Politički život | |||
Postđilasovski Beograd |
četvrtak, 03. oktobar 2013. | |
Opstanak Dragana Đilasa na mestu gradonačelnika Beograda posle formiranja Dačić-Vučićeve vlade i serije prekomponovanja vlasti u lokalnim samoupravama za mnoge je predstavljao svojevrsnu anomaliju koja vapi za objašnjenjem. Neki su išli dotle da pomisle da je ovo prećutno tolerisanje vlasti DS-a u Beogradu priprema za tzv. veliku koaliciju između naprednjaka i demokrata do koje bi došlo ako se i kada se istroši SPS i partije koje sa njim koaliciono nastupaju. Ovakve spekulacije su pale u vodu (makar privremeno) posle jučerašnje sednice Skupštine grada Beograda na kojoj je Đilas razrešen dužnosti. Kraj jednog poprilično dugog mandata u vođenju srpske prestonice zahteva jednu pažljivu analizu – nikako ne u stilu konferencija u parku mlade naprednjačke nade Nebojše Stefanovića. Ambicija ovog teksta je mnogo skromnija: pokušaj da se malo bolje razumeju razlozi zašto je do smene došlo, šta je pokretalo političke aktere da vuku ovakve poteze i na kraju kakva je beogradska politička perspektiva? Kako oceniti u najkraćim crtama Đilasa kao gradonačelnika Beograda u proteklih pet godina? Teško je dati jednu ovakvu procenu: mnogi relevantni podaci nedostaju ili se objavljuju sa malicioznom dvosmislenošću koja onemogućava da se o njima formira konačan sud. Koliki je javni dug Beograda? Kakvo je finansijsko stanje javnih preduzeća koja su u nadležnosti Grada Beograda? Koliko je sredstava otišlo na kapitalne objekte i šta se uopšte u današnjoj Srbiji podrazumeva pod kapitalnim objektom/projektom? U kakvom je stanju beogradska privreda? Mislim da se treba uzdržati od olakih kritika – ne samo što ne znamo dovoljno već i zato što bi oštre kritike Đilasa posle jednog teškog političkog poraza delovale kao otvoreno podilaženje naprednjacima i njihovoj politici. Ne mislim da je Đilas bio naročito dobar gradočelnik. Slika tehnokrate, prezauzetog menadžera koji nestrpljivo cupka u želji da što više uradi (zar ovo ne podseća neodoljivo na Aleksandra Vučića, samo bez cupkanja) izgrađena oko Đilasa služila je pre da pokaže kako nije reč o konvencionalnoj političkoj ličnosti nego što je odslikavala postignute uspehe i rezultate. Tehnokratski imidž trebao je da distancira Đilasa od političke odgovornosti, da pokaže kako je reč o nečemu sasvim drugačijem i novom na našoj sceni i da takvog čoveka treba pustiti da radi i postiže rezultate. Đilas je u tom smislu počeo da vodi i Demokratsku stranku koja je lišena bilo kakve autentične politike. Obraćajući se odbornicima i građanima posle opoziva Đilas je ukazao da su postignuti rezultati na zavidnom nivou i da je uveren u svoju pobedu na predstojećim izborima. Nema sumnje da su uz Dragana Đilasa i period tokom koga je bio na čelu Beograda vezane mnoge afere – visina javnog duga, cena mosta na Adi i infrastrukturni smisao ovog projekta, davanje koncesije na naplaćivanje javnog prevoza vrlo sumnjivim firmama... Neretko se postavlja i pitanje porekla njegovog ličnog bogastva. Vesna Pešić je, rekao bih naivno, predlagala da se dvojica njenih miljenika, Dragan Đilas i Čedomir Jovanović odreknu vlasništva u svojim firmama kako bi mogli bez opterećenja da nastave sa svojim političkim karijerama. Deluje da je logično smeniti političku figuru koja iza sebe ima ovoliko problematičnih momenata. Zapravo, mislim da politika koju je promovisao Dragan Đilas nije ni trebala da dobije poverenje građana na izborima. Ali ona jeste dobila to poverenje i Đilasova pobeda u Beogradu je bila ubedljiva. Verujem zato da Đilasova smena nema nikakve veze ni sa političkim načelima, ni sa pogrešnom Đilasovom politikom, ni sa aferama koje ga prate – ona je jednostavno jedan u nizu primera jeftinog političkog oportunizma. Govoreći o svom mandatu gradonačelnika Đilas ne propušta da spomene brojne uspehe: izgradnju kapitalnih objekata, finansijsku i privrednu snagu Beograda i na kraju specifične socijalne programe koji stoje na raspolaganju Beograđanima. Naravno, kriterijumi uvek igraju ključnu ulogu u procenjivanju nekog fenomena, a očito da su Đilasovi kriterijumi kada ocenjuje sopstveni rad prilično niski. Pitam se šta se podrazumeva pod kapitalnim projektom u današnjoj Srbiji – izgradnja vrtića, renoviranje bolnice, krečenje škole? Da li je Đilasov Beograd ono što bi Beograd za Srbiju trebalo da bude? Da li je on lokomotiva privrednog razvoja? Teško da je tako. Malobrojna su znatnija industrijska postrojenja u Beogradu a o nekom samobitnom privrednom razvoju Srbije koji on indukuje i pospešuje ne može se ni govoriti. Beograd pre podseća na centar dezindustrijalizovane privredne kolonije nego što je prestonica suverene države. Istina da je Beograd bogatiji nego najveći deo tzv. unutrašnjosti Srbije, ali taj podatak ne ohrabruje. Strane firme, sedišta banaka i (preko)brojna administracije obezbeđuju da Beograd bude manje siromašan od ostatka Srbije, ali u strukturnom smislu on se nalazi u podjednako teškom položaju. Politički programi koje predlažu i SNS i DS ukazuju da se taj težak položaj u dogledno vreme neće promeniti. Što se tiče same smene Đilasa, ona je, kako kaže šef odborničke grupe Srpske napredne stranke Aleksandar Jovičić, bila neizbežna jer je u Beogradu toliko uzavrela atmosfera. Teško je dokučiti na koju se atmosferu misli. Nadam se da ove reči ne podrazumevaju opadanje stepena javne bezbednosti u Beogradu. Bez obzira na rečeno, čini mi se da je razlog Đilasove smene daleko prozaičniji – brojni partijski kadrovi nekako moraju da se zbrinu. Gradska uprava i javna preduzeća koja joj prinadleže raspolažu verovatno sa stotinama radnih mesta. Razume se u slučaju da SNS i formira gradsku vlast, sa izborima ili bez njih. Što se DSS–a tiče, teško je dokučiti izvorište njihovog oportunizma. Šta god da im je obećano, kolaboracijom sa SNS-om čiju politiku tobože tako oštro kritikuju teško su narušili svoj kredibilitet i poljuljali uverenje mnogih glasača koji su u njima videli autentičnu patriotsku opozicionu snagu. Povrh svega ništa im ne garantuje da će se uopšte naći u novoj gradskoj vlasti. Čak i za SNS ovaj potez može da se pokaže kao neoportun. Naime, gradonačelnik Đilas je mogao biti meta brojnih opravdanih kritika u omiljenoj naprednjačkoj disciplini izigravanja opozicije dok su na vlasti. Lišen funkcije on može da se posveti sređivanju prilika u stranci i opozicionoj delatnosti. Takođe, Đilasova smena pokazuje dalje institucionalno urušavanje Srbije. Pritom, ne mislim na Đilasove i Đelićeve vapaje kako DSS i SNS u Srbiji zavode diktatorsku upravu. Dovoljno je samo ukazati na izjavu Milana Krkobabića koji kaže da se PUPS opredelio za smenu Đilasa nakon što je prvo potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić čvrsto obećao da će se nastaviti sa dosadašnjim socijalnim programima. Kao i bezbroj puta do sada mora se postaviti pitanje koja od mnogobrojnih Vučićevih funkcija podrazumeva brigu o socijalno ugroženim građanima? Na kraju može se postaviti pitanje kakav je izbor koji čeka Beograđane? Dosadašnje najave ukazuju da je najizgledniji naprednjački kandidat njihov šef u Beogradu i predsednik Skupštine Nebojša Stefanović. Đilas može da bude nesimpatičan, njegov stil može da se oceni kao suviše agresivan, a rezultati kao tanki, ali mislim da ni politički protivnici ne mogu da mu odreknu izvestan stepen političkog kredibiliteta i lične hrabrosti. Koga preporučuje SNS? Jednog od Vučićevih poletaraca, nemuštog predsednika Narodne skupštine. Nemoguće je reći da li Stefanović ima lične hrabrosti – zapravo, za posmatrača političkih prilika teško je izdvojiti bilo koje njegovo lično svojstvo koje bi ga izdvojilo iz mase naprednjačkih aparatčika. Da li iko veruje da bi bilo koji kadar SNS-a u ovakvim prilikama mogao da bude samostalan na poziciji gradonačelnika Beograda? Između političkih programa koje nude razlika je sve manja, gotovo beznačajna. Izbor je jasan: može loše, a može i gore. |