Politički zabran i istorijska odgovornost Demokratske stranke Srbije

Glavno obeležje našeg političkog života ogleda se u formiranju političkih i stranačkih saveza i postizbornih koalicija koje nemaju nikakvo realno uporište u narodnoj volji izraženoj na izborima ili u programskoj bliskosti određenih političkih grupacija. Zato nas više ništa i ne može iznenaditi jer je elementarna načelnost i doslednost u zastupanju različitih ideoloških orijentacija odavno nestala iz našeg društvenog delovanja. Pri tome se drastično kršenje osnovnih izbornih i programskih obećanja svrstava u poznatu i opšteprihvaćenu formulu o neophodnosti i nužnosti vođenja realne politike zasnovane na neophodnom prihvatanju pragmatizma u očuvanju državnih i nacionalnih interesa.

Novi raspored političkih snaga nakon održanih parlamentarnih i predsedničkih izbora doneo je potpuno preoblikovanje naše političke scene jer je došlo do stvaranja nove vladajuće pragmatične koalicije ali i do novog rasporeda u redovima opozicionih stranaka. Ovu promenu pratila je i svojevremena promena dominantne političke generacije, bez obzira što su to ljudi koji su u našem političkom životu već dvadeset godina. Jedino je ostao nepomerljivi i nezamenljivi Vojislav Koštunica koji i dalje vodi DSS, iako je ova stranka ostala ukopana u svojoj doktrinarnoj izolaciji, nesposobna da prilagodi svoje delovanje novoj političkoj dinamici u Srbiji. Danas smo svedoci da opozicione stranke nemaju snage da ozbiljno dovedu u pitanje parlamentarnu većinu i čitav njihov angažman se sveo na traženje vanrednih parlamentarnih izbora i sporadičnu kritiku politike koju vodi vladajuća koalicija. Tako smo nakon dve decenije višestranačkog života došli u situaciju da opozicija nikada nije bila slabija, nemoćnija, bez odlučnosti i borbenosti, obeležena nesposobnošću da artikuliše sve veće socijalno nezadovoljstvo građana, ali i da dovede u pitanje način kako se progovara o „konačnom“ rešenju kosovskog problema kao najvažnijeg pitanja u odbrani naših nacionalnih i državnih interesa. Zato i proces konsolidacije, programskog i akcionog profilisanja opozicije sve više liči na lutanje i beskrajno ponavljanje istih ideoloških matrica – o evropskom putu Srbije, neophodnosti ubrzane modernizacije, odbrani ljudskih prava, neophodnosti suočavanja sa prošlošću.

Opozicija se danas suočava sa najtežim izazovom, jer je izgubila sposobnost da pokrene građane koji su izgubili poverenje u mogućnost funkcionisanja i delovanja demokratskih institucija. Ako opozicija nema moralni kredibilitet ona i ne može predstavljati realnu političku snagu i u to se možemo uveriti gotovo svakodnevno. Jasno je da je opoziciji neophodno političko objedinjavanje, zato i ne čudi najava rukovodstava DS i LDP da će krenuti u dogovore o jasnije profilisanoj političkoj saradnji, koja bi rezultirala formiranjem moguće koalicije za naredne parlamentarne izbore. To su u svojim izjavama najavili i funkcioneri ovih stranaka kao predstavnici građanske Srbije.

Nedavno održana građanska šetnja povodom desete godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića bila je očigledna demonstracija političke volje da se stvori savez tzv. građanski orijentisanih stranka i ljudsko-pravaških parapolitičkih nevladinih organizacija. Ovu nameru je veoma jasno artikulisao Miljenko Dereta, poslanik LDP: „I na šetnji za Zorana bili smo svedoci da postoji jedna zajednička energija među narodom. Svi koji su organizovali šetnju, ali i mnogi drugi koji na sličan način vide budućnost Srbije trebalo bi da se okupe u snažan front za ostvarivanje Đinđićevih ideala“.

Međutim, pokazalo se da je ova šetnja bila samo politikantski trik jer se samo nekoliko dana kasnije ovo zaklinjanje o ostvarivanju Đinđićevih ideala raspršilo u stranačkoj borbi i preuzimanju istaknutih stranačkih funcionera DS i LDP. Svako je u toj građanskoj šetnji tražio neku vrstu izgubljenog idejnog i političkog legitimiteta. Očigledno je da tzv. građanska Srbija nastoji da stvori što snažniju političku alternativu, a zajednički i objedinjujući stav je da što pre i po svaku cenu treba ukloniti Kosovo kao glavnu prepreku za modernizaciju Srbije, skinuti te bukagije koje sputavaju evropeizaciju našeg društva. Zato i nije veliko iznenađenje da opozicione stranke zdušno podržavaju tzv. pregovarački proces sa Prištinom, ne znajući pri tome ni šta je stvarni rezultat i domet tih pregovora.

Ovu poziciju veoma otvoreno je obrazložila Vesna Pešić: “A sada, ispada da baš oni sahranjuju srpstvo, kao da baš oni, te mračne snage devedesetih, Miloševićevi sledbenici, nacionalistički divljaci, ratnici i mrzitelji, oduvek su znali da srpstvo u kosovskom mitu dva veka uništava Srbiju i Srbe, žene i decu, privredu i društvo, da je to pošast od koje se moramo spasiti po svaku cenu ako hoćemo da preživimo“. Ovako formulisanoj građanskoj političkoj poziciji za koju je Kosovo pošast i kamen oko vrata suprotstavljaju se organizacije i političke stranke koje bi trebalo da čine čvrsto srpsko nacionalno jezgro. I pored jasno izražene volje da se oformi patriotski politički pokret, čiji je jedinstveni cilj odbrana suvereniteta Srbije, ne postoji realna mogućnost da se na ovim osnovama stvori snažnija i delatna opozicija novoj vlasti jer se tako prevazilazi postojeća razuđenost, nesposobnost i nespremnost organizacija koje su nacionalno i demokratski opredeljene da se ujedine i zajednički deluju pre svega na pitanju odbrane Kosova i očuvanju državnog suvereniteta naše države.

Najveću političku i istorijsku odgovornost snosi Demokratska stranka Srbije jer je okovana svojom pasivnošću, političkim autizmom, nedostatkom aktivne i pokretačke politike koja bi dovela do neophodnog objedinjavanja političkih snaga koje žele da zajednički deluju. Jer u ovakvim velikim i sudbonosnim istorijskim iskušenjima nameće se nužnost da se koordinira delovanje svih organizacija i uglednih javnih delatnika koji imaju za cilj da odbrane i sačuvaju državni suverenitet i integritet Srbije. Svaki pokušaj objedinjavanja se pokazuje kao uzaludan jer je Demokratska stranka Srbije svoje delovanje svela na istorijske govore i izjave Vojislava Koštunice koje nemaju nikakav realni politički i društveni odjek i uticaj. DSS je jedina važnija stranka u kojoj još uvek nije došlo do promena njenog predsednika koga je vreme pregazilo i koji svoje političko delovanje shvata kao izricanje stalnih upozorenja i saopštenja. Osnovno pitanje je šta je DSS spreman da učini u realnom političkom prostoru na sprečavanju razornih posledica koje mogu proisteći iz političkog dogovora o konačnom rešavanju kosovskog pitanja.

U govoru koji je Vojislav Koštunica održao na Glavnom odboru DSS u Kragujevcu izneo je niz oštrih upozorenja srpskoj vladi i Evropskoj uniji. “Evropska Unija danas neposredno ugrožava teritoriju Srbije, naš nacionalni identitet, nacionalnu kulturu, nacionalno samopoštovanje i nacionalno dostojanstvo. Upravo misleći na buduće naraštaje i na trajni mir, mi ne smemo pristati na sakaćenje zemlje i uništavanje naše državnosti na Kosovu. Mi upozoravamo vlast da ne radi ono što nikada niko pre njih nije uradio. Upozoravamo je da ne dira u srpsku državnost na Kosovu i da ne ukida državne institucije na Kosovu. Vlast mora dobro da se zamisli nad sudbinom srpskog naroda na Kosovu. Moje je uverenje da bi rušenjem srpskih državnih instucija na Kosovu došlo do teškog i razornog nacionalnog poraza od kojeg Srbija ne bi mogla da se oporavi. Potrebna nam je snaga za odbranu Srbije. Kako da se trgnemo, da otvorimo oči i potražimo pravi put. Šta nam valja činiti. Prvo, i iznad svega upozoravamo vlast da ni po koju cenu ne ukida srpsku državnost na Kosovu. Drugo, jasno treba saopštiti Evropskoj Uniji da Srbija nije marionetska tvorevina koja ustupa svoju teritoriju zarad dobijanja datuma. Treće, mora se sprečiti da Vojvodina izađe iz ustavnog okvira“. I kao vrhunac svog shvatanja odsudnog i rezolutnog političkog političkog delovanja V. Koštunica proglašava nužnost političke neutralnosti koja bi garantovala sigurnu i mirnu budućnost, a i održana je i sednica Glavnog odbora DSS kako bi se na vreme upozorila vlada da krene pravim putem odbrane srpske državnosti jer od nje zavisi kojim će putem Srbija nastaviti dalje.

Ako samo od aktuelne vlasti zavisi kako će se opredeljivati Srbija u rešavanju kosovskog pitanja, postavlja se logično i jednostavno pitanje: kolika je odgovornost DSS kao opozicione partije koja ima svoje poslanike u srpskom parlamentu što ne koristi sve demokratske metode borbe u odbrani srpskih državnih i nacionalnih interesa. Da li je njena uloga danas da izdaje oštra saopštenja i upozorenja, a da pri tome ne pruža jasno profilisan odgovor na suštinsko pitanje- šta da se radi. DSS je uvek bila statična organizacija, nespremna da vodi ofanzivniju i odlučniju političku borbu, a veoma je retko bila spremna da bude deo šireg političkog pokreta koji je i doveo do demokratskih promena u Srbiji. Problem je u tome što ona i danas zauzima određeni politički prostor koji je više njen politički ekskluzivan politički okvir i nije spremna da bude deo političkog pokreta koji bi u ovako teškoj i sudbonosnoj istorijskoj situaciji objedinjavao nacionalno i demokratski opredeljene političke snage i organizacije, koje su sada rasute i bez ozbiljnijeg političkog uticaja. Ovo je vreme kada je neophodna konkretna parlamentarna i vanparlamentarna politička akcija i delovanje, a ne izdavanje saopštenja i upozorenja koja ne mogu da imaju bilo kakav ozbiljan politički efekat i domet.

Takva pasivnost DSS-a i nedostatak jasne koncepcije i jasno profilisane političke volje o zajedničkom delovanju pokreta koji bi objedinio sve demokratske i nacionalne snage odgovara najviše vladajućim strankama jer ne postoji delatna opozicija sposobna da vodi odlučniju političku borbu. Ako DSS ne može u ovakvim istrijskim okolnostima kada je u pitanju odbrana suvereniteta i dostojanstva srpskog naroda da pokrene svoje članstvo i učestvuje u neophodnom objedinjavanju svih političkih snaga koje se suprotstavljju politici sadašnje vladajuće koalicije, sasvim logično se postavlja pitanje, šta je smisao postojanja ove stranke koja očigledno nema snage da ni unutar svojih redova pokrene neophodne kadrovske promene i iznedri novu političku generaciju koja će uneti preko potrebni dinamizam u njeno političko delovanje.

Zato je i velika odgovornost DSS-a što je i dalje ostala ukopana u svoje doktrinarne rovove, svodeći svoje delovanje na iskazivanje upozorenja koja nikoga ne obavezuju i nemaju nikakvo političko dejstvo. Njena odgovornost je tim veća što kao parlamentarna stranka nije spremna za stvaranje političkog konsenzusa nacionalno i demokratski opredeljenih političkih snaga i organizacija koje bi mogle da značajnije utiču na ugrožavanje pozicija vladajuće koalicije, koja je izneverila svoja predizborna obećanja ne samo kad je u pitanju rešavanje kosovskog problema. Zato više nikog ne iznenađuje da DSS i dalje odbija svaki poziv i inicijativu za zajedničko delovanje, ostajući tako i dalje izvan matice našeg političkog delovanja kao organizacija koja tavori u svom političkom zabranu, izdajući oštra saopštenja i upozorenja Evropskoj uniji i Vladi Srbije.