намеће као закон умјесто њених надлежних институција (парламента, шефа државе и владе). Зато у малоприје цитираном члану 24. став 2. Повеље УН и јесте прописана обавеза Савјету безбједности да и када врши своје задатке одржавања свјетског мира и безбједности, то јест када поступа према Поглављу 7 Повеље УН, „дјелује у складу са принципима Уједињених нација“, а један од тих принципа је сувереност сваке државе чланице УН, њених институција и органа, а не сувереност неког споља наметнутог појединца. Све је, како видимо, кристално јасно и једноставно што се тиче Повеље УН, а она, на основу члана 103. Повеље УН, има јачу правну снагу чак и у односу на Европску конвенцију о људским правима, мада, узгред речено, ни Европска конвенција не дозвољава овакву владавину над државом чланицом УН какву врши ОХР. Стога ни наведени предмет Берић против БиХ није био тежак за правилно пресуђивање, у смислу да Европски суд, имајући у виду наведене одредбе Повеље УН, одлучи да високи представник нема право да влада над БиХ као да је она колонија или територија под старатељством и да стога нема ни право да смјењује јавне или било које друге службенике у држави чланици УН. Међутим, Европски суд је у овом предмету поставио сопствену погрешну премису па је онда из такве премисе изводио своје погрешне и противправне закључке.
Наиме, Европски суд је у одлуци од 16. октобра 2007. године износио правно неосноване тврдње, као што је тврдња у ставу 27. одлуке, да је: „Савјет безбједности идентификовао пријетњу међународном миру и безбједности и да је имао право одобрити међународну цивилну управу у Босни и Херцеговини и спровођење те мјере повјерити одређеним државама чланицама“. Износећи овакву тврдњу Европски суд потпуно превиђа члан 24. став 2. Повеље УН, који је само мало прије тога цитирао у својој одлуци, а који наређује Савјету безбједности да, и када поступа према Поглављу 7 Повеље УН, „дјелује у складу са принципима Уједињених нација“, што значи да је и тада управо Савјету безбједности забрањено да успоставља цивилну управу и да омогући било коме да влада над државом чланицом УН умјесто њених институција. Такође је Европски суд у потпуности превидио да када у ставу 27. своје одлуке каже да је Савјет безбједности наводно „имао право одобрити међународну цивилну управу у Босни и Херцеговини“ то није ништа друго до увођење старатељства над државом чланицом УН, што је најстроже забрањено већ поменутим чланом 78. Повеље УН, а управо тај члан Европски суд није хтио навести у својој одлуци. И онда, када је све ово тако наопако посложио, Европски суд цијели случај Берић против БиХ упоређује са нечим са чим је апсолутно неупоредив, то јест са два своја ранија случаја, Бехрами и Сарамати. Случај Бехрами односи се на догађај од 11. марта 2000. године, који се збио на подручју општине Косовска Митровица. У том предмету неколико дјечака се играло бомбама па је у експлозији бомбе један од њих, Гадаф Бехрами, смртно страдао, док је други дјечак, Беким Бехрами, тешко повријеђен. Након тога случај је доспио до Европског суда за људска права по тужби (за накнаду штете) родитеља дјеце, управљеној против мисије УНМИК на Косову и Метохији, тј. против Француске. У случају Руждија Сараматија радило се о његовом лишењу слободе 24.4.2001. године од стране УНМИК полиције, па је у том случају поднесена тужба против УНМИК, тј. против Француске, Њемачке и Норвешке. У оба случаја Европски суд је тужбе прогласио недопуштеним, уз образложење (став 151. одлуке од 28.9.2000. и 28.9.2001. године) да је „УНМИК помоћни орган УН формиран у складу са Поглављем 7 Повеље УН и КФОР је вршио овлашћења законито делегирана у складу са Поглављем 7 Повеље од стране Савјета безбједности УН“. Дакле, на ову одлуку из наведених случајева се Европски суд за људска права позива у својој одлуци у предмету Берић против БиХ. Чини то тако што је у наведеном погледу најприје дословно цитира (на двије странице) у ставу 29 своје одлуке у предмету Берић против БиХ, а затим лаконски у ставу 30. само каже: „Суд сматра да се дато образложење може примијенити и на прихватање међународне цивилне управе на својој територији од стране тужене државе (мисли се на БиХ – моја опаска)“, након чега и све тужбе у предмету Берић и други против БиХ проглашава недопуштеним.
Тиме Европски суд прави двије кардиналне грешке којима напросто гази међународно право. Наиме, рекавши како сматра да се образложење које је дао у својој одлуци из предмета Бехрами и Сарамати може примијенити и на случај БиХ, Европски суд на правно недопустив начин сматра идентичним БиХ, на једној, и Косово и Метохију на другој страни, заборављајући да Косово и Метохија није држава чланица УН, већ је према Резолуцији 1244 саставни дио државе Србије, док је БиХ држава чланица УН. Стога оно што Повеља УН прописује као право сваке државе чланице УН (право на сувереност које је апсолутног карактера) може да вриједи само у односу на БиХ, а никако у односу на Косово и Метохију, па се због тога питање из предмета Берић против БиХ никако не може упоређивати са случајевима Бехрами и Сарамати, нити је допуштено да се у БиХ као држави чланици УН може увести међународна цивилна управа од стране било кога, јер је то негирање једне државе и њено претварање у несамоуправну територију, што је најстрожије забрањено Повељом УН. Нажалост, све то је промакло Европском суду за људска права који је примјером из случаја Берић против БиХ доказао колико (ни)мало памети управља свијетом. |