Politička alhemija Demokratske stranke

Najava antikriznog programa Demokratske stranke, koji će biti donet na programskoj skupštini DS 17. marta, i nedavno održani neposredni izbori za članove Predsedništva i predsednike okružnih odbora otvaraju veoma važno političko pitanje: da li je Demokratska stranka izvukla ozbiljne pouke iz nedavnog izbornog poraza na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Prateći aktuelno delovanje Demokratske stranke, očigledno je da ona nije temeljnije promenila način svog dosadašnjeg funkcionisanja, koji ju je i doveo u poziciju da izgubi poverenje građana i postane opoziciona stranka, čiji se uticaj i politički značaj u biračkom telu sve više osipa. Ona je i pored velikih najava radikalnih unutarstranačkih promena i reformi ostala oligarhijska i okoštala organizacija, nespremna da učini ozbiljne i dalekosežne iskorake u reformisanju i demokratizovanju svog stranačkog ustrojstva i delovanja.

To što je novi predsednik DS Dragan Đilas velikodušno preneo inače izuzetno velika predsednička ovlašćenja na Predsedništvo stranke ne može se ocenjivati kao ozbiljnija stranačka reforma. Dalje pozivanje na neposredne izbore u stranci kao glavni i krunski dokaz da je to završni čin u reformisanju stranke je samo već viđeni pokušaj da se pokaže kako stranačko članstvo dobija demokratsku mogućnost da učestvuje u neposrednom procesu izbora stranačkih funkcionera. Ali to je samo još jedan u nizu privida, u koje verovatno veruju još samo oni koji danas kreiraju marketinški nastup Demokratske stranke.

Samo nekoliko meseci ranije, kada je trebalo birati novo rukovodstvo i predsednika stranke, onda se isticalo da nema statutarne obaveze za održavanje neposrednih izbora, ali je nakon izbora novog rukovodstva Glavni odbor doneo odluku da se sada održe neposredni izbori na kojima su mogli da glasaju i oni članovi stranke koji ne ispunjavaju osnovni statutarni uslov – plaćanje članarine. Novom stranačkom rukovodstvu je očigledno potrebno da demonstrira svoj demokratski legitimitet organizovanjem neposrednih izbora u stranci, bez temeljnih promena u statutarnom stranačkom ustrojstvu, jer je zadan izrazito centralizovan način upravljanja strankom.

Međutim, ovaj proces ima i svoje naličje. Rezultati ovih izbora jasno pokazuju da je članstvo DS i ovoga puta ostalo izvan tzv. reformskih procesa jer je na ove izbore izašlo manje od trećine stranačkog članstva, kojih ima 190.000, a zvanično su objavljeni podaci da je na izbore izašlo 52.000 članova. Kakvu legitimnost mogu imati ovi neposredni izbori ako na njih izađe manje od trećine članstva. Na delu je svojevrsna politička alhemija, da se od jedne trećine izašlih na izbore pravi većina koja se proglašava za veliko demokratsko dostignuće. To je nova vrsta jednotrećinske demokratije.

To ne smeta Balši Božoviću, generalnom sekretaru DS, da izjavi: “DS je jedina stranka u Srbiji koja na ovakav način, direktnim izjašnjavanjem svih članova bira svoje organe“. Pri tome, nekoliko dana pred ove izbore nije bilo poznato ko su predloženi kandidati, niti je bilo mogućnosti neposrednog demokratskog predlaganja i poštovanja demokratske procedure, a na izbornim listama nije bilo više kandidata. Zato to i nisu bili nikakvi neposredni stranački izbori već je to bilo samo puko glasanje bez ikakve stvarne mogućnosti demokratskog izbora. Nastavljena je stara praksa fingiranja sprovođenja demokratskih procedura bez sadržaja i smisla, osim što se i dalje istrajava na odavno istrošenom modelu političkog delovanja u kome nema mesta za istinsku demokratizaciju.

Zato je moguće da Aleksandra Jerkov, koja tek što je ušla u Demokratsku stranku, bude kooptirana u njeno predsedništvo i postavljena za stranačkog portparola iako po Statutu DS nema pravo da bira i bude birana u organe stranke jer se to pravo stiče tek nakon šest meseci članstva u stranci. Ali očigledno je da postoje tako „dragoceni“ politički kadrovi za koje ne važi Statut DS. Posebno je pitanje da li nova stranačka portparolka poseduje elementarni legitimitet da zastupa stavove DS-a, čiji je najžešći kritičar bila kao svojevremeno deklarisani autonomaš. Zar DS nema u svojim redovima ličnost koja ima dovoljno autoriteta i ugleda da bi mogla da obavlja dužnost stranačkog glasogovornika.

Naročito je indikativno na koji način se priprema predstojeća programska skupština DS čiji je osnovni programski predložak očigledno bio sadržan u otvorenom pismu predsednika stranke Dragana Đilasa, koji sadrži 15 predloga i 5 ključnih mera za izlazak naše zemlje iz sve dublje socijalne i političke krize. Stranački funkcioneri tvrde da se unutar stranke vodi velika debata o ovom pismu. U debati učestvuje hiljade članova, kao i organi stranke i pri tome se daju konkretne sugestije i nova rešenja kako bi se efikasno sprovodio novi politički program DS. To je ista politikantska retorika koja se koristi za veličanje dostignuća neposrednih izbora. Jer uoči održavanja programske skupštine niko nije bio u prilici da vidi predloge i inicijative koje su se javile u toku te velike rasprave, niti je jasno da li je predsedništvo DS usvojilo otvoreno pismo Dragana Đilasa kao osnovnu programsku platformu za predstojeću skupštinu.

Pitanje je i da li se otvoreno pismo predsednika Demokratske stranke može proglasiti kao temeljni programski tekst jedne stranke koja je morala da nakon izgubljenih izbora obavi ozbiljan proces demokratizacije i stvori uslove za reafirmaciju uloge članstva, a samim tim i pokrene proces demontiranja svog još uvek dominantnog oligarhijskog načina funkcionisanja. Zoran Đinđić se u programskoj deklaraciji „Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. veka“ zalagao da „Demokratska stranka svojom obavezom smatra pokretanje otvorenih javnih rasprava o bitnim pitanjima našeg društva i naše budućnosti. Velike odluke ne mogu se donositi u kabinetima. A kako je to slučaj u nedemokratskim i zatvorenim društvima“.

Predstavljanje plana Demokratske stranke za izlazak Srbije iz krize i to desetak dana pred održavanje programske skupštine, koje je obavio koordinator resornih odbora Božidar Đelić, samo je pokušaj da se pripremama za ovu skupštinu da odgovarajući demokratski privid. Pozivati na raspravu o ovom planu koji zahteva ozbiljnu i temeljnu analizu i što širu i stručniju raspravu uoči održavanja Skupštine samo je još jedan u nizu dokaza u kojoj meri se i dalje potcenjuje uloga stranačkog članstva i javnosti u kreiranju politike u Srbiji. Kako se za nedelju dana može obaviti demokratska rasprava o ovom planu koji ima više od sto strana i koji se bavi svim najvažnijim segmentima našeg društva.

Sadašnje rukovodstvo DS je ozbiljne i otvorene demokratske rasprave zamenilo zaklinjanjem u glavne političke akcente iz pisma novog predsednika DS, koje predstavlja svojevrsni politički surogat. To je samo još jedan dokaz da stranačko rukovodstvo ostaje oligarhijski ustrojeno i nespremno za radikalnu demokratizaciju, kritičku raspravu i dijalog, koji bi reafirmisali osnovne demokratske i moralne principe, ali i otvorili prostor za neposredno učešće članstva u kreiranju i sprovođenju stranačke politike. Umesto toga, dobili smo dobro poznatu jednoglasnost u odlučivanju Glavnog odbora i odsustvo stvarnog dijaloga. To se najbolje moglo videti u načinu kako je sprovedena odluka o vraćanju poslaničkih mandata ministara iz bivše vlade i isključivanju iz stranke onih koji nisu bili dovoljno kooperativni i poslušni. To je još jedan od pokazatelja bahatosti, autoritarnog shvatanja i arogancije, koji su i doveli do političkog sunovrata Demokratske stranke.