Политички живот | |||
Последња шанса Демократске странке? |
уторак, 26. јануар 2016. | |
У низу парадокса и нелогичности који прате и обележавају наш политички живот све се више издваја појава да се у јавности најчешће воде расправе о стању на нашој опозиционој сцени. Учестале су оцене да је Србија земља у којој готово да и не постоји опозиција и да је оно што је од ње остало подложно даљој дезинтеграцији и фрагментацији. Зато није случајно што су дежурни аналитичари, увек спремни да оправдавају потезе власти, већ прогнозирали да ће опозиција бити дотучена на предстојећим парламентарним изборима. Наравно да владајућа структура на многобројне начине подгрева ову причу о непостојању могућности да се оформи снажна политичка и програмска алтернатива али и кредибилна опозиција. Објава премијера да ће бити одржани ванредни парламентарни избори дочекана је ретко виђеним вишеминутним овацијама и акламацијом на седници Главног одбора владајуће напредњачке странке. Одиграна је још једна добро режирана политичка представа која је имала пре свега за циљ да потврди апсолутну моћ и утицај председника СНС, али и да јасно обелодани функционисање његовог култа личности. Тим више је значајније питање какво је заиста стање данас у опозиционим редовима. Ако прихватимо оцену да у Србији готово не постоји опозиција, онда признајемо да је наше друштво на прагу увођења специфичног једнопартијског система, а да је друштво неспремно и неспособно да у својим редовима оформи иоле озбиљну опозициону политичку алтернативу. Ако нема опозиције, онда можемо слободно рећи да се друштво налази у некој врсти клиничке политичке смрти. А управо се због стања у нашим постојећим опозиционим странкама деловање које је супротстављено владајућој политици све више премешта у сферу друштва које није обухваћено партијским деловањем јер су оне већином изгубиле некадашњи кредибилитет и морални интегритет. Тим више је ситуација тежа за оне политичке снаге и странке које су још увек у себи успеле да сачувају опозициони потенцијал. Зато се и поставља сасвим очекивано питање зашто су и након четири године напредњачке владавине опозиција, и нарочито Демократска странка, неспособне и и неспремне да се озбиљно идејно и организационо консолидују. Међутим, ствари постају јасније када се погледа на који начин покушавају да се уједине тзв. праве проевропске и грађански оријентисане политичке организације. Када председник ДС Бојан Пајтић изјављује да немамо право да се делимо и при томе упућује позив правим проевропским странкама, покретима угледним појединцима и фантомским синдикатима за договор о заједничком наступу против СНС-а (уз обавезу да неће улазити у коалицију са напредњацима) онда је јасно да се и даље истрајава ма превазиђеном анахроном моделу досистичког начина удруживања и нема никаквог изгледа на успех у судару не са Српском напредном странком, већ са етаблираном владајућом олигархијом која чврсто контролише све најважније сфере политичког живота (медије, финансије и безбедносне структуре). И шта се нуди као политичка алтернатива - изборни савез ДС, СДС, ЛДП, Нове странке, ЛСВ-а и сијасет политичких актера који немају озбиљан политички утицај и значај. Међутим, овакав превазиђен начин окупљања праве опозиције отвара суштинско је питање - кога могу озбиљно представљати на једној изборној листи људи који су до јуче били огорчени политички противници, они који су изрекли низ највећих критика и личних увреда, људи коју су цепали ДС, странке и покрети који имају потпуно различите политичке оријентације и програмске приоритете. Како се у један политички савез могу сместити заступници неолибералне економске концепције и социјалдемократе, они који су за безусловно признавање независности Косова и они који не деле такав став, они који Републику Српску проглашавају за геноцидну творевину и они који се не слажу са таквим ставовима. Они који су за улазак у НАТО пакт и они који су против такве оријентације. Овакав низ различитих приступа само је још један доказ да је највећи дефицит наше опозиције и укупног политичког живота вапијући недостатак елементарне идејне начелности и моралног интегритета. У то смо се уверили толико пута. Удруживање тзв. правих проевропских и грађанских партија и њихово обједињавање око рушења актуелног премијера танка је залога за политички успех и понављање већ виђеног концепта уједињавања по рецепту Демократске опозиције Србије. А када се као један од главних идеолога и гаранта оваквог уједињавања јави Чедомир Јовановић, онда је политичка фарса заиста потпуна.
Свако у Србији зна да је будућност опозиције на овим изборима решење односа на релацији ДС-СДС-ЛДП самоуверено истиче Чедомир Јовановић, не схватајући да бираче нимало не занимају њихове болесне сујете и стална прегањања о томе ко је стожер окупљања тзв. праве проевропске опозиције. Овај сада жустри опозиционар до пре неколико месеци је отворено и безочно нудио своје добре услуге Александру Вучићу, оправдавајући тај потез тврдњом да владајућа коалиција није само преузела главне делове програма ДС већ да она увелико спроводи суштинске и носеће политичке идеје Либерално демократске партије. И ту је он заиста у праву када погледамо владине основне постулате спољне политике, инсистирање на успостављању регионалне сарадње и добросуседских односа по сваку цену, спровођење Бриселског споразума којим се дерогира присуство српске државе и њен суверенитет на Косову и Метохији, стално позивање на промену менталитета српског народа и разарање његовог националног идентитета и културе. И тек када је ова понуда грубо одбијена или презриво одбачена, јавља се опет опозициони порив код председника ЛДП и он је спреман на поновно уједињавање. За лидере ових етаблираних опозиционих странака време као да је стало и они се сада враћају из своје дубоке хибернације, нудећи синергију ових израубованих странака и политичких лидера као одговор на изазов већ успостављеном ауторитарном режиму који се одржава на изграђеном култу снажног и одлучног вође. А већ сада је сасвим јасно да оваква опозиција нема никакве перспективе формирањем оваквог политичког савеза који управо представља негацију елементарних начела доследности, честитости и интегритета, чије поштовање једино може обновити деловање опозиционих странака које су сада у очигледној политичкој дефанзиви. Овај трио политичких лидера само је доказ да“ водећи самопрокламовани лидери тзв. праве грађанске проевропске оријентације не схватају елементарну чињеницу да су они већ проиграли своју историјску прилику и да је њихово поновно изборно уједињавање само израз слабости и политичке нужде да се одрже у политичкој арени, а у друштвени живот не уноси ништа ново, осим фарсичног понављања и већ виђених политичких формула. Ова превазиђена политичка алхемија неће донети толико потребну динамику у опозиционо деловање јер је она само понављање општих политичких места, а не може бити гарант да ће покренути већи проценат апстинената јер су они изабрали овакву позицију да не учествују у политици и не излазе на изборе управо због начина како су политичке послове водили представници ове три странке разарајући могућност да се у Србији уведе владавина права и изградња делотворних институција чији рад неће зависити од воље једног човека. То су они исти политичари који су тек под притиском "Отпора", снажним упливом невладиних организација и деловањем самоорганизованих грађана створили коалицију способну да победи на изборима 2000. године.
Међутим, уговор са грађанима је као нетрагом нестао већ 6. октобра 2000. године и та цена се плаћа и данас. Али историја се не понавља, а више нема ни спремности, а ни одлучности грађана да бране наду у могућност стварања истинског демократског поретка. Они више нису спремни да се ангажују под вођством ислужених и делегитиминисаних политичара који се опет нуде као једина политичка алтернатива. Не треба правити велике аналитичке увиде да би се спознало да опозиција није успела да оствари неколико основних услова који би јој омогућили да коначно изађе из садашње изузетно неповољне и дефанзивне позиције. Опозиционе странке треба да допринесу пре свега стварању чистих програмских и идеолошких позиција, а не да нуде недоследно уједињавање додатно подгревајући већ постојећу политичку и идејну конфузију, формирају јасну и конкретну политичку и програмску алтернативу као реалан и одржив одговор за решавање најзначајнијих социјалних, економских и друштвених питања, прецизно се одреде према досадашњој неолибералној и рестриктивној економској политици штедње и изврши што радикалнији раскид са досадашњим политичким лидерима. Једино тако опозиција може да покаже да још увек постоји јер ће тако остварити неопходно успостављање и обнављање моралног интегритета, што је од пресудне важности за враћање изгубљеног поверења у републиканске и демократске вредности.
За разлику од тзв. грађанског и правог проевропског савеза, формирање патриотског блока је обележено стварањем што јасније програмске платформе шта може обезбедити озбиљнији успех на изборима и унети својеврсну динамику у наш паралментарни живот. У парламент би ушли представници евроскептичних и конзервативно оријентисаних снага који су доследно посвећени одбрани традиционалних, државних, националних и породичних вредности, Косова и Метохије, али и остваривању посебних односа са Русијом. Зато је и пример Демократске странке од посебне важности за обликовање новог приступа опозиционом деловању, али овим позивом њеног председника она показује да није способна да начини неопходан пре свега програмски и кадровски преокрет и извуче се из погубног окриља дневнополитичких и политикантских интереса. Предстојећи избори су вероватно последња шанса да Демократска странка престане са досадашњом праксом сталних компромиса и непринципијелних коалиција који непрестано урушавају њен политички капацитет и демократски легитимитет. Ово је прилика да Демократска странка коначно изађе сама на изборе и на тај начин себе програмски јасно профилише и кадровски освежи и ојача. Неспремност Демократске странке да организује непосредно изјашњавање чланства о начину како треба изаћи на изборе и које су коалиције прихватљиве говори о немоћи ове странке да изађе из устаљеног начина вођења политике који обезбеђује страначкој олигархији место у парламенту, без обзира на то што се формирањем непринципијелних коалиција даље слаби и разара сама странка. То је посебно важно јер опозиција мора имати пре свега јасно артикулисани корпус идеја које следи, стварну приврженост темељним демократским начелима и испољавати одавно заборављене и напуштене врлине честитости и начелности како би могла превладати готово немогуће услове у којима се данас одвија наш политички живот који је све више обележен отвореном ауторитарношћу - тежњом за успостављањем личног облика владавине, доминацијом клијентелизма, култа неприкосновеног вође, маргинализацијом парламентаризма и апсолутном доминацијом извршне власти али и медијском контролом у којој нема места за критички дијалог, већ се свакодневно суочавамо са низом монолога и стварањем атмосфере ванредног стања. |